Srpska diplomatija mora biti poput srpskog orla – zagledana i u Istok i u Zapad

Piše: Aleksandar Đurđev, poslanik i predsjednik Srpske lige

Vojska Srbije u poslednje vreme ozbiljno napreduje da konačno postane ono što je uvek bila i što treba da bude – Srpska vojska. O tome svedoči, između ostalog, poslednji veliki korak napravljen u tom pravcu; naime, Vojsci Srbije je, odlukom Sabora Srpske pravoslavne crkve, dodeljena zvanična slava – Sveti Stefan, despot srpski. Ministar odbrane Miloš Vučević time je pokazao da, u sklopu svojih dužnosti, borbu vodi na oba fronta – materijalnom i duhovnom. Naša vojska ne samo da se modernizuje i povećava broj svojih pripadnika, već je i pokazala da je spremna da se uhvati u koštac sa svakim izazovom, poput neutralisanja dva neprijateljska drona u južnom delu centralne Srbije. Duhovna borba znači ne samo jačanje borbenog duha naših vojnika, već razvijanje svesti o čojstvu, junaštvu i hrišćanskom poimanju rata kao odbrane svog roda i svoje zemlje od neprijateljskog napada. Vučevićevo delovanje polako, ali sigurno daje rezultate i na tom polju, a despot Stefan Lazarević uzet za slavu Vojske Srbije ne bez razloga – upravo je on, sa jedne strane, bio veliki ratnik i junak, te, sa druge strane, čovek duhovnosti i književnosti.

Lik i delo despota Stefana Lazarevića danas su nam od velikog značaja iz još jednog razloga. Ma koliko na prvi pogled izgledalo čudno, despot Stefan je vladao Srbijom u okolnostima veoma sličnim današnjim. Srbija je tada bila mala i nedovoljno jaka, a istovremeno okružena sa tri velike sile – Osmanskim carstvom, Ugarskom kraljevinom i Vizantijom. Stoga je, može se reći, despot Stefan delao u okolnostima tadašnje multipolarne jugoistočne Evrope i bio prinuđen da se, sem ratovanjem, književnošću i molitvom, bavi i diplomatijom. Deviza njegove državne politike bila je krajnje jednostavna i istovremeno krajnje efikasna – održavati maksimalno dobre odnose sa svim stranama zarad zaštite sopstvenih interesa.

Danas, šest vekova kasnije, Srbija je u sličnoj situaciji, na međi između velikih civilizacija i u svetu koji je, ma koliko to evroatlantskim fanaticima bilo teško da to priznaju, multipolaran. Srbija nije deo ni zapadne ni istočne civilizacije, već da je ona, iako u svetskim razmerama mala, posebna civilizacija. Mi imamo svoj sistem vrednosti, svoj pogled na svet i snažan osećaj zajedničkog identiteta, ali je vreme da, u skladu sa promenama oko nas, redefinišemo neke od svojih politika, uključujući i spoljnu. Zahvaljujući tim promenama kojima poslednjih godina svedočimo Srbija se iz zemlje koja je u unipolarnom svetu imala neprijateljskog hegemona oličenog u tzv. kolektivnom Zapadu naspram sebe pretvorila u zemlju koja u tripartitnom multipolarnom svetu ima dve od tri svetske sile, Rusiju i Kinu, u potpunosti na svojoj strani kada je reč o zaštiti srpskih vitalnih državnih i nacionalnih interesa. Niko ne kaže da sa Zapadom treba da pokidamo sve veze, naprotiv, baš kao i sa svima drugima, i sa zapadnim zemljama treba da razvijamo saradnju zasnovanu na obostranoj koristi i međusobnom uvažavanju, ali ako ovog poslednjeg nema, onda to nije saradnja, već odnos kolonizatora i kolonije koji u najboljem slučaju za nas može voditi u vazalstvo.

Zapad, bar geografski gledano, nisu samo Sjedinjene Američke Države i zemlje Zapadne Evrope. Zapad su i zemlje Latinske Amerike, resursima najbogatije na svetu, sa preko 600 miliona stanovnika uz izuzetno visok udeo mladih u istom i, što je za nas najvažnije, nama mahom veoma naklonjene i otvorene za svaki vid saradnje. Srbiju i zemlje Latinske Amerike spaja slična istorijska sudbina – porobljavanje od strane inostranih zavojevača početkom novog veka, oslobađanje od istih početkom 19. veka i borba da se mukom i krvlju stečena nezavisnost sačuva od velikih sila kolektivnog Zapada koje su htele da je ponište. Nedavno je našu zemlju posetio Ivan Hil Pinto, ministar spoljnih poslova Venecuele, zemlje koja se protivi priznanju tzv. Kosova i koja je bia uzdržana od glasanja za sramnu rezoluciju o genocidu u Srebrenici u Ujedinjenim nacijama 2015. godine.

Tom prilikom je predstavnik zemlje koja ima najveće svetske rezerve nafte (oko 300 milijardi barela) obećao da će u Karakasu biti podignut spomenik Nikoli Tesli, a Srbija će uzvratiti istom merom dižući u Beogradu spomenik ,,latinoameričkom Karađorđu“ – Simonu Bolivaru. Latinska Amerika je za srpsku spoljnu politiku višestruko važna, a posebno kada je reč o zaštiti našeg suvereniteta i teritorijalnog integriteta na Kosovu i Metohiji. Ne zaboravimo da je Kostarika, bila prva zemlja koja je priznala nezavisnost tzv. Kosova, ali i da je južnoamerička država Surinam bila prva koja je otpriznala tzv. nezavisnost Kosova. Latinska Amerika, međutim, i dalje ostaje deo sveta u kome većina zemalja podržava naš teritorijalni integritet i suverenitet. Velike i moćne zemlje poput Brazila, Meksika i Argentine, koje igraju se značajniju ulogu na međunarodnom planu, su na našoj strani, a jedine dve velike latinoameričke zemlje koje priznaju tzv. Kosovo, Peru i Kolumbija, mogle bi u bliskoj budućnosti da promene svoju odluku po tom pitanju. U obe zemlje antiimperijalistički levičari su ostvarili političke trijumfe i, uprkos trenutnim kolebanjima, imaju potencijal da dugoročno ostanu na vlasti. Uz malo njihove političke volje i puno našeg političkog zalaganja, Kolumbija i Peru bi mogle postati dve velike zemlje sveta koje su povukle priznanje lažne kosovske nezavisnosti. Bio bi to veliki udarac kako za tzv. zvaničnu Prištinu, tako i za njene zapadne mentore.

Da bi se gore pomenuti i mnogi drugi, nama nužni diplomatski planovi ostvarili, potrebno je da Srbija pojača svoje diplomatsko prisustvo u mnogim zemljama sveta. Mi u Latinskoj Americi imamo samo četiri ambasade (Brazil, Argentina, Meksiko i Kuba), a možemo i moramo imati i u Venecueli, Čileu, Peruu, Kolumbiji, Boliviji (zemlji najbogatijoj litijumom na svetu) i Nikaragvi. Ovde svakako treba pozdraviti napore predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koji sve češće pominje značaj Latinske Amerike kao ekonomskog tržišta, da Srbija konačno otvori ambasadu u Karakasu, kao da imamo ambasadu u zajedničkoj zgradi sa Mađarskom u Santijago de Čileu. Na isto ovo čekaju i mnoge druge zemlje širom sveta – Filipini, Pakistan, Malezija, Vijetnam, ali i neke od zemalja Zapadne Afrike i Srednje Azije. Uz malo novca i drugih materijalnih resursa, sa izuzetnim ljudskim potencijalom kojim raspolažemo, možemo uz pomoć stare i mudre srpske diplomatije da postignemo mnogo toga na korist naciji i državi. Nije sve na ovom svetu do nas, mnogo toga je i do Boga i njegove volje, pa zato, po uzoru na Vojsku Srbije, Ministarstvo spoljnih poslova treba da ima svoju Krsnu Slavu, svog sveca zaštitnika. Neka to bude Sveti kralj Milutin, koji je svojom sjajnom diplomatijom, uspešno balansirajući između Ugarske i Vizantije, od Srbije napravio najmoćniju zemlju na Balkanu.

Napomena: Sadržaj teksta isključiva je odgovornost autora i ne odražava nužno stavove redakcije.