Srpsko stanovište

Piše Čedomir Antić

Srbija je uz Crnu Goru. Uvek je bila i uvek će biti. Iako veći deo građana Crne Gore ne misli da smo isti narod i da ne treba da živimo u jednoj, jedinstvenoj, nacionalnoj državi, Crna Gora i Crnogorci ostaće sestrinska  država, i – ako ne bratski narod –  a ono najbliža nacija na svetu, koju Srbi mogu imati.  Za veliku većinu Srba iz Srbije i Srpske, najvažnije je da narodna većina u Crnoj Gori bude zadovoljna. Ako to podrazumeva ulazak u zločinački NATO i priznanje albanske paradržave na Kosovu, mi to prihvatamo, teška srca, ali bez rezerve.

Za mene, međutim, a tu se razlikujem od velike većine naših političara, crvenu liniju predstavlja odnos države Crne Gore prema srpskom narodu koji živi u njenim granicama. Taj odnos je do 2000. godine bio miran i naoko korektan ali suštinki asimiliatorski, a posle 2000. on je fašistički i progoniteljski. Od tada, Milo Đukanović je moj politički i lični nepirjatelj. Kada mu je trebala pomoć, kleo se u demokratiju, bratstvo i zajedničku državu, ali nakon što se učvrstio pokazao je pravo lice i postao neprijatelj velikog dela građana Crne Gore i čitave Srbije. Ko to ne razume u Srbiji, on je ili je u službi neprijatelja Srba i demokratije ili je samo izrod i manijak. Ono što srbožderi u zemlji i inostranstvu nisu u stanju ili voljni da razumeju, jeste činjenica da ako Srbima osporavate ona prava koja drugi uživaju onda to nije pitanje statusa nacija, gde države navodno imaju pravo same da regulišu status (osim Srbije gde SAD zbog toga po želji bombarduju). Davati jednima pravo koje drugima osporavate, čini vas prekršiteljima ljudskih prava. To ostaje tako i ako matičnu državu isto „ne zanima“ (pošto je i sama bila okupirana od komunista, NATO-a itd.) ili uprkos tome što neko u Crnoj Gori odbija prava za Srbe tvrdeći da su sa Crnogorcima jedan narod usled čega za inat trpi „promenjenu civilizaciju“ Duška Markovića i neofrankovače pameti Đukanovića, Draginje ili Ranka Krivokapića.

Crnogorci i Srbi su rekli šta jesu za vreme veličanstvenog pokreta litija. Priključili su se razni politički gluteusi od kojih se neki i danas kandiduju. Za Srbiju i Srbe – dokle god Ćirilica nije ravnopravna, dokle god je drniška umetnost preča od srušene kapelice na Lovćenu, dokle god srpska istorija nije ravnopravna u školskim programima, dokle god Srba nema u lokalnim samoupravama i državnoj upravi srazmerno njihovom broju, dok naša trobojka nije ravnopravna sa zastavom koja je usvojena tek u 21. veku, a Sekula Drljević zvani „Nemojte braćo!“ vraćen iz pesnika u ratne zločince – postoji samo jedna stranka i jedan kandidat. To je kandidat Srbin i stranka srpska. Nismo mi kao guzati ratluk bivši premijer ili ogavni abonent naše države koji je kao pribegar lelekao kod Olje Bečković kada mu je trebalo, a onda nam posle smireno objašnjavo gde je granica „viječne Crne Gore“ – da su nam Milo Đukanović i Sekula Drljević bliži od brata od strica koji je rođen u Beogradu.

Naša je stranka je zato Nova srpska demokratija, naš kadndidat njen predsednik. Koga oni podrže i mi ćemo. Ako neka druga srpska stranka postane najpopularnija nju ćemo podržati, a NSD pozvati da učini isto. Mene ne zanimaju Srbi koji bi sa Srbijom da pregovaraju, koji znaju kako da pridobiju ustaše iz familije, koji su bili i načelnici udbe, i Miloševićevi, i Đukanovićevi, i Matropolitovi, a koji sve mogu da postignu ali samo „da više ne srbujete…“. Svi oni neka odmah odu kod Đukanovića, a daće Bog da se što pre priključe Anti Paveliću na istoj dubini dna paklenog ognja okeana.

I da zaključim: sve ovo radimo da bi ubedili što više Srba da brane svoje interese. Ako ih Crnogorci prime za braću, imaće i nezavisnost i samostalnu politiku. Ako razni bolidi – koji su preuzeli slovenačku politiku sa četrdeset godina zakašnjenja i sa 20% podrške dobijene na podeli većih plata na osnovu zaduživanja države – misle da mogu i treba  da daju državi premijera, gradonačenika glavnog grada i predsednika, a da mi verujemo da su Srbi zato što je guzati ratluk prevario blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija – grdno se varaju. Mi treba da verujemo da ponekad pišu ćirilicom i da znaju da se prekrste, a oni će narednih deset godina da izigravaju mladog Đukanovića.

Neće moći. Prevarili ste se. Možda smo verujući vama lažovima, politčkim šminkerima i identitetskim nomadima izgubili mladost i potrošili političke živote. Ako i ovaj put ostavite srpski narod bez ravnopravnosti i udela u vlasti nad sopstvenom sudbinom, reč Vam dajem – a davao sam je Miloševiću i Đukanoviću, obojica su me kao teroristu gonili, pa je jedan umro u zatvoru a drugi će bože zdravlja dugo u njemu da poživi – generacija naših sinova neće propasti niti ispasti smešna. Ona će u Crnoj Gori doživeti da Srbi sprvedu albansku politiku, plate  cenu koliko god visoka bila  i tamo gde mogu dobiju svoju slobodnu, nacionalnu i demokratsku državu.