ŠTA SE DEŠAVA U ELITAMA RUSIJE?

Piše:  Analitički centar „Katehon”; Preveo: Želidrag Nikčević

 

Dana 11. maja na telegram kanalu „Nezigar“ („Nezыgarь“) pojavio se članak u kojem se tvrdi da su se u okviru ruske elite tokom 15 meseci Specijalne vojne operacije formirale „tri glavne grupe ujedinjene korporativnim i ličnim ekonomskim interesima“:

1) „partija mira“ ili „kapitulanti“,
2) „neutralni“ ili „neopredeljeni“ i
3) „pobednička partija“ ili „jastrebovi“.

I mada čitaoci mogu imati pitanja o personalnom sastavu spiskova „partija“, sama podela ove vrste čini se veoma opravdanom.
Glavni kriterijum za pripadnost jednoj ili drugoj grupi je spremnost i želja da se podrži Specijalna vojna operacija i prisustvo ili odsustvo sredstava, interesa i veza na Zapadu. Ovo poslednje obezbeđuje prisustvo ili odsustvo dvojne lojalnosti (Rusiji i Zapadu).

Ova analiza je maksimalno uopštena. Međutim, to nam omogućava da razumemo neke od karakteristika toka Specijalne vojne operacije. Uticaj pojedinih grupa može objasniti kontradiktorne postupke i izjave ruskih vlasti, politiku pojedinih medija, stavove pojedinih institucija, kao i unutarinstitucionalne protivrečnosti.
Ranije je filosof i geopolitičar Aleksandar Dugin predložio sličnu podelu: „partija neposrednog poraza Rusije, partija odloženog poraza Rusije, partija pobede“. Koncepti „Partija mira“ (ili „Partija poraza“ i „Partija pobede“) u proteklih 15 meseci postali su konsenzualni među novinarima i politikolozima koji opisuju stavove unutar elite po pitanju SVO-a.

„KAPITULANTI“

Tako, prema autoru „Nezigara“, akcije partije „predaje” uključuju „čudna kretanja trupa kao rezultat pregovora, probleme sa logistikom i snabdevanjem, kao i otvoreno i prećutno suprotstavljanje pokušajima uvođenja mobilizacionih elemenata u ekonomiji“. Reč je o liberalima i kompradorskoj oligarhiji. Ova grupa ima ozbiljnu imovinu na Zapadu (kao i u Ukrajini), što znači da zapadne zemlje imaju sve mogućnosti da izvrše pritisak na ovu grupu. Logično je da njih podržavaju i strane institucije i strani mediji. Osim toga, od 1990-ih, ovi ljudi imaju ozbiljne veze unutar državnih struktura.

Po verziji „Nezigara“, u grupi „kapitulanata“ su:

1. Roman Abramovič – oligarh iz 1990-ih, državljanin Rusije, Velike Britanije, Portugala i Izraela. Prošle godine je viđen na pregovorima u Istanbulu. Poklonio je ajfone stranim plaćenicima oslobođenim njegovim posredovanjem.

2. Vladimir Potanjin – vlasnik „Norilьskogo nikelя“. On navodi da „smatra lošom idejom da se konfiskuju i nacionalizuju sredstva stranih kompanija u Rusiji kao odgovor na takve akcije Zapada u odnosu na našu imovinu“. Nije bio zapažen u podršci SVO.

3. Vladimir Medinski – bivši ministar kulture Rusije. Predvodio je rusku delegaciju na pregovorima u Istanbulu u martu 2022.

4. Jurij Borisov – generalni direktor „Roskosmosa“, bivši potpredsednik ruske vlade, koji je nadgledao vojno-industrijski kompleks pre početka SVO.

5. Viktor Vekselberg – državljanin Kipra, predsednik upravnog odbora grupe kompanija „Renova“. Prema rečima šefa ukrajinske Agencije za sprečavanje korupcije Aleksandra Novikova, zainteresovan za dobijanje ukrajinskog državljanstva.

6. Vjačeslav Kantor – državljanin Rusije, Kipra i Izraela, sa sedištem u Londonu. Poseduje posao sa đubrivima vredan više milijardi dolara. Negirao izjave o pokušajima dobijanja ukrajinskog državljanstva. Supruga ima ukrajinsko državljanstvo.

7. Aleksandar Vološin – bivši šef Administracije Predsednika RF, ključna figura u tzv. „porodici“ – oligarhijskoj grupi formiranoj oko rođaka prvog predsednika Rusije Borisa Jeljcina. Pokrovitelj sistemskih liberala.

8. Mihail Fridman – ruski i izraelski državljanin koji živi u Londonu. Suvlasnik „Alfa grupe“. Uzdržao se od podrške SVO-u. Fridmanov sin sebe smatra „Ukrajincem“. Kako prenose zapadni mediji, on je ponudio da prebaci novac za „pomoć“ Ukrajini. Finansirao je zabranjeni FBK Navaljnog.

9. Vladimir Lisin – vlasnik Novolipeckog metalurškog kombinata. Najbogatiji čovek u Rusiji prema Forbsu 2022. Protivio se dedolarizaciji spoljne trgovine. Izbegao uključivanje u sankcije EU po protekciji rukovodstva niza evropskih zemalja.

10. Vagit Alekperov – najveći akcionar „Lukoila“, na čelu kompanije do 2022. godine. Nakon početka SVO-a, napustio je Rusiju. Prema rečima bivšeg bugarskog ministra Asena Vasiljeva, gorivo iz fabrike „Lukoil Neftohim Burgas“ tajno je dopremano Oružanim snagama Ukrajine. Sam „Lukoil“ demantuje ove izjave.

11. Arkadij Volož – ruski, malteški i izraelski državljanin, suosnivač „Яndeksa“.

12. Aleksej Mordašov – vlasnik „Severstala“. On je 2022. godine bio jedan od prvih koji je pozvao na prekidanje SVO-a i izjavio da on nema nikakve veze s tim, te da stoga ne može biti podvrgnut sankcijama.

Ova grupa raspolaže najvećim ekonomskim resursima još od 1990-ih. NJihova klijentela je praktično cela ruska „kreativna” inteligencija i značajan deo medija. Tome vredi dodati i moćne birokratske veze. To su oni koji, prema rečima šefa ČVK „Vagner“ Jevgenija Prigožina, čine „duboku državu, kao zajednicu blisku državnoj eliti, deluju nezavisno od političkog rukovodstva zemlje i imaju bliske veze i sopstveni program. Ove elite rade za različite gospodare: neke za postojeću vlast, neke za one koji su dugo u bekstvu, ali zahvaljujući svojim vezama posle bekstva starešine ostaju na svojim mestima“. „Na sastancima oni ćute, izražavaju svoje sumnje. A prilikom donošenja odluka o birokratskim procedurama ometaju ove ili one akcije koje imaju za cilj pobedu u ovom ratu“. U takvoj optici, nedostatak oružja, na primer, u istom tom ČVK „Vagner“, može se objasniti i skrivenim protivljenjem ove grupacije.

„NEOPREDELJENI“

Ličnosti ove grupacije ili izbegavaju direktne ocene SVO i hibridne agresije Zapada, ili podržavaju „figuru ćutanja u javnom prostoru“, kaže autor „Nezigara“. Mnoge ličnosti iz ove grupacije blisko SU povezane sa strankom „Kapitulanata“, ali se plaše da otvoreno izraze svoje stavove.

Prema Nezigaru, u grupi „Neopredeljenih“ su:

1. Elvira Nabiulina – predsednik Centralne banke Rusije. Zahvaljujući njenoj politici, na Zapadu su blokirane višemilionske zlatno-devizne rezerve Centralne banke.
2. Anton Siluanov – ministar finansija Rusije. Uz podršku Ministarstva finansija 2022. godine došlo je do rekordnog odliva kapitala iz zemlje.
3. Aleksej Kudrin – bivši ministar finansija i šef Računovodstvene komore, sada savetnik za korporativni razvoj u „Яndeksu“.
4. Maksut Šadajev – ministar digitalnog razvoja, masovnih komunikacija i veza Rusije.
5. Igor Šuvalov – bivši prvi potpredsednik Vlade Rusije, predsednik Državne razvojne korporacije „VЭB.RF“.

6. Sergej Nariškin – direktor Spoljne obaveštajne službe Ruske Federacije.

7. Andrej Kostin – predsednik-predsedavajući Upravnog odbora VTB banke Rusije. Na vrhuncu SVO-a, on je predložio privatizaciju preostalih državnih preduzeća kako bi se povećao budžet.

8. Dmitrij Kozak – zamenik šefa Administracije Predsednika Rusije. Prethodno je nadgledao pregovore u Normandijskom formatu (Rusija, Ukrajina, Francuska i Nemačka).

9. Olga LJubimova – ministarka kulture Rusije.

10. Konstantin Ernst – generalni direktor „Prvog kanala“.

Autor „Nezigara” smatra da je ćutanje jednog broja predstavnika druge grupe o SVO posledica „potrebe da se očuvaju mogućnosti lobiranja u interesu `partije mira`, bez skretanja pažnje na njihove političke preferencije.“ Ova grupa se i dalje nada obnavljanju predkonfliktnih odnosa sa Zapadom, očuvanju nekadašnjih predmobilizacionih paradigmi u kulturi i medijima. Tipičan primer je nesporna pozicija „uplašenog patriote“ Ivana Urganta, koji je istovremeno i „lice“ Alfa-banke, koji preti da će se vratiti na rusku TV.

„PARTIJA POBEDE“ ili „JASTREBOVI“

Predstavnici moćnih, intelektualnih i poslovnih elita koji sebe i svoju budućnost u potpunosti povezuju sa budućnošću zemlje i pobedonosnim ishodom Novog svetskog poretka. To su oni koji maksimalno ulažu u Pobedu na svim nivoima.

Prema verziji „Nezigara“, predstavnici „Partije pobede“ su:

1. Nikolaj Patrušev – sekretar Saveta bezbednosti Rusije.

2. Vjačeslav Volodin – predsednik Državne dume Savezne skupštine Rusije.

3. Sergej Kirijenko – prvi zamenik šefa Administracije Predsednika Ruske Federacije.

4. Dmitrij Rogozin – bivši generalni direktor „Roskosmosa“, šef vojne savetodavne grupe „Carski vukovi“ u Donbasu.

5. Ramzan Kadirov – šef Čečenske Republike.

6. Evgenij Prigožin – osnivač i šef ČVK „Vagner“.

7. Konstantin Malofejev – zamenik predsednika Svetskog ruskog narodnog sabora, predsednik društva „Carigrad“. Aktivno uključen u pomoć ruskim dobrovoljcima u Donbasu. Bio je predmet neuspelog pokušaja ubistva ukrajinskih specijalnih službi.

8. Dmitrij Mazepin – bivši vlasnik i izvršni direktor Ujedinjene hemijske kompanije „Uralhim“.

9. Igor Altuškin – suvlasnik Ruske bakarne kompanije (RMK). Ranije je RMK demantovao navode o sponzorstvu dobrovoljačkog bataljona „Ural“.

10. Aleksandar Dugin – filozof, osnivač neoevroazijske škole geopolitike, čija je ćerka – Darja – preminula od posledica atentata ukrajinskih specijalnih službi.

Prema mišljenju autora „Nezigara“, uprkos podršci nacionalno orijentisanih preduzetnika i jačanju pozicija u državnim strukturama tokom SVO-a, ova grupa je i dalje slabija od prve dve. To se objašnjava kako „neuporedivo slabijim finansijskim i ekonomskim potencijalom”, tako i neusklađenošću postupaka i subjektivnim ličnim protivrečnostima. Kao rezultat, ova grupa ne deluje kao jedinstvena celina, nema jedinstven ideološki program. Generalno, uprkos mogućim pitanjima sastava grupe (kao i ostalih), ova ocena zvuči pošteno. Patriotski deo ruske elite mora da bude ujedinjen.

Analiza „Nezigara“, a pre svega njeni ključni zaključci, zahteva veliku pažnju. Budućnost Specijalne vojne operacije umnogome zavisi od koordinacije i sinergije unutar elitnih grupa, od kojih svaka ima svoju viziju budućnosti Rusije: direktan poraz i zapadnu okupaciju, „sporazum“ sa postepenim napuštanjem novih teritorija i reintegraciju u Zapadni sistem, ili formiranje posebnih suverenih i samodovoljnih polova multipolarnog sveta.