„Standard“ tvrdi: Potražnja za litijumom u EU će porasti za 12 puta do 2030!

Evropska unija je skoro u potpunosti zavisna od uvoza litijuma, koji je neophodan za ono što se naziva „zelenom energetskom tranzicijom“, a prema podacima Evropske komisije očekuje se da će potražnja za litijumom u Uniji porasti za 12 puta do 2030, što će povećati i njegovu cijenu, piše bečki „Standard“.

Kako se navodi, evropska nalazišta litijuma, uključujući ono u Srbiji, treba da omoguće EU nezavisnost u snabdijevanju litijumom u budućnosti i tako unaprijedi energetsku tranziciju.

List dodaje da nije samo u Srbiji došlo do otpora stanovništva prema novim rudarskim projektima, već je sličan projekat više puta u poslednjih nekoliko godina bio odložen i u Austriji, i postavlja pitanje da li bi planirana energetska tranzicija EU mogla da propadne zbog prepreka za iskopavanje litijuma.

Stručnjak za rudarstvo na Rudarsko-metalurškom univerzitetu u Leobenu, Mihael Tost, rekao je za „Standard“ da je u poslednjih nekoliko decenija Evropa smanjila rudarstvo iz ekonomskih razloga i prepustila iskopavanje zemljama u kojima je to jeftinije.

To uključuje Čile, Kinu i Argentinu, koje sada zajedno proizvode više od 95 odsto svjetske količine litijuma neophodnog za proizvodnju električnih automobila i baterija.

To je delikatna zavisnost jer je litijum trenutno neophodan za evropsku energetsku tranziciju, a proizvodnju električnih automobila i većine baterija je trenutno teško zamisliti bez litijuma, navodi list.

Podstaknuta proizvodnjom baterija i povećanjem prodaje električnih automobila, globalna potražnja za litijumom se utrostručila od 2017. do 2022. godine, pokazuju podaci Međunarodne agencije za energiju.

Prema podacima EK, očekuje da će potražnja za litijumom u EU porasti 12 puta do 2030. godine, zbog čega bi moglo da dođe do povećanja cijene, navodi se u tekstu.

Zbog geopolitičkih tenzija koje utiču na globalna tržišta sirovina, cilj EU je da se rudarstvo vrati u Evropu, kao i da kontinent do 2030. bude sposoban da samostalno pokrije najmanje 10 odsto svoje godišnje potrošnje litijuma i preradi najmanje 40 odsto metala.

„Standard“ navodi da su planovi proširenja novih rudnika litijuma u Evropi skoro svuda zastali.

U Portugalu bi trebalo da se iskopa dovoljno litijuma za pola miliona automobilskih baterija godišnje, kako bi se ispunio evropski cilj, a stanovnici godinama protestuju zbog otvaranja rudnika.

Slična je situacija i u Srbiji, gdje ljudi nedeljama izlaze na ulice protiv planiranog rudnika litijuma australijsko-britanske kompanije „Rio Tinto“, a u Austriji, gdje se pretpostavlja da ima 30 miliona tona litijumske rude ispod Koralpa u Koruškoj, rudarski projekat australijsko-američke kompanije „Juropian litijum“ godinama nije napredovao, piše „Standard“.

U tekstu se objašnjava da projekte, osim nedostatka društvenog prihvatanja, usporava prije svega ekonomska efikasnost i dodaje da se ne može svako nalazište jednako efikasno kopati.

„Pravi se razlika između nalazišta prvog i trećeg reda. Nalazišta prvog reda su ona gde se litijum može kopati u velikim količinama, tokom dugog vremenskog perioda i po niskim troškovima. Takvi rudnici su i dalje ekonomični čak i sa niskom cijenom litijuma od 5.000 evra po toni“, navodi Tost.

Rudnik Rio Tinto u Srbiji, na primjer, je nalazište prvog reda, dodaje se u tekstu.

Da bi rudarenje bilo profitabilno u nalazištima drugog reda, cijena litijuma ne bi trebalo da padne ispod 25.000 evra po toni.

Cijena tone litijum-karbonata je trenutno oko 15.000 evra po toni, dok je cijena prošle godine usled prevelike ponude pala za 80 odsto.

„Nalazište litijuma ispod Koralpa je depozit od drugog do trećeg reda“, kaže Tost i dodaje da je to jedan od razloga zašto je teško pronaći investitore za projekat.

Većina nalazišta u EU su nalazišta od drugog do trećeg reda, a njihovo rudarenje je obično povezano sa mnogo većim rizikom nego sa onima prvog reda.

U tekstu se ocjenjuje da, ipak, društveno prihvatanje igra važnu ulogu.

„U Srbiji, na primjer, stanovnici strahuju da bi rudnik mogao da zagadi zemljište, reke i vodu za piće. Neki poljoprivrednici oko rudnika takođe strahuju od eksproprijacije. A na litijumskom projektu na Koralpi u Austriji neki ljudi su takođe zabrinuti za snabdijevanje pijaćom vodom, ako izvori presuše zbog miniranja“, dodaje se u tekstu.

Tost kaže da „uvijek kruže glasine i zablude o rudarenju litijuma“.

„Tokom rudarenja nema radioaktivnih materija. Pogrešna je i ideja da će, na primjer, pejzaž oko rudnika u zapadnoj Srbiji u krajnjoj liniji podsjećati na mjesečevu koru, jer se radi o podzemnoj rudarskoj operaciji u kojoj se šupljine ispod zemlje popunjavaju zaostalim materijalom nakon rudarenja. Godinama se radi na tome da se rudarstvo učini što nevidljivijim. Ali, na kraju, svaka rudarska operacija ima uticaj na životnu sredinu“, navodi on.

Međutim, neke kompanije već rade na metodama za ekstrakciju litijuma na ekološki prihvatljiviji način u budućnosti.

Kompanija „Vulkan enerdži“, na primjer, izvlači litijum iz Oberajngrabena pumpanjem vruće termalne vode koja sadrži litijum.

Tamo se litijum kopa posebnim procesom i toplota se ponovo koristi za grijanje ili proizvodnju električne energije. Kompanija navodi da planira da od 2027. godine proizvodi dovoljno litijuma za proizvodnju 500.000 električnih automobila godišnje.

Alternative kao što su natrijum-jonske baterije koje ne zahtijevaju litijum, takođe, bi mogle postati važnije u budućnosti.

„Natrijum-jonske baterije su veoma obećavajuće i veoma su blizu komercijalizacije“, rekao je za „Standard“ stručnjak za baterije na Austrijskom institutu za tehnologiju Markus Jan.

Jedini nedostatak je što gustina energije nije tako visoka kao kod litijum-jonskih baterija, pa sa istom veličinom baterije električni automobili sa natrijum-jonskim baterijama imaju kraći domet od onih sa litijum-jonskim baterijama.

Jan predviđa da će litijum nastaviti da igra dominantnu ulogu u industriji baterija najmanje narednih pet do 10 godina i da će se koristiti nekoliko godina duže, čak i pored obećavajućih alternativa.

Do 2030. godine, Evropska unija želi da ostvari 15 odsto svojih potreba za litijumom recikliranjem, a Jan kaže da efikasnost reciklaže trenutno nije ni približno tako visoka kao, na primjer, kod olovne baterije.

Prema njegovim riječima, problem je što trenutno ne postoji standardizovani metod reciklaže, jer ni baterije nisu standardizovane.

„Postoji mnogo različitih tipova baterija i različitih hemija ćelija. To takođe u velikoj mjeri smanjuje efikasnost reciklaže. U budućnosti mora postati lakše rastaviti baterije električnih automobila od ćelije baterije do cijele baterije. Tada je takođe moguće povratiti 60 do 70 procenata litijuma i na kraju možda time uštedjeti otvaranje jedan ili dva dodatna rudnika litijuma“, kaže Jan.