Srbi po drugi put među crnogorskim ministrima

Piše: Batić Bačević

 

Vreme na Balkanu leti – nisu prošle ni četiri godine od istorijskih izbora u avgustu 2020. na kojima je od opozicionih stranaka, ubedljivo najviše glasova – 33 odsto osvojila srpska Koalicija za budućnost Crne Gore, a Srbi su već 23. jula Leta Gospodnjeg 2024. uspeli da uđu u vladu. Ali u toj poznatoj priči o koaliciji koja na izborima dobija podršku građana ali ne i američkog, britanskog ili nemačkog ambasadora, ne bi trebalo izvoditi pokazne vežbe iz ironije ili sarkazma.

Za svega četiri godine neka viša sila uspela je da Srbe i Srpsku crkvu skine sa traktora na koje ih je popeo jedinstveni i neponovljivi evropski lider Milo Đukanović, koji je za svega 35 godina uspeo da postane i najtvrđi ratni huškač i najveći borac za građansku toleranciju na Balkanu.

Zapadne ambasade i nevladine organizacije, kojih u Crnoj Gori ima više nego fabrika, nisu osudile tu pretnju jer je neponovljivi filmski i politički junak brižno govorio da ga duboko žalosti pomisao da će crnogorski Srbi doživeti sudbinu krajiških Srba ako se ne opamete. U čitavoj priči nije nimalo iznenadila tišina iz zapadnih ambasada i njihovih brojnih abonenata, iznenađujući su bili samo ti traktori. Kako su se, zaboga, oni pojavili u herojskoj istoriji Crne Gore?

Kod Tuđmana, i na brojnim sastancima uoči Oluje traktori su bili ozbiljan faktor u oslobađanju od naroda „koji treba da nestane“ (F. Tuđman – brijunski transkripti), ali nije jasno kako su se kod Mila pojavili traktori koji će iz Herceg Novog, Budve ili Petrovca prevesti nepodobne ljude u zemlju u kojoj nikada nisu živeli samo zato što tvrde da jesu ono što su oduvek bili.

Iako je na istorijskim izborima, kojim se završila najduža 75–godišnja vladavina jednog režima u Evropi, takozvana prosrpska koalicija (lingvisti i politikolozi i atašei bi već mogli da napravu raspravu kako je moguće da postoje hrvatske, albanske ili bošnjačke stranke, ali ne i srpske već prosrpske stranke) ta prosrpska koalicija je uz podršku Srpske ili možda prosrpske crkve iznela glavni teret pobede. Ubrzo je bilo jasno da će zapadni upravitelji na Balkanu prihvatiti odlazak njihovog nestašnog štićenika zajedno sa pridruženim mafijaškim klanovima, pod uslovom da u vladu ne uđu Srbi.

Mogu da podržavaju, mogu čak i da se posle decenija nepisanih zabrana da se zaposle u nekoj državnoj službi, ali svakako ne mogu da vladaju, koliko god glasova budu imali, poručivale su ekselencije. Od trenutka kada su skinuti sa imaginarnih Milovih traktora, predstavnici „prosrpske koalicije“ prošli su dug put – ljudi koji se nisu odrekli identiteta počeli da se skidaju sa biroa za zapošljavanja i počeli da, na prstima, kao balerine početnice, ulaze u državne strukture kako ne bi poremetile sluh čuvara crnogorske časti.

Ali ta procena ritma, redosleda, jedinstvena evropska rasprava koliko bi to Srba moglo da bude u vladi, sudu, bolnici, školama ili medijima a da ne ugroze građansku Crnu Goru, nikada nije izvedena u krugovima oko Mila Đukanovića, njegovog najvažnijeg savetnika i jednog od očeva obnove crnogorske države Brana Mićunovića i njegovih partnera. Konačna procena je, ipak izvedena, u zapadnim ambasadama.

U Beogradu je bilo jasno kako je funkcionisala komunikacija američke ambasade sa našim kooperativnim liderima, jer su objavljene dirljive beleške u „Vikiliksu“, ali su u Crnoj Gori kao manjoj sredini ali iz potrebe da se tim razgovorima neko pohvali – (meni je lično litvanski ambasador objasnio, nećete verovati, ali meni je britanski konzul znao i ime a bogami i prezime…) postale neke nove urbane legende, koje po nebesima traže Živka Nikolića ako bude zainteresovan.

Prema tim legendama, ali i iskrenim ispovestima srećnika koji su sa ekselencijom popili konjak i razmenili mišljenja o budućnosti sveta, Evrope i njihovih poslova „u Budvu ili Tivat“ (prema crnogorskom pravopisu) ili Čanju i Skoči Đevojci (prema ostalim nepismenim), ekselencije nisu bili srca kamena i vremenom shvatali da armije ruskih kozaka i srpskih četnika ne stoje na granici, ali da su „građanski aktivisti“ raznih kartela još uvek tu.

Tako su ambasadori, „nekako s proleća“, smekšali srce i počeli da uvažavaju neka osnovna pravila demokratije i saopštili da bi i Srbi mogli da uđu u vladu pod uslovom da istovremeno uđu i najlojalniji Milovi partneri – predstavnici Bošnjaka, koji su zajedno sa Milom srušili Abazovićevu vladu u kojoj su imali inače ogroman uticaj, ali nisu mogli da podnesu potpisivanje Temeljnog ugovora.

U žestokim odbranama građanske Crne Gore, sledbenici Đukanovića i rektora kavačkog sveučilišta, profesora emeritusa eks katedra Zvicera, uglavnom Srbe svode na četnike, dok je predsednik parlamenta Andrija Mandić već u tom huškačkom narativu avanzovao za Dražinog naslednika.

Nije jasno kako su samo mogli da zaborave da su i sami u vladu sa oduševljenjem primili legendarnog Novaka Kilibardu, koji je o četništvu ali i o svom prijateljstvu sa Karadžićem blagoglagoljivo ispričao čitave ruske romane. To prvo nacionalno, individualno pomirenje je bilo jednostrano, i Milo i Kilibarda zaboravili su na svoju prošlost i sa malo uverenja i mnogo keša okrenuli se svetloj budućnosti. Čudesni Kilibarda je tako svaki dan imao susret sa istorijom i bankom, zbog čega je dosta trpela samo jedna strana – istorija. Dok je trajao, trudio se da objasni kako je čitava srpska istorija nekakva ogromna deponija mitova, laži i obmana.

Zato je pokret „građanske Crne Gore“ ostao u ogromnom šoku kada su videli da su zapadni ambasadori dozvolili da u vladu uđu Srbi jer su oni već povukli debelu belu liniju prema kojoj će uvek sarađivati sa poštenim, građanskim Srbima poput Kilibarde. Ako ga već nema na ovom svetu, možemo da pozajmimo Radu Trajković, Čedu ili Čanka na koju godinu.

Rasprava o istorijskoj rekonstrukciji vlade obeležena je ocenama da je to prva anticrnogorska vlada, da je njom stavljena omča građanskoj Crnoj Gori, kao i da su Moskva i Beograd konačno dobili svoju koloniju. Srpski lider Milan Knežević šaljivo je objasnio da je Putin sigurno obustavio sve vojne operacije kada je čuo šta poslanici DPS govore, dok su valjda u Kremlju prestali da dišu. A poslanike DPS opisao kao poslednje trupe Vermahta koje brane Berlin, čekajući da im stigne snažno pojačanje. U toj neopisivo čudnoj konstrukciji prema kojoj je ubijena građanska Crna Gora jer je stvorena najmultietničkija vlada u njenoj istoriji, zanimljivo je da je najviše strasti, ali i otvorenog raspirivanja mržnje, upućeno prema bošnjačkim poslanicima.

Čuvari građanske Crne Gore tvrdili su da je reč o vrhunskoj nacionalnoj izdaji, zaklinjali se pred Isusom i Alahom, Biblijom i Kuranom, da im nikada neće oprostiti šta su uradili. Bivši premijer Dritan Abazavić koji je, za razliku od Krivokapića, imao građanske hrabrosti da potpiše Temeljni ugovor, recitovao je stihove stare, ali redizajnirane pesme – „a do plaže, a do plaže sve su straže Ibrahimović Draže“. Poslanici Bošnjačke stranke, da su neki ljudi, ne bi smeli nikada da odu u Srebrenicu, poručivali su im poslanici stranke koja je, čak i kada je Milošević uveo sankcije bosanskim Srbima, nalazili načina da pomognu srpskoj vojsci u snabdevanju gorivom i oružjem.

Nije jasno da li su to činili iz velike ljubavi prema srpskoj naciji ili pak ljubavi prema švercu, ali te činjenice je prilično teško izbaciti iz istorije.

Kada se ta tragikomična priča o vladi završila, u glavnim građanskim medijima Crne Gore kao sa nekom špaklom mogao se skidati klasičan govor mržnje i najotvorenijeg fašizma. Na vest da je Hrvatska zabranila ulaz srpskim liderima Mandiću i Kneževiću, ali i Aleksi Bečiću jer se valjda većina usudila da utvrdi da je u Jasenovcu ali i u drugim nacističkim logorima dogodio genocid, list „Pobjeda“ objavljuje čitav niz komentara čitalaca – bravo, svaka čast…

Glavni urednik lista, ali i portala „Analitika“ i ostalih medija pod pokroviteljstvom građansko belo-bele koalicije je Draško Ćuranović, sin uglednog komunističkog funkcionera i dojučerašnji glavni i odgovorni urednik „Pobjede“, koji može da osnuje katedru za širenje etničke mržnje.

Najstariji list komunističke Crne Gore „Pobjeda“, koji jeste svetski medijski fenomen jer ima glavu lista na ćirilici a sve ostale tekstove na latinici, objavljuje sledeće komentare čitalaca – „Srpska karta gena je najšarenija na svetu, to je đubrište gena od svih osvajača kroz istoriju“, „Svi su ovde zapravo Hrvati i katolici, neki poturčeno Hrvatsko cvijeće, a neki poprovaslovljeno Vizantijsko smeće“… „A čak i u tom Jasenovcu su logoraši bili živi sve dok nisu došli da im ruše NDH, k’o što su 91. došli da im ruše RH“. „Ante Pavelić 1945. – Kad ti neko dođe rušiti državu, i seme bi trebalo izbrisati iz nje… Franjo Tuđman – „Pustite te jadne, prevarene, obmanjene i zatrovane ljude, da odu živi u kolonama, samo je to bitno.“

Tako je nešto što bi zaista trebalo da bude veliki istorijski iskorak pretvoreno u tugaljivi događaj – jedna od najmalobrojnijih zemalja u Evropi dobila najbrojniju vladu, oni koji su je birali nisu želeli da se preterano bore za nju, a veliki protivnici su na degutantan način stavili do znanja da građanska Crne Gora nikako ne može da postoji čak i kada u nju uđu Crnogorci, Srbi, Bošnjaci i Albanci.

Građanska Crne Gora je moguća ako u njoj bude samo Đukanović, jer je on u svom životu bio sve – i najveći Srbin, Crnogorac, Bošnjak ili Albanac. A i njegovi najuticajniji prijatelji su zaista živeli samo za građansku ideju – sarađivali su sa svim predstavnicima naroda sve dok se predstavnici nisu overili. Ili ih nisu overili.

Nekako uoči istorijske rekonstrukcije vlade, Crna Gora obeležila je sa entuzijazmom pola veka od postavljanja mauzoleja na Lovćenu, kada su komunisti Crne Gore dodelili najvećem pesniku, duhovniku, veći i lepši grob od onoga što je Njegoš želeo za života.

Kapelu je Njegoš za života podigao, njegov naslednik knjaz Danilo ga je sahranio u njoj, dok se tokom Prvog svetskog rata austrougarska vojska nije odlučila da je sruši i napravi spomenik na istom mestu Franji Josifu i pobedničkoj austrougarskoj vojsci. Kralj Aleksandar je prvo pomislio da tadašnji glavni skulptor i neopisivi jugoslovenski intregralista Ivan Meštrović napravi bolji spomenik, ali je posle žestokog protivljenja SPC, odlučeno da se obnovi Njegoševa kapela. Komunisti su odlučili da sruše obnovljenu kapelu da neko ne bi pomislio da je Njegoš ikada imao veze sa crkvom ili Srpstvom, pa se Meštrović iz ustaške emigracije angažuje da napravi veći, bolji i skuplji projekat od onoga što je nesretni kralj nameravao. Ideja o ispunjenju Njegoševog zaveta i obnovi kapele, koja je bila i ostala u grbu Crne Gore čak i posle njenog rušenja, i dalje se doživljava kao varvarstvo poslednjeg tipa, iako se naglašava u svim inicijativama o obnovi kapele da se Meštrovićev mauzolej neće dirati.

„Izjava Andrije Mandića o povratku kapele na Lovćen i sve što jedna takva podrazumijeva, uključujući i elementarnu neuljudnost, zapravo pokazuje sasvim jasno kakvo je poniženje Crne Gore činjenica da je taj čovjek na čelu Skupštine. Kada on govori o tzv. duhovnoj vertikali to je pokušaj regrutovanja Njegoša u Sedmi bataljon, to je pokušaj da od najvećeg pjesnika napravite saučesnika u genocidu u Srebrenici,“ kaže jedan od najumnijih autora montenegrinske scene Balša Brković, prestolonaslednik obnovitelja dukljanske nacije Jevrema i otac budućeg obnovitelja srpske demokratije Brajana.

Ako je uopšte tačna ta istorijska maksima, prema kojoj manjak talenta kod umetnika proizvodi višak političkih ambicija, ne bi trebalo da se začudimo ako se pojavi neki Jao Min ili Džamahaval Brković. Ako umetnost već nema koristi, svetska demokratija svakako ne može da trpi.

Ali u tom neverovatnom scenariju, prema kojom se Balša Brković strašno potresao zbog ideje da se ispuni poslednji zavet najvećeg pesnika na Balkanu, tragičnom junaku kosovskog mita (Ivo Andrić; Balša i Brajane, izvinjavamo se), kako je moguće da nikada nije rasvetljen pokušaj ubistva Jevrema Brkovića, u kojem je ubijen telohranitelj i vozač „audija“ koji su pesniku ustupile crnogorske službe.

Urednik Crnogorskog književnog lista i obnovitelj dukljanske civilizacije svakako je zaslužio da dobije policijski „audi“ i bude prvi pesnik na Balkanu koji ima telohranitelja, ali je valjda napisao i roman „Ljubavnik Duklje“, gde je opisao nekakvo venčanje u Rimu zbog čega je izvesni biznismen blizak Milu Đukanoviću odlučio da se obračuna sa pesnikovim zavetom.

Telohranitelj je ubijen, a roman se nigde više ne može naći, ali je pravda ipak dostižna. U razgovorima sa čuvene skaj aplikacije navodi se da je vođa kavačkog klana Zvicer naložio svojim ljudima u zatvoru da saslušaju ubicu i uzmu od njega izjavu. „Eto ga u sobi, kod naših, sastavio je izjavu…“ Neka traže pare, poručuje šef „kavčana“, koji navodi i ime biznismena. A ako nekada uzmu te pare možda će deo odvojiti za bolji i veći grob Jevremu Brkoviću. Njegošu više i nije ništa bitno, jer je već odleteo iznad svih šest grobnica koja mu je istorija iskopala. Ali Jevremu je važno…

(RT Balkan)

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)