Smjena svjetskoistorijskih naroda: Da li su Rusi na redu?

Zapad je ušao u fazu bezumlja, rušeći temelj svoje superiornosti — racionalnost. Nije li to znak kraja Zapada kao hegelovskog „svetskoistorijskog naroda“? I koji narod će da ga zameni?

Kad kažemo da je neko nerazuman, onda to znači da uporno radi pogrešno, i da time, potencijalno, prvenstveno sebi nanosi štetu.

Ali, kada kažemo da je neko bezuman, onda on čini nešto što je suprotno svakoj pameti, što je unapred jasno da je pogrešno, i što će zasigurno doneti štetu i njemu, i drugim ljudima.

Ima mnogo ludosti ili bizarnosti koje su normalizovane na Zapadu: LGBT obdanište u Nemačkoj; prihvatanje psa kao svedoka na venčanju; slikovnica Deda Mrazov muž; pravo da se jednom godišnje menja nominalni pol; predlog Brižit Makron da se Notr Dam, prilikom rekonstrukcije, osavremeni tako što će mu se dodati džinovski „falus sa zlatnim testisima“; ublažavanje kazne pedofilu koji je počinio više od hiljadu seksualnih zločina, kada je osvestio da je žena; zabrana zvaničnog obraćanja deci u Diznilendu sa „dečaci“ i „devojčice“; uvođenje kvote u Diznijeve filmove od 50 posto svih likova koji su LGBT ili rasne manjine…

Ali, mislim da je granica od nerazumnog ka bezumnom na Zapadu pređena onda kada je proglašeno da je dovoljno da muškarac izjavi da je žena, pa da on stvarno postane žena.

Nije reč samo o nominalnom statusu, zvaničnoj etiketi. Reč je o doslovnom verovanju u transsupstancijalnost. Univerzitetski profesori na Zapadu bukvalno smatraju da ubeđena izjava „Ja sam žena“ doista muškarca pretvara u ženu.

Uostalom, to je utvrdilo i naše Koordinaciono telo za rodnu ravnopravnost, dok joj je predsednica bila Zorana Mihajlović. Ono je prevelo „Rečnik pojmova rodne ravnopravnosti EU“ na srpski jezik, pa i dan danas na sajtu Vlade Srbije stoji link ka ovom rečniku, u kome čitamo: „Žena — žensko ljudsko biće; osoba koja je rođena sa karakteristikama ženskog pola ili osoba koja sebe definiše kao ženu“.

Muškarac može po sto puta verovati da je žena, ali je bezumno zahtevati da svi mislimo da je on, samim tim što u to veruje, zaista i postao žena. Ako je išta bezumno, ako išta nanosi supstancijalnu štetu svima — i ženama, i muškarcima, i društvu — onda je to ova dogma.

Širenje bezumnosti Zapadom postalo je još očiglednije s početkom ukrajinskog rata. Zapad je počeo da se sve rizičnije ponaša, bezumno srljajući u nuklearni armagedon.

Eto, nedavno je Žozep Borelj pohvalio ukrajinski napad na Kursku oblast i založio se za ukidanje svakog ograničenja upotrebe zapadnog oružja protiv Rusije. Huška se na eskalaciju rata, za koji je jasno da može da vodi samo u smeru nuklearnog obračuna.

Zašto to EU radi? Nikada Zapadna Evropa nije bila toliko bogata. Nikada u istoriji njeni narodi nisu uživali toliko blagostanje. Zašto onda srljaju u rat koji od njihovih bogatih zemalja može da napravi nuklearnu pustinju?

To ne samo da je nerazumno, to je zapravo bezumno. Ovu karakteristiku današnjeg Zapada uočio je i Časlav Koprivica u tekstu „Zapad i njegova margina — dijalektika bezumlja“. I on primećuje da Zapad „ulazi u stanje bezumlja“ i da svojski urušava „glavni izum i ključnu tekovinu Evrope — um“.

Hegel je smatrao da je svetska istorija niz objektivacija uma čiji su nosioci svetskoistorijski narodi. U vreme kad drži predavanja iz filosofije istorije (1822—1830), nosilac svetskog kretanja je evropski Zapad. On je otišao najdalje u otelotvorenju umnosti, a upravo to je osnov globalne superiornosti zapadnjaka.

Pre evropskog Zapada, svetskoistorijski narodi bili su redom: Kina, Indija, Egipat/Persija, Grčka i Rim. „Svetska istorija ide od istoka na zapad“, tvrdi Hegel (Filosofija istorije 123). Predaja štafete se najčešće odigrava nakon direktnog sukoba — Grčka je pobedila Persiju, Rim Grčku, a Germani Rim (258, 294, 323, 359).

U Hegelovo vreme zapad Evrope je oličenje racionalnosti, građanskog poretka i vojne moći. Hegel za SAD kaže da „ono što se do danas (1830. — S. A.) dogodilo u Novom svetu, samo je odjek Starog sveta i izraz tuđeg života“, ali predviđa da je „Amerika zemlja budućnosti, zemlja u kojoj će se, u vremenima što leže pred nama, ispoljiti (njena — S. A) svetskoistorijska važnost“ (104).

Mi danas vidimo da se, s dominacijom SAD u 20. veku, svetska istorija stvarno nastavila da se pomera dalje na zapad — mada je i Zapadna Evropa ostala deo šireg centra.

Hegel je mislio da se svetskoistorijska objektivizacija uma završila u njegovo vreme na zapadu Evrope. Umnost i sloboda tamo su postali normativna univerzalnost i tu više nema šta da se doda.

Međutim, Hegel je oštroumno zapazio i to da, naspram dostignute opštosti, „liberalizam svemu tome suprotstavlja princip atoma, princip koji prevagu daje individualnim voljama“, a „posebna volja jest samovolja“ (510). „Ta kolizija, taj čvor, taj problem jeste ono čime je istorija sada zaokupljena i što ona u budućim vremenima treba da reši“ (511).

Hegel bi se veoma iznenadio kada bi video da je istorija ovu koliziju rešila tako što na Zapadu u naše vreme pobeđuje bezumlje, samovolja i partikularnost. A to je, kod Hegela, uvek znak da je neki svetskoistorijski narod došao do kraja svoje misije, da je izvršio svoj istorijski zadatak — jer „to izvršenje jeste u isto vreme njegova propast i pojava drugog duha, drugog svetskoistorijskog naroda, druge epohe svetske istorije“ (86).

Završetak Grčke manifestovao se upravo tako što je subjektivnost došla do slobode, ali je od nje onda napravila samovolju (Willkür; 307). Završetak Rima videla se takođe po dominaciji „partikularne subjektivnosti“, koja „u svojoj potpunoj oslobođenosti nema nikakvog unutrašnjeg života — nikakvih prospektivnih ili retrospektivnih emocija, nikakvog kajanja, ni nade, ni straha, čak nikakave misli“ (361). Subjektivnost se naprosto izvrgla u „samovolju u svojoj potpunoj neograničenosti“ (die Willkür in ihrer gänzlichen Unbeschränktheit; 361).

Izgleda da se to upravo danas dešava sa Zapadom. Bezumlje, partikularnost i samovolja nagrizali su društvo, sve dok nisu došli do same srži Zapada. I on nam se danas prikazuje kao da je sastavljen samo od „iznutra šupljih, trulih država (…) pređašnjeg svetskoistorijskog naroda“ (390).

Ali, ko je sledeći svetskoistorijski narod? Ako se svetska istorija kreće na zapad, posle SAD je ponovo na redu Stari svet. Ko bi mogao biti taj novi organ svetske istorije?

Hegel je odlučan u tome da postoje delovi sveta koji ne mogu da iznedre svetskoistorijski narod. „Afrika nije istorijski kontinent, ona nema da pokaže nikakvo kretanje i razvoj, a ono što se dogodilo u njoj, to jest na njenom severu, pripada azijskom i evropskom svetu“ (118). To je zato što je Podsaharska Afrika bez religije — najdalje dokle su Afrikanci stigli jeste obožavanje fetiša. A bez religije Afrika ostaje istorijski mrtva (112—113).

„Mora se shvatiti da se država zasniva na religiji“, objašnjava Hegel. „Države i zakoni nisu ništa drugo nego religija koja se pojavljuje u odnosima stvarnosti“ (473). Religija je „poslednja garancija moralnog osećanja“ u „racionalnom državnom uređenju“ (507). I dok Afrikanci ne dođu do religije, oni za svetsku istoriju faktički i ne postoje.

Hegel, uopšte, smatra da „u ledenoj i žarkoj zoni ne može biti tlo svetskoistorijskih naroda“ (96). „Prava pozornica za svetsku istoriju jeste stoga umerena zona, i to njen severni deo“ — naprosto zato što je na severu više kontinentalne mase nego na jugu (97).

I onda, koji deo kontinentalne Evroazije je sledeći nosilac svetske istorije? „Na istoku Evrope nalazimo veliku slovensku naciju“, piše Hegel, „a jedan deo Slovena bio je pridobijen za zapadni um“ (399). Možda su to Sloveni?

Hegel, koji je jasno video perspektivu Amerike, ipak ovde oseća da je reč o njemu daljoj budućnosti. „Cela ta (slovenska — S. A.) masa ostaje izvan našeg razmatranja, jer se dosad nije pojavila kao samostalni element u nizu oblika uma u svetu. Da li će se to u budućnosti dogoditi ovde nas se ne tiče, jer u istoriji imamo posla sa prošlošću.“ (399—400)

Ali, na drugom mestu, u prepisci s jednim ruskim državljaninom (1821), on kaže: „Vaša otadžbina zauzima tako značajno mesto u svetskoj istoriji, bez sumnje imajući pred sobom višu svrhu. Ostale moderne države, kako se čini, već su manje-više postigle cilj svog razvoja. Rusija pak (…) u svojim nedrima krije neviđene mogućnosti za razvitak svoje intenzivne prirode.“ (ovde 407)

Zato su ruski hegelovci sigurni da je Rusija sledeći nosilac svetske istorije. Oleg Jurijevič Sumin smatra da su Rusi u doba socijalizma preuzeli ideju gospodstva uma nad društvom i istorijom (31; 10). No, boljševici nisu shvatili Hegelov koncept „prevazilaženja“ (Aufhebung) kao očuvajućeg pretvaranja u novo, pa su društveno-ekonomsku racionalnost pokušali da zasnuju na ništenju religije. Stoga je njihov projekat propao.

Ali, s oslobođenim hrišćanstvom i s istorijskim iskustvom realizacije umnog poretka, Rusi i njima bliski Sloveni doista mogu da postanu sledeći svetskoistorijski narod (9; 14). Tako, Suminova koncepcija nije mnogo različita od ideje pravoslavnog socijalizma.

Ipak, i Kinezi imaju višedecenijsko iskustvo izgradnje umnog poretka, pa su čak, nominalno ne odustajući od socijalizma, uspeli da se danas uzdignu do ekonomske velesile. Možda su oni taj novi-stari svetskoistorijski narod?

To pitanje, taj čvor, što kaže Hegel, razrešiće istorija. Možda već u naše vreme…

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)