Srpsko pitanje i demokratija
Piše: Dragoljub Kojčić
Reč „demokratija” u njenom modernom upotrebnom razdoblju ima račvasta značenja. Sa njom je zapravo otpočela politička moderna, ali kada je umesto vrednosti postala instrument, udaljila se i otuđila od svoga pojma i zaživela u prostorima manipulacije. Doživela je sudbinu sličnu vrednostima socijalne pravde ili religijskih ideala čovečnosti i solidarnosti koji su u praktičnim organizacionim formama, kroz selektivnu umesto univerzalne i obavezujuće primene, postali svoja suprotnost.
U vreme nadmetanja crne i crvene totalitarne ideologije između dva svetska rata, demokratija je bez obzira na sve inherentne anomalije, predstavljala izbor prosvećenog dela čovečanstva. Tokom hladnog rata već je postala sredstvo kodiranja privrženosti zapadnoj političkoj hemisferi, banalizovana i bez moralnih ili humanističkih sadržaja. Rastom apetita velikih ekonomskih koncerna otkrivena je apologetska moć demokratije da pod izgovorom civilizovanja politički nezrelih zemalja i naroda osvajaju nove resursne prostore. Po rušenju Berlinskog zida, na Fukujaminoj platformi da liberalni kapitalizam više nema prepreka za ostvarivanje apsolutne hegemonije, demokratija je, štaviše, postala izgovor za legalizaciju savremenih oblika nepravde i međunarodnog nereda.
Glavni uzrok ove pometnje u poretku koji je održavao svet u kakvoj-takvoj stabilnosti nalazi se upravo u odsustvu onoga što je omogućilo da se iz autoritarnih oblika vlasti napravi skok u civilizovano stanje kome je demokratija arhitektonski temelj. Dug je povesni hod demokratije. Može se locirati u Velikoj povelji slobode, Zakletvi kod Solzberija, teoriji Društvenog ugovora i prirodnih prava, Deklaraciji o pravima čoveka i građanina, u sveobuhvatnoj analizi Dž. S. Mila u klasičnom delu „O slobodi”. Niti Mil, niti drugi posvećenici demokratskog uređenja društva, uz sve njene potencijalne nesavršenosti, nisu mogli da pretpostave da će formalni epigoni njihovih ubeđenja doći zapravo do prikrivenog i kontradiktornog stanovišta da je nominalna demokratija kao princip međunarodnog poretka, prvobitno iskazan u Povelji Ujedinjenih nacija, pravo jačega. Dakle, sila daje legitimitet a ne međunarodno pravo. To je bilo sasvim očigledno u rasturanju SFR Jugoslavije, komadanju srpskog životnog prostora i bombardovanju naše zemlje 1999. godine. Najzad, to je i osnova Fukujamine teorije da ono što njegovi istomišljenici nazivaju „demokratijom” ne služi očuvanju pluralizma različitih ideja, bogatstvu sveta u mnoštvu identiteta i kultura na principima pravde i prava, nego predstavlja varvarski trijumf sile u međunarodnim odnosima.
Srpski narod, ma na kom delu Balkana živeo, već tri decenije je jednostrana žrtva takvog shvatanja međunarodne demokratije. Takozvani visoki predstavnici za BiH, posebno nelegalni Kristijan Šmit, nameću volju političkog Zapada srpskom narodu u Republici Srpskoj kao da ne postoji Dejtonski sporazum. Ne poštuju ni njegov duh ni njegovo slovo a ignorišu demokratska prava Srba i ustavnopravno uređenje Republike Srpske. Bez samovolje tzv. visokog predstavnika, bez postavljanja njegove volje iznad demokratske volje naroda srpskog entiteta i njegovih institucija, Bosna i Hercegovina bila bi svakako manje konfliktna zajednica. Rečju, Srbi ne traže ništa više od demokratske autonomije. To je moglo da bude rešenje bosansko-hercegovačkog čvora 1992, to je i sada modus opstanka ove složene države. Ako se Republici Srpskoj bude isključivalo pravo na demokratsko ustrojstvo društva i vlasti, onda upravo po logici kojom se rukovodi Zapad, naš narod ima pravo da brani demokratiju barem isto toliko koliko NATO smatra da ima pravo da je nameće širom sveta.
Izigravanje identitetskih interesa srpskog naroda u Crnoj Gori, imena, jezika i kulturne baštine, uključujući pokušaj desubjektivizacije Srpske pravoslavne crkve i otimanja njene stoletne imovine, zapravo je izigravanje demokratije koju je, navodno, predstavljao režim Mila Đukanovića. Čak i na zadnjim izborima prošle godine, pokrovitelji njegovog autoritarnog režima iz ambasada takozvanih demokratskih zemalja pokušali su da se pri komponovanju novih institucija vlasti zaobiđe demokratski izborni rezultat. I ovde se kao i u Republici Srpskoj pokazao demokratski karakter Srba, koji su svesni da braneći demokratiju od njenih lažnih proroka i lažnih careva, brane svoje pravo na identitet i na opstanak.
Decembarski izbori u Srbiji pokazali su da opozicija, koja se poziva na privrženost demokratskim principima, ne samo da nema demokratski kapacitet i nije sposobna da formuliše bilo kakav program nego nije spremna da prihvati sasvim očigledne i nesumnjive izborne rezultate. Naprotiv, njen politički „argument” je da se pobednička strana kleveće po regionu i na međunarodnim političkim adresama kako bi se, umesto na rezultatima demokratski izražene volje građana, izazvali neredi na ulicama i instalirala vlast po volji njihovih međunarodnih pokrovitelja, naravno, suprotstavljenih našim nacionalnim interesima – od želje da se prizna nezavisnost tzv. republike Kosovo, da se Srbi samoproglase za genocidni narod, da se Republika Srpska prepusti samovolji nekih novih gaulajtera, do zaustavljanja privrednog, bezbednosnog, diplomatskog i kulturnog uspona Srbije i novog oduzimanje teritorija.
Istorijsko iskustvo nalaže da moramo sami da odbranimo i sačuvamo demokratiju. Srpski narod je na svim prostorima gde živi pokazao i dokazao da je vodeći kriterijum ubedljive većine na demokratskim izborima upravo nacionalni interes i autonomnost nacionalne politike. Nezamislivo je da Srbiji određuju politiku i državnu strategiju lutkari iz inostranstva na čijim koncima vise ovdašnje marionete. Srbija je otvorena za partnersku saradnju sa svima, ali nije u njenom biću služenje tuđim interesima. Da bi se to shvatilo, valja istaći da su pristojnost i elementarno vaspitanje infrastruktura demokratije, a nezajažljivost i beskrupuloznost, poperovski rečeno – njeni neprijatelji.
Kada se sve sabere, srpsko pitanje jeste demokratsko pitanje.
(Politika)
(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)