Srpski i ruski autošovinizam

Piše: Slobodan Antonić, sociolog i univerzitetski profesor

 

U Srbiji nam je fenomen autošovinizma dobro poznat. Pojam je skovao Zoran Ćirjaković, a odnosi se na pojavu koju su drugi autori imenovali i kao „nacionalnihilizam“ (Bojan Jovanović, 129-135), „inverzivni etnonacionalizam“ (Dušan Kecmanović, 107), „samomržnja“ (Milan Damjanac), „rodomržnja“ (Zoran Avramović), „duh samoporicanja“ (Milo Lompar)…

Pojam autošovinizma ušao je u širu upotrebu, a u našoj naučnoj literaturi koristili su ga, između ostalih, i Srđan Šljukić, Slavko Gordić, Zoran Avramović, Bogoljub Šijaković, Mitra Reljić, Goran Radonjić, Ljubiša Despotović, Aleksandar Gajić, Slobodan Vladušić (98, 187), Slobodan Antonić i drugi.

„Građanska Srbija“ odbacuje ovaj pojam, tvrdeći da se zapravo „pod autošovinizmom podrazumeva svaka kritička misao o sopstvenoj naciji i državi“ (Helsinški odbor 57), odnosno da je „autošovinizam isto što i antinacionalizam“ (Vladimir Gligorov). Međutim, u autošovinizmu postoji, najpre, lako uočljiv ekstremizam u netrpeljivosti, preziru, pa čak i mržnji, prema sopstvenom društvu ili narodu. Na primer:

Dragan Bursać: „(Srbi su)… narod bolesni, koji se ne libi hodati po nožu genocidnosti“;

Daško Milinović: „Prezirem svoju zemlju“;

Mia David: „Koliko je ova zemlja odvratna“.

Aleksej Kišjuhas: „Antisrpstvo je preduslov patriotizma“;

Dinko Gruhonjić: „Srbija se odavno otcijepila od normalnosti“, „reč je o bolesnom društvu“, „ovo društvo je duboko degenerisano“, „Srbija i R. Srpska su duhovne pustinje, to su duhovni logori“, u kojima se „uporno slavi smrt, a ljudski život vrijedi koliko jedan metak – ili trzaj noža“

Vladimir Arsenijević: „Činjenicu da sam Srbin osećam samo po sramoti od te činjenice. Nesrećan sam što sam se rodio ovde i to je nešto s čime čitav život na različite načine moram da se borim“.

Nikola Krstić: „Srbi su toliko ogavan narod (…), Stvarno treba zamrzeti ovakvu Srbiju“; „ova kanibalistički-izopačena i psihotično-frankenštajnska Srbija“…

Magda Janjić: „Bože, koliko odvratna zemlja“, „valjda ću pobeći uskoro“;

Kokan Mladenović: „Taj (naš – S. A) narod odavno nije narod na koji možemo da budemo ponosni“; „Neprijatno je ići Suboticom okićenom u bojama srpske zastave“;

Ivana Uzelac: „Mi smo najgori narod“; „narod je marva“; „ne zaslužujemo veliko slovo“ (za ime naroda – S. A); „ima nešto duboko trulo u ovom narodu, bolesno“;

Nevena Bojičić: „Kakav god sporazum opozicija pravila s ‘narodom’, ja se iz tog sporazuma i iz tog naroda i ovog puta izuzimam“.

Autošovinizam se, naravno, ne može svesti samo na ove i slične egzibicionističke i samorazarajuće izjave. Reč je o ideologiji unutrašnjeg rasizma, odnosno kultur-superiorizma. To je „lako prepoznatljiva, šovinistička mržnja usmerena ka unutra, ne ka samom sebi – tu nema mazohizma, naprotiv, dominira elitistička narcisoidnost, koja prezir i gađenje usmerava ka ‘neispravno svojima’, navodno neizlečivo zaostalim, nepismenim i krezubim masama, shvaćenim kao stalno preteće i neuništivo zlo, gore od svakog tuđeg“ (Ćirjaković).

Reč autošovinizam, za sopstvene prilike, počeli su upotrebljavati i Bošnjaci („bošnjački autošovinizam“; recimo: ovde, ovde, ovde ovde ili ovde). Hrvati su, dakako, skovali vlastiti termin „domomrzje“ (ovde, ovde), u hrvatskoj Vikipediji postoji i pododrednica „nacionalna samomržnja“, a u sličnim analizama se pominju i „kulturno dodvoravanje“, „kolektivni samoprijezir i kompleks inferiornosti“.

U engleskom ne postoji reč auto-chauvinism, ali se za sličan fenomen koriste izrazi kao što su ojkofobija (oikophobia), samoprezir (recimo: American self-loathing) ili etnomazohizam (ethnomasochism).

Poznate su i sintagme „samomrzeći Jevrejin“ (Self-hating Jew) i „jevrejska samomržnja“ (Der Jüdische Selbsthass), koje označavaju jevrejsko pounutravanje neprijateljskog antisemitskog nacionalizma, ili pak auto-antisemitism, kao oznaka za „socijalno-psihološki fenomen u kojem Jevrejin razvija opsesivni prezir i neprijateljstvo prema jevrejskoj tradiciji, običajima i onim Jevrejima koji ih se pridržavaju“. Na sličnu temu je snimljen i film Vernik.

Nedavno je i kod nas prevedena knjiga Franka Lisona Preziranje sopstvenog: o kulturi samomržnje u Evropi. Tu je detaljno opisana pojava nacionalne samomržnje, pre svega kod Jevreja i Nemaca, a ponuđeno je i objašnjenje te pojave.

Važan deo „globalnog fenomena autošovinizma“ (Miloš Ković) postoji i u Rusiji. Tamo se to zove russkiй эtnomazohizm, russkaя rusofobiя (ovde) ili smerdяkovщina – po Smerdjakovu, koji kod Dostojevskog žali što Napoleon nije uspeo da porobi Rusiju: „I kamo sreće da su nas pokorili baš ti Francuzi, pametna nacija pokorila bi veoma glupu i prisajedinila bi je sebi.“ (ovde 181).

Jedan tip ruskog autošoviniste opisuje Jegor Holmogorov: „Čovek iskreno veruje da je ruski narod smeće, njegova kultura jadna, država sramna, prošlost zaslužuje prezir, a sadašnjost gađenje. Ali, u isto vreme, iz nekog razloga, čovek i dalje sebe smatra Rusom – iz osećaja dužnosti, iz beznađa, ili zato što mu se to jednostavno dogodilo.“ (pandan Ćirjakovićevom slučajnom Srbinu)

Holmogorov dalje kaže da „takva osoba svoj identitet doživljava kao izvor patnje. Ruskost ga pritiska, pravoslavlje žulja, ali on hoda i pati. No, ako je aktivista, onda još i smatra da tako treba da bude i drugima. Izmišlja sve moguće razloge zašto bi se ljudi morali kajati što je đavo učinio da se rode baš kao Rusi ili da veruju u Boga. Ti ljudi jednostavno muče i sebe i druge“.

Podrugljivo se takav tip identiteta u Rusiji katkad naziva i „opšteljud“ (obщečelovek), a zakleti Rusi još razlikuju i „odrusa“ (otrusь) – onog koji je otpao, ali još nije nigde dopao, „razrusa“ (vыrusь) – onog koji je otpao i već u drugi identitet dopao („Sibirac“, ultra-Ukrajinac), kao i krajnjaškog „antirusa“ (nerusь) – onog koji se od Rusa izvrgao u pripadnika unutrašnje pseudoetničke kontra-zajednice, ruske antinacije (antinaciя; kod nas su pandan određene tendencije pseudoetnifikacije „druge Srbije“).

Objašnjenje ovog fenomena, bar kada su u pitanju Srbi, Rusi i druga društva kapitalističke (polu)periferije, slično je – transfer ozlojeđenosti (resantimana) prema dole.

Sitna buržoazija (malograđani) ovih društava očekuje da ima socijalni položaj jednak onom koji uživaju više i srednje klase u privilegovanom jezgru (centru) svetskog kapitalističkog sistema. (To je, naravno, nemoguće, jer je nedostižna razlika u decenijama masivne kolonijalne eksploatacije i korišćenja privilegovanog položaja u sistemu).

„Taj osećaj ‘zakinutosti’, osećaj da im pripada daleko više od života nego što ga trenutno imaju, osećaj da zbog određenih socijalnih grupacija i njihovog ‘pogrešnog’ verovanja i ‘pogrešnog’ ponašanja ne mogu da dobiju ono što je njihovo, dovodi do snažne agresivnosti prema ljudima koji su ocenjeni kao ‘prepreke’ i ‘smetnje’ na putu ka sreći“ (ovde 41).

Ozlojeđenost se usmerava na sunarodnike i tako nastaje autošovinizam. Prednost ovog termina je i u tome što sličan mehanizam nastanka (resantiman) vredi kako za šovinizam, tako i za autošovinizam: zavist → ozlojeđenost → mržnja → osvetoljubivost → dehumanizacija → želja za anihilacijom. Samo što su kod šovinizma meta prezira i mržnje inoplemenici, a kod autošovinizma sunarodnici.

Kod resantimana problem nije samo „u optuživanju neke konkretne grupe za našu patnju, za kolektivnu ili ličnu uskraćenost“, već što večita ozlojeđenost blokira sposobnost ikakvog prevazilaženja same te uskraćenosti. Subjekat resantimana ostaje večno zatvoren u krugu: teskoba – ogorčenost – mržnja – teskoba. On ne preduzima ništa, bilo da promeni svoj društveni položaj, bilo da duhovno (duševno) prevaziđe svoju teskobu. On živi u istinskoj „rđavoj beskonačnosti“.

To je vrsta malog pakla, na koji su, zapravo, sami sebe osudili. I druga kazna i nije potrebna.

(RT Balkan)