Srpska

Piše: Čedomir Antić

Republika Srpska je proslavila svoj trideset i drugi rođendan. Po prvi put posle rata ovaj događaj pratile su otvorene pretnje oružanom agresijom na srpski narod. Lažni Ustavni sud BiH – u kome preglasavaju Srbe i Hrvate (dakle dva konstitutivna naroda i apsolutnu većinu građana zemlje), gde odlučuju nelegitimne, strane sudije, regrutovane iz reda Srbima neprijateljskih naroda od kojih su neki na tom preplaćenom mestu punih dvadeset godina – odlučio je da je slavljenje 9. januara protivustavno. To orvelovsko otelovljenje, gde grupa mrzitelja sudi o istoriji i istini, prihvatilo je da, bez obzira na činjenicu da je Republika Srpska nastala upravo 9. januara 1992. godine, taj datum smeta drugim narodima. Smeta im zato što je tog dana slava hrišćanskog svetitelja Sv. Stefana. Kada su prvih desetak godina dolazili na proslave Dana Republike Srpske, funkcionerima SDA nije smetao Sv. Stefan. Sve bi to bilo uredu da na isti način, lažnim izgovorima, nisu pokušali da ospre sve u vezi sa Republikom Srpskom – od imena, preko grba, zastave, himne, demokratskog u njenom izbornom sistemu. Jer je ravnopravost naroda loša samo kada treba zaštititi prava srpskog naroda. Nama je jasno da SAD, njihovi nemački i britanski sateliti, te razni zemljani nosači aviona i nacije podložnika na Balkanu, žele da obesprave srpski narod, da zatru našu kulturu, zabrane našu svetu crkvu i da ugase našu državnost. Zato svaki udar na našu braću u Kninu, Vukovaru, Podgorici, Sarajevu… Samo je najava onoga što će novcem, lažima i oružjem sutra činiti u Novom Sadu, Sremskoj Mitrovici, u Braničevskom okrugu, Novom Pazaru…  Niti jedan srpski poraz u proteklih trideset godina im nije dovoljan i svakodnevno sproovde novi udar je na Beorgad, na našu zemlju, pretke, decu…

Jasno je zašto se ovo događa. Ako bi smo Sjedinjene Države uporedili sa čovekom, možemo da kažemo da se jedan ugledan, uman i naočit čovek, tokom starosti i posledicom teških bolesti među kojima ima i mentalnih, pretvorio u moralno nakaznog, nasilnog psihopatu. Kao i svaki takav, počeo je sa nezaštićenim pastorčetom u svojoj kući, a onda nastavio dalje, po svetu. Sjedinjene Američke Države su taj manijak. Tokom proteklih dvadeset godina SAD su u svojim nastojanjima učinio nepojamno zlo, skrivile smrtu četiri i po miliona ljudi, gigantska razaranja i nesreće za stotine miliona stanovnika Sveta. Međutim, u poslednje vreme ne ide im dobro. Tog nasilnika sada svi poznaju, tuku ga, šutiraju i ponižavaju gde god stignu. I naravno, pošto batine nikada i nikoga nisu izlečile, manijaku istaje samo njegova kuća, dvorište i dete koje je najpre mučio. Srpski narod je to dete.

Nažalost mi smo danas jedan ostareli, evropski narod. Da su druge prilike, još bi se 1993. Milošević suočio sa pravdom – istinskom, narodnom. U našu zemlju bi pripustuli zlikovačku i zločinačku agresorsku vojsku, kao što su to uradili slobodari iz Somalije i Avganistana. Dvadeset ili trideset godina bi sa njima izmenjivali bol za bol i jad za jad, a onda bi zločinci podvijenog repa otišli iz srpskih zemalja, zauvek. Rat bi se brže preselio tamo gde mu je mesto – u „novi svet“. Mi tako nešto niti smo mogli, niti možemo. Narod koji ima 0,7 dece po porodici, sebi ne može a priušti ono što su naši stari morali 1914. i 1804. godine. Konačno, i nas ne ubijaju i robe kao što to čine u Aziji i Africi. Sa nama su ratovali drugačije i danas nas ne ubijaju nego istiha i polako dave, muče sitnim malim mukama. Nisu SAD i saveznici ovde humaniji, samo neče da prljaju ispred svoje kuće i, naravno, ovo je prilika da pokažu svoje manijačke duše.  Takva je sudbina, to je volja Svevišnjeg, ne znam da li je to dobro ili loše. Uvek sa tronutim ponosom pomišljam na velike dane kada su Srbi stali pred najveća carstva. Pomišljam i kako su pobedili, ali uvek potcenjujem žrtvu koju su platili i njenu kob, koja pored velikog nasleđa časti, živi do danas.

Za mene je ovakva evolucija ponašanja SAD i EU lični poraz. Moja generacija je sve dobro što je učinila posvetila postizanju sporazuma sa njima i njihovim balakanskim slugama. Šta smo dobili? U Srpskoj 9. januara 2024. nije bilo incidenta protiv Muslimana, ali su zato u Zenici palili zastavu jednog ustavom određenog entiteta, halakali su po ulicama otpadnici, u Konjici su napali sveštenika i skinuli zasavu SPC sa crkve, u Mostaru su kamenovali srpsku kuću… Ali za zapadne medije su Srbi krivi, što su pucali iz vazdušne puške za Božić i dobacili nekom povratniku nešto.

Za to vreme u Hrvatskoj, ponosnoj članici EU, i dalje trista puta godišnje napadnu Srbe. Tamo nema Republike Srpske. U Vukovaru su Hrvati pretukli decu zato to je neko od njih govorilo ekavicom. Hrvatski premijer na konferenciji za novinare ne može da izjavi da je reč o napadu na Srbe. Ali, sigurni smo da će počinioci biti kažnjeni pošto je među tučenom decom i potomak hrvatskog ratnog pukovnika. Hrvatska pevačica i glumica mnogi žanrova Severina Vučković poručuje u Crnoj Gori da građani čuvaju svoju državu. Od Srba, biće, čiju pesmu je pevala. Posle se vadila, pošto su joj mnogobrojne budale u Srbiji velika publika, citirala patrijarhe, ali opet nije mogla da kaže ime naroda kome se obraća.

Naše je da se sa svim ovim ne pomirimo. Neprihvatanje, prkos i inat će nas izbaviti. Narodno jedinstvo treba da stvorimo decenijama pre nego što dođemo u poziciju da oslobodimo srpski narod i stvorimo ujedinjenu, da citiram Šiptare, „prirodnu“, srpsku državu.