Srpske biračke divizije u Crnoj Gori

Piše: Batić Bačević

 

Priča deluje nekako isuviše poznato – kolone vozila i autobusa fantomskih birača krenule su iz gradova u Srbiji i Republici Srpskoj kako bi Vučić i ostali velikosrpski šovinisti osvojili glavni grad. Onda su u izbornoj ćutnji te kolone negde nestale u nekom, nepoznatom crnogorskom kanjonu političkog spinovanja, ili su možda dobili neku novu naredbu i otišle preko Drine gde će, za koji dan, već pokušati da listićima okupiraju Sarajevo, Tuzlu, Zenicu ili barem Nedžariće, da ne troše tolike dnevnice, sendviče i litre goriva bez cilja.

U izbornoj noći više niko od učesnika istorijskih izbora za vlast u Podgorici ih nije spominjao, mada bi tu ideju o hiljadama Srba koji se šalju kako bi osvojili Podgoricu trebalo smestiti u neke almanahe najzanimljivijih istorijskih događaja.

Jednom su hiljade srpskih vojnika, koje su predvodili oficiri iz Kolašina, Budve ili Podgorice, okupirali Crnu Goru koju su prethodno valjda oslobodile jedinice Austrougarske monarhije, pa je strah ostao veliki. I nikako nije popuštao u veku u kojem su na desetine hiljade Crnogoraca stizale u okupatorsku zemlju da tu dobiju posao, stan, a ako je moguće i neku vilu oslobođenu od okupatora i srpskih nacionalista.

„Mi smo 1945. Beograd doživjeli kao ratni plijen. Moram priznati da su nam ruke bile krvave do ramena“, opisao je iskreno general Jovo Kapičić, jedan od simbola savremene, evropske Crne Gore koji je živeo, naravno, u Beogradu.

Od kada je izbio fatalni sukob u vrhu svevladajućeg DPS-a oko ključnog državnog, nacionalnog pitanja – ko će kontrolisati ulazak kamiona i aviona punih cigareta i ostale robe štetne po zdravlje, Srbija je kao na nekoj traci optuživana za hegemonizam. Te optužbe su delovale toliko apsurdno da su iznervirale čak i tadašnju zvezdu građanske Srbije Vesnu Pešić – kakav je to hegemonizam ako nikad nisam čula da je bilo ko iz Srbije otišao u Podgoricu, postao direktor banke, bolnice ili dobio bilo kakvu značajnu funkciju, upitala je u jednom TV duelu. Nekako istovremeno, dok je bauk velikosrpskog hegemonizma visio nad Crnom Gorom, crnogorski kadrovi su dolazili, oduševljeno prihvatani, ostajali i postali deo opšte kulture, poput filmskih junaka „Pere koji radi u kontrolu leta ili načelnika u VMA iz ‘Malog Bude'“.

Suptilna tehnika

Sada se, međutim, desio taj istorijski zaokret jer su hiljade ljudi krenule da glasovima okupiraju i udave nezavisnost Crne Gore i osvoje sva blaga Podgorice. Kada se ispostavilo da nije pronađen nijedan takav glasač, lokalnoj policiji javilo se dvadesetak građana iz Srbije i BiH da prijavi kako im je nepoznat počinilac skinuo tablice sa auta.

Nevladine organizacije su ćutale, jer tu valjda nema nikakvih ljudskih prava. „Moj otac je došao na odmor i niko mu nije skinuo srpske tablice, jer komšije znaju da on ne glasa, a za ove druge neka im plati Vučić štetu kada su već dolazili sa tom namerom“, siguran je jedan od čitalaca evropskih, multietničkih crnogorskih medija, koji su sa entuzijazmom širili priču o srpskim konvojima glasača.

Na kraju su „Vijesti“, deo Junajted grupe, objavile vest da je policiji prijavljeno najmanje 15 nestanaka saobraćajnih tablica što se poklapa sa navodima „pojedinih partija“ da su dvostruki birači u većem broju stigli iz Srbije i Republike Srpske. Nikome nije jasno kakvom su to suptilnom tehnikom borci za slobodu Crne Gore znali koje su tablice iz Bijeljine ili Sarajeva, iz jednog ili drugog entiteta. U samom policijskom saopštenju se pretpostavlja da je to učinjeno kako bi biračima bilo sprečeno da se vrate odakle su došli. Samo Vasilije Ostroški bi mogao da zna šta bi se desilo da su sledbenici DPS i nevladinih ultraevropskih organizacija sa kavačkog instituta našli nesretnog vozača ili putnike tih vozila.

Takvo ponašanje bi svakako moralo da se osudi, jer bi skidanje hiljada crnogorskih tablica u Beogradu predstavljalo krunski dokaz da je Srbija potonula i udavila se u fašizmu. Ali u Podgorici je to dirljiva borba za demokratiju i temeljne evropske vrednosti, kao što je i sveto pravo da svakome pripadniku sumnjivog naroda možete da uradite šta želite ako time štitite demokratiju.

Kampanja protiv malignog srpskog uticaja

Uoči izbora, Demokratska partija socijalista pokrenula je otvorenu ksenofobnu kampanju o velikom srpskom izbornom inženjeringu, o 3.300 birača iz Srbije i Republike Srpske koji će doći da ukradu izbore u Podgorici, ali su te priče nestale za vreme izborne tišine.

Potpredsednik vlade i koordinator bezbednosnog sektora Igor Bečić saopštio je u izbornoj noći da je u razgovorima sa liderom DPS Danijelom Živkovićem prvo čuo da ih nema 3.300 nego 2.300, onda su uvideli da je na spisku bilo 1.910, ali se na kraju ispostavilo da je samo pet upisano u biračke spiskove od kada je Crna Gora prestala da ima čast da bude privatna država Mila Đukanovića. Za vreme aktuelne vlade nije upisan nijedan, što opet pokazuje ogroman strah od prošlog režima koji se stopio sa državom, jer je sasvim normalno da se u svakoj državi na svetu svake godine dešavaju i novi državljani i novi birači.

Postoji izvesna mogućnost da je za vreme DPS-a 2.000 građana Srbije i Republike Srpske dobilo pravo glasa, a da se pre toga nisu obavezali onome koji im je to pravo dao, ali tu filmsku mogućnost su uništili sami ekskluzivni vlasnici tog prava – javno su objašnjavali kako su dobili glas, kukali kako bi se sutra ili sjutra vratili u njihovu Crnu Goru samo kada bi i tamo mogli da žive kao u hegemonističkom Beogradu. Samo je najvećem živom umetniku iz Crne Gore Matiji Bećkoviću bila data jasna garancija – nikada neće dobiti ni državljanstvo ni pravo glasa.

Ta kampanja huškanja protiv Srba ili malignog srpskog uticaja nije u skladu sa evropskim standardima i nečemu što se valjda zove multietničnost, ali je imala uspeha. Ni zapadne ambasade nisu imale primedbe na to otvoreno etničko huškanje sa dirljivim evropskim izgovorima. Nemačkoj ambasadi je to, možda, bilo neprijatno ali ih je, ipak, nostalgija obuzela.

Glavna poruka

Na prvi pogled je DPS uspešno mobilisao sve što se danas opisuje kao crnogorsko-komitski pokret, iako je sa partnerima ranije osvojio 38 odsto, a sada oko 30 odsto. Svejedno, taj osećaj da je uspela da se afirmiše kao branitelj Crne Gore i dobije prećutnu saglasnost zapadnih službi, jeste neka dobra vest za partiju i trgovce veoma deficitarnih roba. Glavna poruka izbora jeste da je DPS, posle neoprostivog zločina koji se zove ulazak srpskih partija u vlast, postao prihvatljiv partner za neke partije.

Ta atmosfera najbolje se oseća u čitanju komentara u medijima koji umiru u evropskim vrednostima.

„Poslednji otpaci četničkih hordi kao i gibanica popova-sotona zbačena je sa četvorogodišnjeg urušavanja CG, za sve što su učinili Crnoj Gori odgovaraće ubrzo.“ „Da nisu došli oni, 14 hiljada srbskih fašista sa autobusima i kolima sigurno bi DPS imao 40 odsto glasova.“ „Nema nikakvog boljitka za Crnu Goru bez DPS, svi drugi rade u korist Srbije“… Na sajtovima ima i drugačijih stavova ali to ne menja ništa. Reka mržnje uvek teče brže. „Interesantno je da nikome ne smeta što većina nas Hrvata iz Boke javno glasa i tamo i ovamo. Svi mi dobro znamo ko je 30 godina dovodio glasače iz svih država okruženja i čak prekookeanskih država i još im plaćao troškove i to vam ne smeta.“ „Nema veze ovo sa ekonomijom nego sa antisprstvom i švercom, to je njihov Bog“…

U izbornoj noći, simpatična poslanica DPS Aleksandra Vuković Kuč lamentirala je kako nigde u Evropi nije moguće da svi kažu kako neće sarađivati sa partijom koja je osvojila 30 posto. U kojoj to evropskoj zemlji je to moguće, pitala je zapanjeno. Recimo, u Crnoj Gori, u kojoj decenijama ne samo da nisu mogli da budu deo vlasti, da dobiju bilo kakvu funkciju, nego ni nisu mogli da dobiju ni najniži posao u državnoj upravi…

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)