Srbija u Zapadnoj paukovoj mreži

Piše: Slobodan Ikonić

U svakoj oblasti života karakteristične su određene suprotnosti na osnovu kojih se one mogu razlikovati jedne od drugih. Na području moralnog krajnja razlikujemo dobro i zlo; u estetskom lepo i ružno; u ekonomskom korisno i štetno… Tako Karl Šmit, nemački pravnik, filozof, politički teoretičar i sociolog (jedan od najvećih teoretičara prava i politikologa u međuratnom periodu i najpoznatiji u ulozi pravnika u Vajmarskoj republici za vreme Trećeg rajha), uprošćeno rečeno, smatra da se srž politike ogleda kroz razlikovanje na prijatelje i neprijatelje. Šmit čak kaže da političko nije osnaživanje pravne države već moći vladara da donosi odluke, ali prvenstveno odluku o tome ko je prijatelj, a ko nije.

Mogu li se u tim relacijama (danas se Šmitova dela drugačije čitaju a mnogi pitaju nije li bio u pravu) sagledati i tri izuzetno važna događaja za Srbiju, bolje reći tri potpisana sporazuma u samo dva meseca, kada je u tako kratkom periodu naša zemlja preusmerila svoje spoljnopolitičke vektore prema Zapadu, koje neki doživljavaju kao „kopernikanski“ obrt u srpskoj politici, dok će ciničniji reći da nisu iznenađeni, već da se samo jasno pokazalo da je „car go“.
Nenadano i hitro, u stilu „blickriga“, u Beogradu se 19. jula obreo nemački kancelar Olaf Šolc, s komesarom EU Marošem Šefčovičem i svitom političara i privrednika, kada je u Palati Srbija potpisan Memorandum o razumevanju između EU i Srbije o strateškom partnerstvu o održivim sirovinama a nemački mediji koji su izveštavali o Šolcovom putovanju u Beograd pisali da je nemačkoj privredi važno ono što će Šolc doneti kući: ugovor o isporuci litijuma, najvažnije sirovine za posrnulu automobilsku industriju. I to u jeku kampanje u Srbiji protiv rudarenja ove i dragocene i opasne sirovine.

Možda to i ne bi bilo veliko iznenađenje da mu nije prethodilo najnovije zahlađenje odnosa Berlina i Beograda zbog rezolucije UN o Srebrenici koju je u velikoj meri inicirala upravo Nemačka, a koja je Vučiću poslužila za brojne napade na Berlin koji su išli toliko daleko da se govorilo o „paradoksu“ da Nemačka, „nakon Prvog i Drugog svetskog rata“, govori o genocidu, kao i niza negativnih i ostrašćenih napada nemačkih političara iz „semafor koalicije“. Još s proleća ove godine, nešto posle decembarskih izbora, zvaničnici širom EU iznosili su sasvim drugačije prognoze o evropskom putu Srbije. U tim ocenama, ali i prekorima, posebno se isticala Nemačka, čiji zvaničnici su nedvosmisleno isticali da Srbija mora da sprovede nemačko-francuski plan, da od ulaska u EU nema ništa dok ne prizna samoproglašenu državu Kosovo (zar nije Šolc to otvoreno rekao i prilikom prethodne posete Beogradu)… Litijum verovatno neće biti još jedan uslov jer se u Beogradu dogovaralo i koliko procenata (oko 15 odsto) ove rude treba da bude direktno isporučeno Nemačkoj.

VISOKI GOSTI

Samo nešto više od mesec dana posle Šolca, Beograd je posetio i francuski predsednik Emanuel Makron, takođe uz potpisivanje niza međudržavnih sporazuma, sa naglaskom na onaj o saradnji u razvoju civilnog nuklearnog programa za gradnju atomskih centrala, da bi nešto kasnije upravo francuskoj elektroprivredi (Elektrisite de Frans), odnosno grupi ponuđača koju čini EDF iz Pariza, zajedno sa „Egis industris“ iz Montreala, bio dodeljen ugovor za izradu studije o primeni nuklearne energije u Srbiji. I, naravno, nezaobilazni a u javnosti prilično omražen a tiče se eksploatacije, kako u Evropi vole da kažu, „kritičnih i strateških mineralnih sirovina“, u koje spada i famozni litijum.

Posebna pažnja je data kupovini famoznih „rafala“, o kojoj se već neko vreme pričalo i hvalilo, ali u javnosti komentarisalo kao „privlačenje“ Makrona na srpsku stranu. U stručnim krugovima već je naglašeno da to i nije tako dobar izbor i da se radi o veoma skupom aranžmanu (za cenu jedne eskadrile od 12 francuskih aviona mogle su se kupiti dve eskadrile ruskih Su-35) i avionima sa NATO standardom što iziskuje komplikovan i kompleksan prelazak s dosadašnjeg ruskog, na novi NATO sistem vazduhoplovstva, od infrastrukture do obuke pilota i tehničara, s velikom upitnošću njihove realne ratne upotrebe.

Ni Makron nije propustio da se osvrne na naš evropski put i naglasi da će Srbija samo u EU očuvati svoju nezavisnost i suverenitet, sve ističući da će sprovesti onaj francusko-nemački plan koji ozvaničava da je deo teritorije Srbije, Kosovo i Metohija, nezavisna država. Teško je poverovati u Makronovu dobronamernost kada je, pored navedenog, još uvek u svežem sećanju poniženje našeg predsednika na stogodišnjicu pobede u Prvom svetskom ratu, kada se u direktnom TV prenosu mogla videti njegova skrajnutost u pozadinu zvanica ispod Trijumfalne kapije, dok je osvedočeni terorista Hašim Tači, kome se danas sudi za ratne zločine, bio u prvom redu, tik uz francuskog predsednika.

Kao kruna svega, usledio je i treći događaj u vidu Sporazuma o strateškoj saradnji u oblasti energetike između Srbije i SAD. Iako sadržaj ovog dokumenta još nije poznat, a na kome se, kako je rečeno, „radilo više godina“, zvaničnici obe strane tvrde da predstavlja važan korak ka još bližoj saradnji dveju vlada, ali i privatnih sektora dveju država. Reč je o dokumentu koji su ministar spoljnih poslova Srbije Marko Đurić i podsekretar SAD za ekonomski rast, energetiku i životnu sredinu Hoze Fernandez potpisali 18. septembra u Vašingtonu, a za koji je Đurić rekao da će olakšati zelenu tranziciju u Srbiji, omogućiti bolji pristup čistoj energiji, i koji je u skladu sa evropskim aspiracijama naše zemlje.
Srbija i SAD do sada nisu potpisale nijedan sporazum o strateškoj saradnji, niti imaju sporazum o strateškom partnerstvu. Između ostalih, Srbija takve sporazume ima s Rusijom i Kinom – s kojom je otišla i korak dalje i potpisala sporazum o sveobuhvatnom strateškom partnerstvu.

Sporazum sa Amerikom bi trebalo da bude novi korak ka nečemu što Vašington odavno potencira i podstiče – diverzifikaciji u snabdevanju Srbije energentima, a time, dugoročno, i smanjenju zavisnosti od ruskog gasa. Da li je u pitanju tajnost zbog načina kako je tu diverzifikaciju obavila Evropa, plaćajući mnogostruko veću cenu ovog energenta u odnosu na cenu po kojoj ga je kupovala od Rusije.

PAJAT I DIVERZIFIKACIJA

Slučaj je hteo da ceo aranžman preko Glasa Amerike ipak pojasni američki pomoćnik državnog sekretara za energetiku Džefri Pajat, poznat po svojoj ulozi u Kijevu u vreme Majdana, zajedno sa ondašnjom zamenicom američkog državnog sekretara Viktorijom Nuland koja se, inače, smatra kreatorom državnog udara u Ukrajini.
„Mislim da je najvažnija stvar koja se desila u pogledu želje predsednika (Aleksandra) Vučića da diverzifikuje snabdevanje energentima ono o čemu sam govorio – investicija Srbije kao kupca u projektu za tečni prirodni gas u Aleksandropolisu (Srbija je rezervisala 300 miliona kubika gasa, prim. nov.), najava da američka gasna kompanija učestvuje sa 25 odsto kao partner u tom projektu, i spremnost američkih gasnih izvoznika da igraju još važniju ulogu u jačanju energetske diversifikacije širom Evrope“, rekao je Pajat, dodajući da SAD podržavaju diverzifikaciju i da je ona „ključ bezbednosti“. Kakve i čije bezbednosti, nije pojasno.
„Čuo sam od američkih sagovornika da će Srbija smanjiti svoju zavisnost kada je reč o uvozu energenata i otvoriti nove mogućnosti u snabdevanju“, naveo je Đurić, uz naglasak sporazuma na energetsku bezbednost, diverzifikaciju, ali i tranziciju ka zelenoj energiji. Pri tome, nijednog momenta ne pominjući Rusiju iako je poznato da Srbija i dalje skoro potpuno zavisi od ruskog gasa, koji dobija po povlašćenoj ceni (između 300 i 420 dolara za hiljadu kubnih metara).

Samo nešto ranije predsednik Rusije Vladimir Putin je, tokom nedavnog susreta sa potpredsednikom srpske vlade Aleksandrom Vulinom (koji je inače pod američkim sankcijama po optužbama za organizovani kriminal i korupciju), predložio da uskoro počnu razgovori o novom trogodišnjem ugovoru za isporuku ruskog gasa. Da li je ruski predsednik nešto više znao o predstojećem vašingtonskom sporazumu, tek je tom prilikom, mnogi tumače kao test, uputio direktan poziv Vučiću na sastanak BRIKS-a u oktobru u Kazanju, na šta je naš predsednik nejasno i neodređeno odgovorio.

„Stvoren je utisak da je moguće nešto što je nemoguće. Jer, još 2012. je, što se stručne javnosti tiče, stavljeno ad akta pitanje o američkom gasu, kada je odlučeno da bilo koji tečni gas mora da košta 2,4 puta skuplje od gasa iz cevovoda, pa bio on ruski ili norveški. Takva priča nije realna“, rekao je stručnjak za energetiku Miloš Zdravković za RT Balkan, komentarišući Pajatov stav o srpskom učešću u projektu u Aleksandropolisu.

Kada je Amerika u pitanju, uvek treba imati na umu čuveni citat Henrija Kisindžera: „Biti neprijatelj Amerike može da bude opasno, ali biti joj prijatelj je fatalno.“ Nije li upravo, posle potpisivanja sporazuma o strateškoj saradnji u oblasti energetike između Srbije i SAD a u povodu skupa „Dani Amerike“, američki ambasador u Beogradu Kristofer Hil u Skupštini Srbije rekao da Srbi razumeju da iako je bilo dana kada je Srbija stajala sama u prošlosti, ona više nije sama, ima mnogo prijatelja i želi da veruje da su SAD među njima, dodavši da misli da Srbija nema većeg prijatelja od Nacionalne garde Ohaja. Ne treba biti mnogo bistar pa zaključiti na koju „vodenicu“ Hil navodi „vodu“.
Ovaj „Holbruk u rukavicama“, sa značajnom ulogom u pregovorima u Rambujeu i pripremi NATO agresije i bombardovanja SRJ, čija prava priroda, i pored samokontrole, ume nenadano da iskoči, kao prilikom njegove nediplomatske izjave da među onima koji se na ulicama bore protiv litijuma ima mnogo onih koji podržavaju Rusiju, ali da „nema sumnje“ da Srbija ide ka Zapadu, sada je sve svoje hvale uputio Marku Đuriću, zbog njegovih zasluga za podizanje odnosa dveju zemalja na najviši prijateljski nivo. Đurić je bio toliko dobar ambasador da je njegov američki kolega u Beogradu rekao da „srpski narod Đuriću duguje zahvalnost“.

RAZVEJANE NADE

Tomas Kantrimen, penzionisani američki diplomata, ocenjuje za Glas Amerike da je američko-srpski strateški sporazum značajan, ali se njegov značaj već sada preuveličava. „Ovo nije savez, nije trajno ekonomsko partnerstvo. To je tehnički sporazum na osnovu kog će Sjedinjene Države i Srbija sarađivati u vezi sa određenim energetskim pitanjima“, kaže nekadašnji pomoćnik američkog državnog sekretara zadužen za Evropu, uz zaključak da sporazum ne treba tumačiti kao blanko američku podršku vlastima u Srbiji, već kao praktičnu potrebu dve države da više i bliže ekonomski sarađuju.

Valjda da se ne bi zaneli u očekivanjima, što se da videti i u izjavi predsednika Vučića u Njujorku, nekoliko dana posle potpisivanja sporazuma a uoči dvodnevnog Samita o budućnosti, u okviru 79. sednice Generalne skupštine UN, kada je objašnjavao zašto Zapad krši i kako tumači Rezoluciju 1244. „Oni nama uvek kažu da se promenila situacija, a ja ih pitam kada se to promenilo, kada je ukinuta rezolucija. Dakle oni otvoreno kažu da ih je baš briga za međunarodni poredak i pravo, i poručuju nam da ko je jači, taj i tlači. Ne brinite, Amerikanci, Englezi i Turci im školuju ljude, imaju dobre i obučene kadrove. Nije to nešto što može da ugrozi Vojsku Srbije, ali da može da ugrozi opstanak Srba na KiM, tu nema nikakve sumnje“, naglasio je Vučić.

Tu se već možemo vratiti Šmitu i njegovoj oštroj kritici političke zloupotrebe pojmova „univerzalizam“, „humanost“, „čovečanstvo“. Univerzalizam i humanizam u političkoj sferi, za Šmita, predstavljaju ideološki instrument imperijalne, pre svega ekonomske ekspanzije, a termini poput „pacifizma“ služe samo da obmanu. U tom licemernom kontekstu rat je proglašen za neprihvatljivo zlo. S druge strane, sankcije, intervencije i kaznene ekspedicije, nasilne pacifikacije i slična brutalna politička i vojna sredstva postaju sasvim prihvatljiva – sve u ime humanosti. Suludo je verovati, kaže Šmit, da bezazleni i nemoćni narodi, budući da nikoga ne ugrožavaju, mogu imati samo prijatelje, ili da će neprijatelj biti dirnut njihovom slabošću i nesposobnošću da se brane. U sferi surove realpolitike, narodi koji veruju u takve bajke osuđeni su na nestajanje.