„SRBIJA IZMEĐU BRIKS-A I EU“

Autor: msr Srđan Graovac

Sagledamo li trenutnu i više nego komplikovanu geopolitičku situaciju u svetu, a posebno ratne izazove na istoku Evrope i na Bliskom istoku, kao i realnu opasnosti od dalje eskalacije i širenja sukoba, možemo sa sigurnošću reći da su u prethodnih desetak dana dva diplomatska događaja ipak uspela da, bar za trenutak, fokus javnosti preusmere iz ratne u političku arenu. Jedan od tih važnih diplomatskih događaja svakako je oproštajna poseta američkog predsednika DŽozefa Bajdena Evropi, a drugi je samit BRIKS-a u Rusiji. Nema sumnje da ti diplomatski skupovi na Zapadu i Istoku Starog kontinenta svedoče o oštroj polarizaciji na globalnom nivou, a koja već više od dve godine i te kako opterećuje međunarodne odnose. Isto tako, svedoci smo toga da se te tenzije u odnosima velikih sila, u većoj ili manjoj meri, reflektuju na sve delove sveta, pa tako i na Balkan. Posebno je tu izazovna pozicija Republike Srbije, čija neutralna spoljnopolitička orijentacija u datim okolnostima postaje sve ugroženija. Najbolje se to moglo sagledati kroz posebnu važnost koju je dobilo pitanje: hoće li predsednik Republike Srbije prisustvovati samitu BRIKS-a? Proteklih dana pa i meseci na tu temu raspravljala je ne samo srpska javnost, već i ona u regionu pa i šire.

Samit BRIKS-a u ruskom gradu Kazanju svojim značajem nesumnjivo je uspeo da se uzdigne na pijedestal svetske javnosti. Bilo da se radi o medijima zemalja Zapada ili globalnog Juga, ovaj skup je uspeo da na marginu, bar na kratko, gurne sva druga dešavanja. Nije to ništa iznenađujujuće, jer u današnjim okolnostima, kada smo svedoci epohalnih geopolitičkih promena na globalnom nivou, BRIKS se sve više percepira kao alternativa zapadnoj viziji sveta. Tačnije, viziji sveta u kojoj SAD sa svojim saveznicima i dalje imaju ulogu globalnog hegemona. Samim tim, ze politički Zapad BRIKS nesumnjivo predstavlja pretnju. Odnosno, doživljavaju ga kao rivalski savez država, koji teži uspostavljanju novog svetskog poretka. Snaga BRIKS-a danas najviše leži u njegovim potencijalima. Resursno, tehnološki i posebno demografski zemlje koje su deo ili gravitiraju ovom savezu značajno nadmašuju države političkog Zapada. Dodamo li na to i tempo ekonomskog rasta koji beleže države BRIKS-a ali i činjenicu da njihov BDP po paritetu kupovne moći već sada nadmašuju BDP zemalja političkog Zapada, stvari nam postaju jasnije. Ekonomska prednost koju je Zapad stvarao u prethodna tri veka u odnosu na ostatak sveta sada se ubrzano topi. Neminovno, to se moralo odraziti i u političkom smislu, jer postaje sve očitijije da sa slabljenjem ekonomske dominacije Zapada i politički uticaj tog bloka država postepeno kopni.

Nema sumnje da smo danas svedoci urušavanja jednog međunarodnog poretka, ustanovljenog padom Berlinskog zida 1989. godine. Poraz Istočnog, komunističkog, bloka u Hladnom ratu i slom SSSR označio je nestanak bipolarnog sveta i uspostavljanje hegemonije SAD i njihovih saveznika iz NATO. Međutim, postepen oporavak i jačanje Ruske federacije, a pogoto vrtoglav ekonomski i tehnološki uspon NR Kine, postali su izazov za dominaciju Zapada. Jedan od retkih a veoma uticajnih zapadnih diplomata, koji je upozoravao javnost, i posebno vladajuće političke strukture na opasnost od katastrofalnog ratnog scenarija koji bi mogao zadesiti svet usled sve jače polarizacije između Zapada sa jedne i Kine i Rusije sa druge strane, bio je sada pokojni Henri Kisindžer. Ovaj iskusni diplomata je još 2021. godine, gotovo godinu dana pre eskalacije rata u Ukrajini, predlagao da se Kinezi i Amerikanci dogovore oko uspostavljanja novog svetskog poretka, odnosno da izvrše svojevrsnu podelu interesnih sfera i time obezbede mirnu koegzistenciju za obe sile. Kisindžer je smatrao da je to najbolji način da se spreči najgori mogući scenario, a to je da se nekontrolisano, u krvi uruši jedan poredak, dok bi se na njegovom zgarištu uzdigao drugi. Nema sumnje da su jastrebovi na zapadu ovaj predlog iskusnog američkog diplomate dočekali na nož, jer su ga samog po sebi smatrali gubitničkim. Tačnije, doživeli su ga kao ništa drugo nego kapitulaciju pred „nedemokratskim silama“ i to bez borbe. Samim tim, Kisindžerov predlog je ignorisan, a prioritetna politika postala je strategija daljeg širenja NATO na Istok i obuzdavanje narastajuće moći Kine i Rusije.

Oproštajnu posetu američkog predsednika DŽozefa Bajdena Evropi, koja se dogodila uoči samita BRIKS-a u Kazanju, a koja je takođe privukla veliku pažnju javnosti, moramo posmatrati upravo u kontekstu trenutnih globalnih previranja. Nema sumnje da je ova Bajdenova diplomatska misija sve samo ne oproštajno-protokolarna. Važnost ovog događaja leži u tome što je odlazeći američki predsednik iskoristio priliku da na isteku svog mandata dođe na Stari kontinent, okupi tradicionalne i najvažnije saveznike ne bi li time poslao jasnu poruku, odnosno kako bi američku i evropsku javnost, a posebo vladajuće političke strukture na Starom kontinentu, uverio da SAD nisu digle ruke od Evrope i da svoje tradicionale saveznike neće ostaviti na cedilu ni nakon američkih predsedničkih izbora. Ta poruka posebno je važna u trenutku kada iz kruga Trampovih najbližih saveznika neretko možemo čuti žalbe da Evropljani nisu dovoljno angažovani po pitanju podrške Ukrajini, kao i da se SAD moraju više posvete sebi, ali i drugim njima prioritetnijim delovima sveta. Posebno je tu bila oštra poruka Ričarda Grenela, jednog od najlojalnijih i najpoverljivijih Trampovih saradnika tokom njegovog predsedničkog mandat. Grenel se nije libio da naglasi evropskim liderima kako SAD ne bi očekivale da im Evropljani ili bilo ko drugi rešavaju problem da kojim slučajem imaju krizu na svom kontinentu. Uzmemo li u obzir koliko je EU zavisna od američkog bezbednosnog štita, a posebno u svetlu ratnih dešavanja u Ukrajini, gde je podrška SAD presudna za ukrajinsku vojsku, takve poruke bliskog saradnika kandidata za američkog predsednika i te kako su zabrinule evropske političke lidere. Samim tim, za evropske lidere Bajdenova poseta bila je i više nego važna, jer su dobili jasna uveravanja da neće biti prepušteni sami sebi u sukobu koji se vodi u Ukrajini.

Tek kada uzmemo sve pomenute činjenice u obzir, možemo u potpunosti sagledati trenutnu spoljnopolitičku poziciju Srbije. Nema sumnje da se zvanični Beograd nalazi pod snažnim pritiskom da u ovom sukobu odabere stranu i da se definitivno odrekne svoje proklamovane politike neutralnosti. Posebno je po tom pitanju za Srbiju opterećujući pritisak Zapada, jer je naša zemlja okružena državama članicama NATO, koje su uveliko odabrale stranu i sa blago rečeno nepoverenjem gledaju na neutralnost Srbije. Pošto Srbija nema izlaz na more, njen manevarski prostor je i te kako sužen, jer ne samo da ekonomski u najvećoj meri zavisi od evropskog tržišta, nego joj je i pristup drugim tržištima ograničen transportom preko NATO država. Takođe, dopremanje energenata i drugih sirovina neophodnih za funkcionisanje ekonomije Srbija može izvršiti jedino preko teritorija zemalja članica NATO. Nema potrebe posebno isticati da se ova pomenuta ograničenja odnose i na bilo kakve vojne nabavke, a koje predstavljaju posebno osetljivo pitanje danas u trenutku naglašenih suprotnosti između zemalja Zapada sa jedne i Rusije i Kine sa druge strane. Na sve pomenuto treba dodati i tu činjenicu da je Srbija vojno neutralna, ali ne i politički, da je strateška opredeljenost naše zemlje ka evropskim integracijama, što je potpuno u skladu sa našom geostrateškom pozicijom zemlje okružene državama EU, ali i zemlje ekonomski, kulturološki i civilizacijski orijentisane prema EU.

Pitanje odlaska srpskog predsednika na samit BRIKS u Kazanj je sledstveno tome posebno dobilo na težini, jer se postavilo u trenutku oštrog sukoba Zapada sa jedne i Rusije i Kine, kao osovine BRIKS-a, sa druge strane, i to u trenutku kada su tenzije u zapadnom diplomatskom krugu na izuzetno visokom nivou, jer se bliže važni, za celu globalnu političku situaciju možda i presudni, američki predsednički izbori. Odlazak srpskog predsednika u ovakvim međunarodnim okolnostima u Kazanj na Zapadu bi se tumačio kao poruka da se Srbija opredeljuje za BRIKS, tačnije za strateško partnerstvo s onima koji pokušavaju da Zapadu oduzmu dominantnu poziciju na globalnom nivou. Logika vodećih zapadnih lidera je tu potpuno jasna i moramo je razumeti. Suštinski, ona se svodi na to da ukoliko Srbija želi da bude deo EU, ona sledstveno tome treba težiti daljem napretku i jačanju, a nikako urušavanje moći kolektivnog Zapada. Pošto zemlje BRIKS-a ne samo da priželjkuju slom Zapada, već i rade na tome kroz planove o dedolarizaciji, Srbija nema šta da radi u Kazanju. Za zapadne lidere opredeljenost za evropski put i prisustvo na samitu BRIKS-a su dve nespojive politike, jer ako Srbija želi da bude deo Zapada, onda ne može ići na skupove gde se kuju planovi o njegovoj detronizaciji.

Činjenica da Srbija tradicionalno ima dobre veze sa zemljama koje su članice ili gravitiraju BRIKS-u je nešto što u trenutnim okolnostima nije dovoljan argument za zapadne zemlje da bi imale razumevanje za odlazak srpskog predsednika u Kazanj. Takođe, ni činjenica da se u Kazanju nalazi gro zemalja koje nisu priznale lažnu samoproklamovanu nezavisnost Kosmeta takođe ne utiče na stavove zapadnih država, jer su one listom priznale lažnu družavu i to pitanje smatraju zatvorenim. Samim tim, u datim okolnostima srpski predsednik je doneo jedinu moguću odluku kako bi zaštitio interese države i naroda. Nije otišao lično u Kazanj i time je poručio da je Srbija iskreno na evropskom putu i da nikako ne želi konfrontaciju sa Zapadom, što bi nesumnjivo bilo neizbežno da je odluka bila drugačija. Uostalom, dalji ekonomski razvoj naše zemlje, koji je poslednjih godina dobio zamah, neminovno bi bio ugrožen bilo kakvim sukobljavanjem sa kolektivnim Zapadom, a kamoli otvorenom konfrontacijom. Sa druge strane, Srbija mora da neguje prijateljstvo sa svojim tradicionalnim saveznicima, jer na taj način jača i svoj ugled, ali i poziciju po pitanju očuvanja Kosmeta. Nikako ne smemo prevideti činjenicu da većina prisutnih na samitu u Kazanju podržava stavove zvaničnog Beograda po pitanju očuvanja teritorijalnog integriteta Srbije. Zato je našu zemlju na samitu BRIKS-a predstavljala delegacija na nivou ministara, što je jasna poruka našim saveznicima širom sveta da smo opredeljeni za očuvanje i jačanje dalje saradnje.

Suštinski, srpska diplomatija je pronašla odgovarajuću meru koja je u datim okolnostima najbolje zaštitila interese Srbije. Uvažili smo i Zapad i BRIKS, primarno čuvajući sopstvene nacionalne interese i nastavljajući svoju spoljnopolitičku agendu neutralnosti u sukobu koji se trenutno vodi, a što se neretko slikovito i ispravno poredi sa hodom po tankoj žici. Da je odluka predsednika Vučića bila potpuno ispravna, možemo lako zaključiti iz toga što će Srbija i dalje imati povlašćen status kada govorimo o kupovini ruskog gasa, što je jasan signal da Kremlj nastavlja prijateljsku politiku prema našoj zemlji. Isto tako, poseta predsednice evropske komisije Ursule Fon der Lejn Beogradu je i više nego jasna potvrda da EU nema nameru da ide putem sukobljavanja sa zvaničnim Beogradom. Nema sumnje da upravo te dve činjenice potvrđuju da je kormilo malog srpskog broda, na ovom i više nego uzburkanom geopolitičkom okeanu, u sigurnim rukama.

(KCNS/Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)