Srpski Sjeverni tok, ili: Strateška saradnja Beograda i Vašingtona

Piše: Nikola Vrzić

Srbija i Sjedinjene Američke Države potpisali su ove srede u Vašingtonu za sad tajni strateški sporazum o energetici; tajni jer se njegov tekst drži u tajnosti (bar dok ne stigne do Skupštine Srbije na ratifikaciju), ali tajna je javna utoliko što je očigledno čija se strategija ovde primenjuje. I kome je u sklopu toga, opet, kao za vreme NATO agresije, namenjena uloga žrtve…

O tome nas je obavestio ”Glas Amerike” kroz razgovor sa nadležnim američkim pomoćnikom državnog sekretara za energetiku Džefrijem Pajatom. To je onaj što je u funkciji američkog ambasadora u Kijevu sproveo majdanski državni udar u Ukrajini, a ovom prilikom je dobio zaduženje da lepo objasni kako u istom tom duhu Sjedinjene Države ”podržavaju diverzifikaciju” snabdevanja Srbije gasom.

Isto je priznao i ministar inostranih poslova Srbije Marko Đurić koji je imao zadatak, valjda se tome nije previše obradovao, da u Vašingtonu potpiše predmetni strateški sporazum. Pa je posle toga potvrdio one Pajatove reči dotičnim priznanjem da su ”američki partneri zainteresovani za to da Srbija što više diverzifikuje svoje linije snabdevanja (gasom)”. ”I u tom smislu sam danas mogao da čujem zadovoljstvo američkih sagovornika jer će Srbija smanjiti svoju zavisnost o uvozu energenata i otvoriti nove mogućnosti za snabdevanje”, dodao je.

Što je zazvučalo kao pretnja jer je Pajat istakao i da je sva ta diverzifikacija ”ključ bezbednosti”. Ali ne srpske bezbednosti, razume se, jer je najkasnije 1999. postalo poznato koliko su Amerikanci zainteresovani za bezbednost Srbije.

No, da prevedemo ovo što je izgovoreno. Počev od pitanja bezbednosti. Ovaj strateški sporazum Srbije sa Amerikom ne tiče se bezbednosti Srbije – to smo već utvrdili pre četvrt veka – već Amerike. Uz jednu važnu nijansu: ne tiče se bezbednosti same Amerike, nego bezbednosti interesa Amerike na području Srbije.

Što nas dovodi i do diverzifikacije i smanjivanja zavisnosti o uvozu energenata koje je takođe pomenuto. U prevodu to znači jedno te isto: smanjivanje uvoza gasa iz Rusije. Kako bi se smanjio ukupan nivo naših dobrih odnosa sa Rusijom. Sve bugarske interkonekcije i slični terminali za američki tečni gas u Aleksandropolisu, ”iz kojeg se i Srbija obavezala da kupuje određene količine gasa”, kako javlja ”Glas Amerike”, samo tome i služe.

Po obrascu onoga što je učinjeno Nemačkoj sa Severnim tokom. I to, naime, spada u kategoriju diverzifikacije. Samo što je metoda bila diverzija, dok je ovom prilikom primenjen potpis Marka Đurića. Razume se, pod uslovom da ovaj, kako ga opisuje Džefri Pajat, ”krovni sporazum”, dakle, načelni, bude zaista primenjen u praksi.

Pa će onda i Srbija kao Nemačka: jeftin gas u dovoljnim količinama zameniće skupim (tečnim) gasom u nedovoljnim količinama. Nije potrebna diploma Ekonomskog fakulteta da bi se razumelo šta donosi takav biznis model. U svakom slučaju, zbog takvog biznis modela ”Folskvagen” je već primoran da objavi planove o zatvaranju svih svojih fabrika u Nemačkoj. Tako da je očigledno reč o fantastičnoj poslovnoj prilici koju su i nama, kao da smo Nemci, omogućili naši američki prijatelji.

No nije samo to.

”Ovo je prvi u, nadamo se, seriji strateških sporazuma između Srbije i SAD”, najavio je u Vašingtonu Marko Đurić. A ”Glas Amerike” je tim povodom primetio i da ”Srbija i SAD do sada nisu potpisale nijedan sporazum o strateškoj saradnji, niti imaju sporazum o strateškom partnerstvu. Između ostalih, Srbija takve sporazume ima sa Rusijom i Kinom – sa kojom je otišla i korak dalje i potpisala sporazum o sveobuhvatnom strateškom partnerstvu.”

Cinici će, naravno, primetiti i da između Rusije i Kine s jedne, i Amerike s druge strane, u odnosu prema Srbiji, njenoj bezbednosti i teritorijalnom integritetu postoji izvesna i ne preterano suptilna razlika – pa bi otuda i (ne)postojanje strateškog partnerstva moralo da bude sasvim prirodna pojava. Dok sve drugo predstavlja protivprirodni blud i nasilje nad zdravim razumom i pomenutim teritorijalnim integritetom.

Ali sve to nije omelo entuzijazam kongresmena iz Kalifornije Erika Svolvela, koji se odnekud našao opunomoćenim za pitanje izbora srpskih strateških partnera. Pa je, osokoljen onom najavom Marka Đurića o seriji daljih strateških sporazuma, već stigao i korak dalje i otkrio da je sve to u službi njihovih (američkih) pokušaja da ”ublaže druge uticaje”, a to će reći, Rusije i Kine…

E, sad, tog kongresmena Svolvela – koga smo mi, da se brine o nama, birali taman koliko i njegovi glasači iz Kalifornije – i sve Svolvelove domaće i strane saradnike moralo bi da bar malo zbuni, ako ne i da zabrine, što je – dok se Marko Đurić spremao za potpisivanje strateškog sporazuma s Amerikom – potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vulin, koji se nalazi na listi američkih sankcija, Americi poručio da bi ”najbolje bilo da se uzdrži od pokušaja da vlada Srbijom”.

Postojanje Aleksandra Vulina i njegov nedavni susret s predsednikom Rusije Vladimirom Putinom u Vladivostoku, inače, kao i nedavnu posetu potpredsednika vlade Ivice Dačića Kini, službeni ”Glas Amerike” protumačio je kao prepreke ”evropskom putu Srbije” i ”intenziviranju saradnje s državama Zapada”.

Pa je utoliko interesantnije što je, imajući ga u vidu kao prepreku tom ”intenziviranju saradnje s državama Zapada”, iz veoma autoritativnih izvora iz Rusije ovih dana stiglo javno upozorenje, u cilju sprečavanja, da britanska obaveštajna služba MI6 priprema operaciju diskreditacije potpredsednika vlade Vulina, kome Britanci planiraju da pripišu odgovornost za Banjsku. Dok bi sledeći korak, kako je dalje navedeno u ruskom upozorenju, MI6 mogao da preduzme u pravcu Vulinove fizičke likvidacije, uz pomoć albanskih terorista ili tokom posete Republici Srpskoj.

A još je indikativnije što je ovim povodom britanski ambasador u Beogradu Edvard Ferguson našao za shodno da javno negoduje. Što samo doprinosi utisku da ima tu nečega. Perfidnog, naravno, budući da su Britanci u pitanju.

Tim pre što je jedan britanski ambasador u Beogradu (Majkl Devenport) već razotkriven kao agent britanske obaveštajne službe. Razume se, to što je kao agent razotkriven samo Devenport ne znači da niko drugi to nije, nego da i svi drugi možda jesu. Samo što (još) nisu razotkriveni.

Sve nas ovo, uzgred budi rečeno, vraća i na pitanje britanske uloge u događajima oko Banjske – i zato što je agent Majkl Devenport sad šef misije OEBS-a na Kosmetu, i zato što se istim povodom Banjske, takoreći vidovito, i pre nego što se bilo šta dogodilo, isticala i britanska poslanica Ališa Kerns. No, sve je to tema za neku drugu priliku, nažalost, znajući s kim imamo posla, biće je sigurno.

U ovom se, međutim, trenutku naše najurgentnije pitanje odnosi na Aleksandra Vulina i Marka Đurića. Srpski narod nije raspolućen u meri u kojoj je to njegova vlast – tako da je Vulin pre par meseci otkrio da u njenom vrhu ”ima ljudi koji rade za CIA” – te je otuda sasvim jasno da samo jedan od njih dvojice, Vulin ili Đurić, radi i govori ono što misli i narod.

Ali koji od njih dvojice govori i radi ono što misli Vlada Srbije, to jest njena vlast? To je ključno pitanje.

Onaj strateški sporazum s Amerikom Džefri Pajat trenutno opisuje kao ”prazno platno na koje se može slikati po želji”. Odgovor na postavljeno ključno pitanje – Vulin ili Đurić – saznaćemo kad vidimo čime je to prazno platno oslikano. Ili je ostalo prazno, taman u meri koju zahteva strateški interes Srbije da gas kupuje jeftino umesto skupo. Makar i po cenu ugrožene bezbednosti onog američkog interesa koji profitira na naš račun…

(RT BALKAN)