Srebrenica – narativ podjele i njegov smisao

Piše: Milovan Balaban, istoričar

Uvod

Od drevnih vremena, merilo čoveka je susret sa drugim čovekom. Merilo naroda je zdrav kontakt sa drugim narodom, a merilo civilizacija pozitivan odnos prema drugim civilizacijama. Otud je harmonija merilo i cilj u odnosima čoveka prema čoveku, naroda prema narodu i civilizacije prema civilizacijama. U pravoslavnom hrišćanstvu je otvorenost ta koja gradi zajednicu kao najuzvišeniji cilj, kako u pojedinačnom tako i u odnosu različitih narodnih – etničkih i političkih grupa. Ovakva zajednica dignuta je na nivo definisanja sreće, jer sreća je otvorenost, dok je zatvorenost prema drugom čoveku i drugom narodu osnov nerazumevanja drugoga i osnov stvaranja potencijalnih konflikta – osnov nesreće. Za susret je neophodno otvaranje, koje podrazumeva prihvatanje drugog, razumevanje i empatiju prema drugačijem. Samo tako čovek može da se sretne sa drugim čovekom i samo tako narodi i civilizacije mogu da funkcionišu u harmoniji.

Suprotno od otvaranja prema nekom drugačijem je zatvorenost u sebe, koja najčešće proizvodi u bližoj ili daljoj perspektivi podele. Civilizacijske i mentalitetske različitosti dar su koji je dat kako bi se projavljivalo razumevanje i empatija prema drugom i drugačijem, čime se prevazilazile egoistička samozaljubljenost i umišljenost o izabranosti i moralnoj i svakoj drugoj superiornosti svoje grupacije (bilo nacionalne, bilo političke ili neke druge). U suprotnom, ako se ne ide u tom pravcu, u pravcu otvaranja, proizvodi se nerazumljiva isključivost i megalomansko veličanje svega svoga, te nipodaštavanje drugačijeg. Upravo na manipulaciji doživljaja realnosti, produbljivanjem (nekada i patološkom) različitosti, uvek rade imperije, stvarajući duboke podele, što im omogućava kontrolu i kreiranje sveta.

U tom duhu treba da gledamo na srebrenički narativ, stvoren poslednjih decenija. Priča i interpretacija događaja u Srebrenici proizvodi krajnju isključivost, onemogućuju otvorenost, sretanje dva naroda istih korena, a samim tim i harmoniju na ovim prostorima, stvarajući istovremeno najdublje podele. Tendenciozna, selektivna, napravljena sa planom da se prodube podele između Srba i Bošnjaka i istovremeno opravda vojna intervencija kao i kreiranje ovog prostora, priča o Srebrenici planski uveličava događaje posle pada Srebrenice do kriterijuma genocida. Sa druge strane, groznije zločine nad Srbima u Podrinju pod komandom Nasera Orića, koji su usko vezani sa nesrećom u Srebrenici, namerno se prećutkuje, dok one koji ih pominju globalistički mediji i njihovi “janjičari” najčešće predstavljaju kao relativizatore “genocida” i patriotske nekrofile.

Srebrenica u geopolitičkom ključu – pređašnjem i aktuelnom

Srebrenički narativ održavao je i produbljivao podele između dva naroda poslednje skoro tri decenije održavajući nestabilnost i podgrevajući atmosferu u regionu. No, svedoci smo da se poslednjih nekoliko meseci radi na konačnom uobličavanju narativa o Srebrenici sa ciljem da se otkloni svaka mogućnost pomirenja i moguće harmonije između srpskog i bošnjačkog naroda, što bi čitav region zakucalo u stanje nestabilnost sa mogućnošću stalne kontrole i prisustva globalnog faktora, koji bi ga usmeravao u željenom pravcu. A ta kontrola treba da se ostvari potpunim urušavanjem srpskog naroda, potpunim zaokruživanjem nezavisnosti tzv. države Kosovo i demontiranjem Republike Srpske. Kako stvari stoje, teško je odupreti se utisku da politički zapad želi da se u potpunosti obračuna sa srpskim faktorom, da ga eliminiše i praktično u skladu sa svojim vekovnim geopolitičkim interesima i civilizacijskom netrpeljivostima, ukine, te da srpski narod ne bude ono što je bio, da se odrekne svoje istorijske i duhovne autentičnosti i postane nešto drugo – obeležen i etiketiran kao ruglo među ostalim narodima.

Postupanje političkog zapada (na čelu sa SAD i anglosaksonskim svetom) ima za cilj da ostvari sopstvene geopolitičke i strateške planove. Ono traje u kontinuitetu već tri decenije (gledajući istorijski čak i više vekova), od urušavnja SSSR i bipolarnog sveta. Tada su napravljeni mehanizmi ubrzavanja dominacije Amerike i Zapada u svetskoj areni što je uslovilo urušavanje međunarodnog prava. U praksi, urušavanje međunarodnog prava isprobano je upravo na ovim prostorima, pre svega rasturanjem države Jugoslavije koja je po međunarodnom pravu bila jedina postojeća u tom trenutku, a zatim bombardovanjem Srba u Republici Srpskoj, te intervencijom na SR Jugoslaviju bez dozvole SB Ujedinjenih Nacija.

Dejton, potpisan 1995. bio je u funkciji okončanja rata, ali samo kao jedna faza u pohodu političkog Zapada ka svetskoj dominaciji. Sporazum je bio u funkciji okončanja rata, ali ne i stvaranja trajnog i stabilnog stanja. Otuda je već uveliko propagandno stvaran mit o navodnom genocidu u Srebrenici sa ciljem trajne podele Srba i Bošnjaka, ali i kontrole ovog prostora i konačnog eliminisanja srpskog faktora. Pararelno sa početkom post-ratnog urušavanja Dejtona (ali i trenutno obezbeđenog mira u BiH) krenulo se sa otvaranjem drugog fronta na Kosovu i Metohiji. Miloševiću je obećano da do toga neće doći, najveći američki zvaničnici su mu to obećali, što je sve do otvaranja pitanja Kosova i Metohije stvorilo utisak da je Srbija na čelu sa svojim vođom bila faktor mira i stabilnosti. Međutim, to je bio samo predah za dalje akcije u eliminaciji srpskog naroda, proglašenog još pre više vekova, gotovo od strane svih evropskih sila, za remetilački faktor na Balkanu.

Danas se pokušava završiti što je tada započeto. Srpski narod i njegov eventualni otpor predstavlja pretnju za šire geopolitičke planove političkog zapada. Otuda je u interesu Zapada neka vrsta ukidanja RS. Cilj je da se ona suštinski ukine, što je zaustavljeno otporom ukidanju nadležnosti RS, koji je trebao ovo da obezbedi postepeno, ali sigurno. Otuda se aktuelizuje Srebrenica, navodni genocid Srba nad Bošnjacima kao najbolja platforma za stvaranje osnova da se raskrsti sa Republikom Srpskom i bilo kakvom vrstom samostalnosti srpskog naroda preko Drine. U tom kontekstu (kao i u kontekstu satisfakcije za događanja u Palestini) treba gledati na aktuelno podnošenje Rezolucije o Srebrenici u UN, pošto je ista pre nekoliko godina usled ruskog veta doživela neuspeh u SB Ujedinjenih Nacija.

Ubrzanje pokušaja urušavanja Republike Srpske počelo je nelegalnim i protiv-zakonitim nametanjem Kristijana Šmita za visokog predstavnika. Republika Srpska to nije prihvatila, što je bilo očekivano, štaviše ovo nije moglo biti nepoznato izvođačima radova i kreatorima pritiska na RS. Otpor oko nametanja visokog predstavnika mimo Moskva i Pekinga trebalo je da proizvede otpor u RS i proizvede krizu, koja će naravno biti stavljena na konto RS, njenog rukovodstva i njenog naroda. Sve ovo uz pokušaj finalizacije priče o genocidu u Srebenici, makar u GS UN, kada već nije moglo u SB UN, konstruisano je, kako smo već i naveli, u cilju urušavanja RS, ali i srpskog naroda ma gde bio i eliminisanja Srba kao faktora koji se još uvek protivi geopolitičkoj konstruktu proizvedenom od strane Amerike, anglosaksonskog i uopšte zapadnog faktora.

Zapadu se žuri da zaokruži prostor koji smatra svojim dvorištem, najviše kroz nametnuti narativ o Srbima kao genocidnim, koji treba da omogući trajno funkcionisanje i usmeravanje, pre svih Srba u pravcu geostrateških interesa globalnih centara moći (ostali narodi sa ovog prostora odavno su usmereni u tom pravcu). Sve ovo je potrebno kako bi se stvorio bedem prema Rusiji, koji će u budućnosti proizvesti ili stvaranje nove gvozdene zavese, ili čak preko militarizacije Evrope i stanje rata na starom kontinentu, gde bi Evropa bila gurnuta uz nju i Rusiju samoubilački rat.

Nevolja za nas je što nam politički Zapad ne ostavlja gotovo nikakav prostor, ne ostavlja nam mogućnost očuvanja makar minimalnog dostojanstva. Jer ako se suprotstavimo preti nam uništenje, dok sa druge strane ako se u ovoj geoplitičkoj globalnoj konfrontaciji odlučimo za zapadni put, sledi nam sopstveno samoukidanje i dobrovoljno samouništenje. Teško je uopšte shvatiti smisao našeg položaja, teško je shvatiti smisao ostajanja u dvorištu imperije koja hoće da te u svakom smislu (moralnom, političkom, teritorijalnom), čak je malo reći ponizi, nego kako izgleda bukvalno uništi. No, sa druge strane teško je shvatiti smisao otpora u trenutnoj geopolitičkoj situaciji imperiji koja kao da se sprema za obračun sa mnogo većim igračima, Rusije i Kine, te otud nema nameru i strpljenje da odlaže svoje planove i projekcije namenjene ovom prostoru i srpskom narodu.

Rezolucija i njena sadržina

Da ne preterujemo kada razmišljamo u pravcu kako Zapadne elite čini se imaju cilj gotovo uništenje srpskog naroda, moralno i državno, govori nam i sam finalni tekst rezolucije koja treba da se predloži za nekoliko dana GS Ujedinjenih Nacija. U finalnom predlogu rezolucije, koji prenosi Radio Slobodna Evropa, između ostalog navodi se odluka UN „da 11. juli proglasi Međunarodnim danom sećanja na genocid u Srebrenici 1995. koji će se obeležavati svake godine“. Dalje se kaže da „UN osuđuje bez rezerve svako poricanje genocida u Srebrenici kao iistorijskog događaja i poziva države članice da očuvaju utvrđene činjenice, uključujući i kroz svoje obrazovne sisteme, razvijanjem odgovarajućih programa, takođe u znak sećanja, u cilju sprečavanja poricanja i iskrivljavanja činjenica, te pojave genocida u budućnosti„.

Isto tako dalje se navodi: „UN bez rezerve osuđuje radnje koje veličaju one osuđene za ratne zločine, zločine protiv čovječnosti i genocid od strane međunarodnih sudova, uključujući one odgovorne za genocid u Srebrenici“. Rezolucijom se pozivaju sve države „da se u potpunosti pridržavaju svojih obaveza prema Konvenciji o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, kako je primenjivo, i međunarodnom običajnom pravu o sprečavanju i kažnjavanju genocida uz dužno poštovanje relevantnih odluka ICJ-a“. Takođe „rezolucijom UN se pozivaju sve države članice, organizacije sistema Ujedinjenih naroda, druge međunarodne i regionalne organizacije i civilno društvo, uključujući nevladine organizacije, akademske institucije i druge relevantne sudionike da obeležavaju Međunarodni dan, uključujući posebna obeležavanja i aktivnosti u znak sećanja i počast žrtvama genocida 1995. godine u Srebrenici, kao i odgovarajuću edukaciju i aktivnosti podizanja svesti javnosti“.

Kako znamo od ranije, konsultacije o nacrtu nazvanom Međunarodni dan sećanja na genocid u Srebrenici 1995. sazvale su stalne misije Nemačke i Ruande, zajedno sa misijama Albanije, Bosne i Hercegovine, Čilea, Finske, Francuske, Irske, Italije, Jordana, Holandije, Lihtenštajna, Malezije, Novog Zelanda, Slovenije, Turske i Sjedinjenih Država. Ono što je bitnije je da gore navedeni delovi i uopšte finalni deo teksta rezolucije gotovo ne ostavlja nikakvu sumnju u ono što smo naveli – sve govori da je namera je da se srpski narod praktično moralno ubogalji, te da u budućnosti ne predstavlja bilo kakvog protivnika, gotovo da se Srbi potpuno ukinu kao ljudska bića dostojna makar minimalnog poštovanja. Iako je Zapadni svet kroz istoriju neretko eliminisao, pa i vršio pravi genocid nad mnogim narodima, ipak teško da je poznato licemernije urušavanje naroda, koji je upravo trpio genocid na ovim prostorima i od kojeg sada Zapad pravi gotovo monstruma – genocidni narod koji je izvršio genocid. Zaista, postavljeno pitanje u prehodnom delu teksta o smislu svega što nam se događa postavlja se u svoj svojoj dramatici, ali i egzistencijalnoj ravni.

Zaključak – smisao

Kontinuitet progona i stradanja srpskog naroda na ovim prostorima vekovni je. Modeli i stil progona je različit i promenljiv, ali sama borba kroz stradanje za mesto pod suncem je srpska konstanta. Idući od istoka na zapad progoni dobijaju, od brutalnog praktikovanog od strane turske imperije, naročito albanskog faktora, sve sofisticiraniji oblik sa kojim se narod susreće od strane, pre svih na početku Austrougarske imperije, preko Nemačke i američko-zapadnog dela sveta danas. Naravno, kada je u pitanju dvojna monarhija i nacistička Nemačka, progoni imaju obe karakteristike, brutalnu pre svega od strane germanskih satelita, naših suseda Hrvata, Albanaca i Bošnjaka, ali i sofisticiranu koja se ispoljava kroz stalne procese, odnosno pokušava se realizovati kroz navodnu zakonsku osnovu. Aktelni pokušaj donošenja Rezolucije o Srebrenici vrhunac je navodnog zakonskog obeležavanja Srba kao genocidnih.

Uprkos svemu navedenom, srpski narod opstao je na ovim prostorima, a tokom predhodnih vekova uspeoje da sačuva autentičnost, čak i da stvori državu u gotovo nemogućim uslovima, okružen protivnicima ne samo državnosti srpske već neretko i protivnicima samog postojanja našeg naroda. Ipak, poslednjih decenija praktično više od jednog veka, primetna su srpska udaljavanja od izvorišta njegove autentičnosti i smisla postojanja. Udaljavanje od istorijske, ali pre svega duhovne vertikale, one dimenzije i doživljaja sveta čije je temelje uspostavio Sveti Sava, one ravni i one dimenzije koju su propovedali još apostoli objavljujući novi svet, objavljujući da Hrišćani “nemaju postojanog grada, nego čekaju onaj koji će doći”.Upravo ka tom gradu koji će doću su hodili naši preci, naravno padajući i ustajući, ali konstantno se držeći tog carskog puta.

Tim putem se ne ide bez stradanja. Stradanje nije cilj, ali je neophodan uslov da bi se stiglo na cilj. Kako kaže pesnik: Vaskrsenje ne biva bez smrti. Put srpskog naroda gotovo se identifikovao sa stradanjem, te je ono postalo čak i pokazatelj njegove ispravnosti. Naravno, stradanje kojem je cilj očuvanje autentičnosti i hod ka svetu Svetog Save, svetu apostola Pavla. Otuda ovi najnoviji pritisci ili najnovija stradanja (a podmetanje i pokušaj nametanja genocidnosti jeste stradanje) prate kontekst davnašnjih netrpeljivosti prema našem narodu, te predstavljaju njihov kontinuitet.

Odgovor na progone, pritiske, brutalne i licemerne, treba da bude u duhu naših predaka, predanjski, svetosavski, hrišćanski. Dakle ovo je prvo. Drugo su moguća opredeljivanja u duboko polarizovanom svetu, nespremnom da prihvati makar minimalnu autentičnost. No, sila i mudrost koji zrače iz orijentacije prema predanjskim vrednostima, iz našeg pokreta u pravcu usvajanja i uključenja u novo-stari duh hrišćanski, jesu one iskonske i nepobedive vrednosti, što svedoči samo postojanje našeg naroda. Kada bi krenuli u tom pravcu, putem preobražaja, kada bi se počeli sabirati u našem autentičnom duhu, bili bi i sami iznenađeni kakvu skrivenu moć i silu posedujemo, jer kako se kaže u Svetom Pismu sila Božija se u nemoći pokazuje.

Otuda, možda će paradoksalno da zvuči, nije nebitno, ali nije ni najbitnije kako ćemo se opredeliti u ovom turbulentnom vremenu. Štaviše, tu i nema mnogo prostora za razmišljanje, Rusija nam je bliža od Zapada, Kina trenutno prihvatljivija od EU. Ali ne možemo ni da se istrgnemo iz mesta na kom smo i svih povezanosti sa prostorom u kom glavnu reč igra Amerika i globalne elite. Zbog toga moramo sarađivati sa Rusijom i Kinom koliko možemo, uvažavajući geopolitičku realnost, ali i ekonomsku uvezanost sa EU. Najbitnije je da se vratimo našoj autentičnosti, jer samo tako ćemo zadobiti mudrost i silu kojom ćemo moći da se odupremo pokušaju praktično našeg ukidanja. Samo tako niko neće moći da nam nametne da jesmo ono što nismo, a vremenom će (ako uspemo da nikog ne zamrzimo) se iskristalisati ovozemaljski i svetski putevi na kojima treba da budemo danas, a i u budućnosti kao narod i država da hodimo.