Srđa Trifković: Odlazak poslednjeg italijanskog suvereniste

Piše: Srđa Trifković

U tom presudnom trenutku, početkom 1990-tih, Berluskoni se pojavljuje na sceni kao branilac mesta Italije pod suncem globalizovane planete, kao deo Evrope i Zapada na čelu sa SAD, ali ne i bezuslovni sluga spoljnih sila. Kada ga je neka nadobudna američka novinarka pitala kakva je njegova vizija, odgovorio je da ljudi koji imaju „vizije” treba da se obrate lekaru za pomoć. Već na startu svoje političke karijere insistirao je da Evropa nije samo briselska EU, već i Rusija kao njen integralni deo. Ubrzo potom globalističke elite spoznaju u Berluskoniju opasnog suverenistu i počinju da koriste politizovano sudstvo kao oruđe borbe protiv njega.

Šarmantan, duhovit, vispren i elegantan, baršunastog pevačkog glasa, u poslu vrlo uspešan, za ženama povodljiv i njima privlačan, savršeni poznavalac mentaliteta i duha svog naroda, Berluskoni je bio jedna uistinu nepobediva pojava na italijanskoj političkoj sceni. Globalisti su zato protiv njega upotrebili sudstvo, surovi politizovani aparat koji je u međuvremenu pretvoren u političko oruđe neprijatelja suverene Italije. Stvoren je recept Trilaterale, Davosa i bankara koji je žustro isprobavan protiv Berluskonija u Italiji tokom proteklih deceniju i po – a danas se, kao što vidimo, primenjuje protiv Donalda Trampa u SAD.

Sudstvo izmešteno iz države kao oruđe transnacionalnih elita, kao aparat neprijatelja volje naroda i suvereniteta države, postalo je zlokobna formula koja je Berluskonija godinama kočila i sputavala kroz 20 optužbi za utaje poreza, pronevere itd. – ali ga ipak nije uništila. Neregularnosti je bilo, ali inkvizitorski metodi kojima je Berluskoni bio izložen nikada nisu bili srazmerni njegovim gresima.

Berliskoni je bio potreban Italiji i danas, pod premijerkom Meloni koja se predstavlja za patriotu na domaćem planu ali je poslušna atlantiskinja na spoljnom. On je donekle kočio prekomerno svrstavanje Italije u antiruski tabor i zalagao se za početak mirovnog procesa u Ukrajini. Na kraju su ga sustigli zdravstveni problemi koji su ga godinama pratili: rak prostate, bajpasi, kovid, zapalenje pluća, leukemija… Berluskoni je vodio mnoge bitke. Najteža je bila ona koju je na kraju izgubio: protiv bolesti i neumoljivog protoka vremena.

Silvio Berluskoni nesumnjivo je najmarkantnija ličnost Italije posle Drugog svetskog rata. I prijatelji i neprijatelji saglasni su o značaju njegove ličnosti. Za jedne on je izvanredno tumačio težnje i potrebe svoje nacije. Za druge, on je vazda bio vulgarni videokrata i cinik sumnjivog morala. Berluskoni je odbacivao „politički“ profesionalizam i „politički“ žargon, shodno svom uverenju da je cela nacija uporediva sa firmom koju treba voditi kao poslovni projekat. Za njega su ustaljene institucije i obredi bili dosadni teret.

Berluskonijeva spoljna politika bila je zasnovana na „ličnoj diplomatiji”, na međusobnom razumevanju pa i prijateljstvu moćnih, što je posebno došlo do izražaja u njegovim bliskim odnosima sa Vladimirom Putinom. Berluskonijevo mlako evropejstvo i nesklonost nosiocima vlasti u Vašingtonu – uz izuzetak Džordža Buša mlađeg i Donalda Trampa – bili su srazmerni nenaklonošću evropskih i američkih lidera prema njemu. Berluskoni nije patio od kompleksa inferiornosti svojih prethodnika prema Berlinu i Parizu. On je sa pravom odbacivao „evropejstvo” Angele Merkel i Nikole Sarkozija, koje je podrazumevalo odricanje od odbrane italijanskih nacionalnih interesa u ime imaginarnih „evropskih interesa”. Za Berluskonija, da ponovimo, granice Evropske unije nikada nisu odgovarale Evropi kao celini, koja je za njega obavezno obuhvatala i Rusiju.

Odlaskom Silvija Berluskonija završava se jedno poglavlje istorije Republike Italije. Osnivač nove i uspešne koalicije desnog centra, tumač i inspirator novog načina vođenja politike, lavirao je između težnje da se u Italiji reafirmiše model autentičnog liberalizma i iskušenja da se upravlja na ustaljeni način zakulisnih aranžmana. Tokom trideset godina aktivnog prisustva u italijanskoj politici on je mnogo doprineo modernizaciji njenih institucija. On je podmladio partijski sistem, reintegrisao postfašističko desno krilo Alleanza Nazionale u vladinu većinu i „institucionalizovao” secesionističke težnje Lige.

Sa druge strane, Berluskoni nije uspeo da sprovede mnoge reforme koje je obećao, a koje su neophodne za ostvarenje modela Italije kome je on težio: sa manje države i više tržišta, u ime političke agende koja daje podsticaj stagnantnoj privredi. Uprkos obećanjima i uprkos dugom stažu na čelu vlade, na kraju čak ni Berluskoni nije uspeo da savlada otpor jakih lobija i korporacija u Italiji – beskrajno složenoj zemlji kojom je uvek bilo teško vladati.