Šta bi Njegoš rekao?

Piše: Dragutin Matanović/Informer

Crna Gora je odavno, i pre otcepljenja od zajedničke države u maju 2006, pretvorena u antisrpski bastion voljom zapadnih centara moći. Zamišljena kao prostor odakle sve što je srpsko mora da bude proterano, ova odvajkada srpska zemlja postala je mafijaška država pod upravom don Mila Đukanovića. Postavljen mu je samo jedan uslov – svaka suverena vlast u Srbiji, a posebno Aleksandar Vučić, moraju da budu podvrgnuti najgorem progonu i kampanji mržnje i laži.

Čak i nakon što se Zapad odrekao Đukanovićevih „usluga“ i uz pomoć glasova obmanutih Srba, koji su verovali da će ova NATO država konačno promeniti svoju antisrpsku politiku – udarci po Srbiji nastavljeni su nesmanjenom žestinom. Nije promenjena ni milogorska politika klanjanja pred ustaškim Zagrebom i terorističkom Prištinom. Jedino sa najbližim, srpskim Beogradom, svi odnosi su zabranjeni. Srpstvo mora biti zaboravljeno!

Posle višegodišnje kampanje najcrnjih laži o Srbiji, njenom rukovodstvu, odnosu Srbije prema Crnoj Gori, posle godina najprljavijih kampanja o njemu, njegovoj porodici, predsednik Aleksandar Vučić odlučio je da se direktno obrati građanima Crne Gore u autorskom tekstu objavljenom na sajtu Borbe.

Ukazao je na laži o navodnom srpskom pritisku na crnogorsku nezavisnost i tobožnje mešanje u unutrašnje stvari Crne Gore. I drugo, da li je Srbija ugrožavala teritorijalni integritet Crne Gore, ili Crna Gora Srbiji?

Predsednik je podsetio da Srbija poštuje teritorijalni integritet i suverenitet Crne Gore i nikada ga nije dovodila u pitanje, dok je Crna Gora, samo dve godine posle otcepljenja, prekršila Povelju UN i učestvovala u otimanju Kosova i Metohije od Srbije, priznajući nezavisnost tzv. Kosova. Srbija, kako je naglasio, neće menjati svoju prijateljsku politiku prema Crnoj Gori.

Vučić je istakao da želi Crnoj Gori uspeh na evropskom putu, ali je upozorio: „Samo nas ne terajte da se radujemo politici i rezultatima politike koja je uperena protiv Srbije i srpskog naroda. Svašta jesmo, mazohisti nismo”!

Predsednik Vučić jedino je zamolio Podgoricu da poštuje srpski jezik i srpska nacionalna obeležja, odnosno trećinu svog stanovništva, makar kao što poštuju simbole Hrvatske, Albanije i drugih. Kao odgovor, veoma brzo usledile su nove, još strašnije uvrede montenegrinskih medija.

Gotovo dve decenije deo političke scene u Crnoj Gori opstajao je na tezi da Srbija predstavlja ključnu pretnju crnogorskoj nezavisnosti, identitetu i suverenitetu. Taj narativ postao je ideološki temelj priče o „malignom uticaju Beograda”. Ali ma koliko tražili, neće pronaći nijedan primer da je Beograd ugrozio Crnu Goru.

Srbija je prihvatala gotovo svaku odluku Podgorice, čak i kada je bila duboko protiv interesa i osećanja većine srpskog naroda. Zato je razumljiva i legitimna izjava predsednika Vučića da ne želi da prisustvuje proslavi onoga što vidi kao otcepljenje od sopstvene države, jer bi time pljunuo u lice svom narodu.

Svi milogorski i Šolakovi mediji, koji sada rade nesmanjenom žestinom za „novu vlast”, skočili su na Vučića. Najviše im je zasmetala njegova rečenica da im se izvinjava, jer „smo mi više voleli njih nego oni nas”. Najcrnji napadi na Vučića stigli su i iz Beograda. Ko god da udari na Srbiju, bilo da je iz Zagreba, Sarajeva, Prištine ili Podgorice – za domaće blokadere biće politički saveznik.

A evo glavnih političkih teza današnje Crne Gore. To aktuelni vlastodršci ne smeju da izgovore, ali je njihov šef Milo to jasno rekao u nedavnom intervjuu. Optužio je Srpsku pravoslavnu crkvu da je po nalogu Beograda destabilizovala Crnu Goru da bi je „skrenula sa prozapadnog kursa”. Po njegovim rečima, SPC služi kao instrument velikosrpskog nacionalizma i ruskih interesa na Balkanu. Pojednostavljeno – za sve što se loše dešava u Crnoj Gori, što životni standard ne raste, što narod živi u mafijaškoj državi, za sve su krivi zli Vučić, Beograd i Srpska pravoslavna crkva.

Šta bi im na to rekao najveći među njima, Petar II Petrović Njegoš, etnički Srbin i crnogorski vladar? Verovatno isto što i Vučić. Za Njegoša pitanje srpskog identiteta je duboko ukorenjeno u ideji svesrpskog oslobođenja i ujedinjenja. U posveti Gorskom vijencu, koja nosi naziv „Posveta prahu oca Srbije“, vladika Njegoš slavi vožda Karađorđa i peva o svesrpskom oslobođenju od osmanske vlasti. Njegoš je Crnogorce video kao „najčistije“ i neustrašive Srbe koji su u crnogorskim krševima nastavili borbu protiv Turaka nakon pada države Nemanjića.

Upravo takvim Crnogorcima se i obratio predsednik Vučić. A ne nakalemljenim izdancima komunističkog inženjeringa, poput raznih Mila, Spajića, Milatovića. Pre svih Njegoševim Srbima. Takvih je u Crnoj Gori najviše, ma kako ustaški i titoistički krugovi pokušavali da ih prevedu žedne preko vode. Zato je Aleksandar Vučić u pravu kada kaže da će politika Srbije prema Crnoj Gori zauvek ostati prijateljska i bratska.

P. S. Aleksandar Vučić: „Srbija je prihvatila svaku odluku građana Crne Gore na demokratski i civilizovan način. Doživljavali smo vas kao sestre i braću i hteli da živimo u istoj državi sa vama.”

(Mišljenja i stavovi u rubrici Kolumne/Drugi pišu nisu nužno stavovi redakcije Borbe)