Slobodan 2024.

Piše: Vladimir Kršljanin

 

Danas je dan kada je otac slobodne Srbije položio svoj život za svoju zemlju i svoj narod. Februara 2000, predsednik Slobodan Milošević je rekao: „Danas je na redu Srbija. Pa Bliski i Daleki istok. I najzad – ceo svet. Jedina prepreka tom poduhvatu može da bude razum. Razum čovečanstva, jer ovoga puta čovečanstvo je cilj. Danas, kada je opasnost od globalnog nasilja izvesna, potreban je globalno organizovan otpor tom nasilju.“

U septembru 2002, kao Dimitrov pred nacistima, predsednik Milošević se pred NATO tribunalom, braneći suverenitet i dostojanstvo svih naroda, pretvorio u tužioca i kazao:

„Na ovoj teritoriji nisu vođeni ratovi, nego samo jedan rat, rat protiv Jugoslavije. Taj rat podstican je i usmeravan od strane najvećih sila savremenog sveta, sa osloncem na unutrašnje saveznike, nacionalističko-separatistička jezgra, uz dominantno prisustvo onih snaga koje su poražene u Drugom svetskom ratu. Taj rat je vođen svim sredstvima, medijskim, političkim, ekonomskim, vojnim. Taj rat je najpre vođen decenijskom medijskom kampanjom u kojoj je zloupotrebljen monopol nad globalnim sredstvima informisanja, zatim spoljnopolitičkom intervencijom usmerenom na stvaranje nezavisnih država od jugoslovenskih republika, a zatim najsvirepijom višegodišnjom ekonomskom kampanjom i sankcijama protiv SR Jugoslavije, koje se jedino mogu kvalifikovati kao genocid, i konačno – vojnom agresijom. I to 1995. protiv Republike Srpske i u ‘Oluji’, uz učešće snaga NATO u najvećem etničkom čišćenju koje je ikad zabeleženo, i 1999. – protiv Savezne Republike Jugoslavije.“

U jednom od prvih istupanja pred agresorskim „sudom“, predsednik Milošević je rekao:

„Ponosim se time što sam komandovao oružanim snagama Jugoslavije koje su zaustavile NATO, jer se pokazalo da zemlja, makar i mala, koja ima čvrstu volju da brani svoju slobodu i da brani ideju slobode i ravnopravnosti i naroda i ljudi, može da se odbrani. Ovo je kazna zato što smo se usprotivili opasnosti najveće tiranije koja je zapretila čovečanstvu.“

U nastavku agresije drugim sredstvima, u Beogradu je 5. oktobra 2000. izvedena prva uspešna „obojena revolucija“. Kuća u kojoj je živeo predsednik Milošević se našla pod opsadom. Drugu godišnjicu NATO agresije obeležili smo međunarodnom konferencijom, čije najistaknutije učesnike je predsednik Milošević primio u svom domu i tada im dao neke od svojih poslednjih intervjua.

U isto vreme, na konferenciji koja se istim povodom održavala u Berlinu, istaknuti bugarski pravnik i političar Velko Vlkanov je, sledeći istorijski primer Dimitrova, inicirao formiranje Međunarodnog komiteta za odbranu Slobodana Miloševića. Podržali smo i aktivno se uključili u taj proces – Međunarodni komitet je posle nekoliko meseci imao preko stotine članova iz celog sveta i tri kopredsednika. Uz Velka Vlkanova, to su postali i Remzi Klark (SAD) i Aleksandar Zinovjev (Rusija). Formirano je i desetak nacionalnih komiteta.

Međunarodni komitet postoji i danas. Kopredsednici su mu Klaus Hartman (Nemačka), Majkl Parenti (SAD) i Sergej Baburin (Rusija). Formiranje komiteta u inostranstvu i nedovoljna aktivnost SPS-a podstakli su Slobodana Miloševića da inicira da se i kod nas formira nacionalni komitet, koji bi bio organizaciona baza za pripremu i afirmisanje njegove odbrane. Pošto je u to vreme u Srbiji bilo nemoguće registrovati organizaciju sa njegovim imenom, na moj predlog, naš komitet je dobio ime Udruženje „Sloboda“.

Danas bi trebalo da svima bude jasna analogija Dimitrov-Milošević, kao i značaj borbe protiv novog naci-fašizma, protiv globalne tiranije odnarođene zapadne oligarhije, koju je srpski narod vodio i još uvek vodi, a koja je sukobljavanjem Zapada po istom obrascu sa Rusijom, ušla u svoju završnu fazu. I ovu, poslednju i očajničku zapadnu najezdu Rusija će da slomi. Vreme je da se i Srbija pridruži njenoj pobedi.

Uprkos otporu građana, prevarom i nasiljem, okupacione vlasti su u noći 31. marta/1. april uhapsile predsednika Miloševića, zbog navodnih zloupotreba u vršenju vlasti, i zatočile ga u Centralnom zatvoru u Beogradu, uz garancije sa najvišeg mesta da neće biti isporučen u Hag.

U Beogradu, na Trgu Republike 16. juna 2001. održan je veliki miting sa 50.000 učesnika, koji je zahtevao slobodu Slobodanu i uklanjanje haške pretnje. Građani su marširali do Centralnog zatvora i tamo ponovili iste zahteve. Još veći miting, sa 100.000 ljudi, održan je 26. juna. Pretnja izručenjem u Hag je postajala sve ozbiljnija, iako je važeći Ustav zabranjivao izručenje sopstvenih građana.

Sa namerom da spreči vladu u njenom naumu, u Beograd je krenuo Remzi Klark. Tadašnji okupacioni ambasador u Vašingtonu Milan St. Protić odbija da mu izda vizu. Remzi kreće na put bez vize sa 24 časa zakašnjenja – i stiže samo da govori na još većem protesnom mitingu u Beogradu 29. juna. Na Vidovdan, Sloba je već bio izručen.

Remzi Klark je posetio Slobodana Miloševića u pritvoru 31. jula 2001, a 2. avgusta je održao konferenciju za štampu u Hagu, na kojoj je obavestio javnost da je „Slobodan Milošević, uprkos svim pokušajima da ga slome, ostao jak, snažnog duha i oštrog uma i da želi da sam vodi svoju odbranu, kako bi raskrinkao NATO agresiju i razbijanje Jugoslavije i branio njen suverenitet i narod od planova SAD i EU da je potčine i razore njenu ekonomiju“.

U jednom od prethodnih pojavljivanja pred „sudskim većem“, pre početka „suđenja“, 30. avgusta 2001, predsednik Milošević je pokušao da ospori legitimnost tribunala, ali za to mu nije odobreno vreme. Ipak, on je „sudskom veću“ predao pismeni podnesak o nelegitimnosti haškog tribunala, koji je sastavio Remzi Klark. Po ovom podnesku, tribunal se nikada nije izjasnio.

Profesori iz SAD, Kanade, Rusije, Ukrajine, Italije, Bugarske i Grčke 27. oktobra pišu Otvoreno pismo predsedniku SAD Džordžu Bušu, ukazujući da je posle 11. septembra 2001. suđenje Miloševiću postalo potpuni apsurd, s obzirom na to da se on borio protiv istog terorizma. Ovaj i drugi slični pokušaji su ostali bez ikakvog efekta jer su dvostruki aršini jedan od osnovnih principa unipolarne oligarhijske diktature.

Posle preliminarnog čitanja optužnica 29. oktobra 2001. u Hagu, Slobodan je „sudijama“ rekao: „Imao sam čast da branim svoj narod od zločinačke agresije koja je na njega izvršena i da branim svoj narod od terorizma s kojim je Klintonova administracija bila u bliskoj saradnji, što takođe neće niko moći da porekne.“ On je optužnice nazvao „potpuno pristrasnim“.

Prisustvovao sam početku „suđenja“ 12. februara 2002. u haškom tribunalu. Događaj su pratili svi svetski mediji, a ogroman broj novinara pratio je i konferenciju za štampu Međunarodnog komiteta, na kojoj su učestvovali Žak Veržes, Aldo Bernardini, Kristofer Blek, Džared Izrael, Niko Farkevizer, Niko Štajnen i moja malenkost. Na početku procesa, u svojoj uvodnoj reči, Milošević je govorio 11 časova i ostavio snažan utisak na čitavu svetsku, a posebno na javnost u Srbiji. Tri dana kasnije, ruska Duma je usvojila jednu od svojih nekoliko rezolucija posvećenih Miloševiću. Rezolucijom se tražilo od predsednika Putina da inicira u Savetu bezbednosti UN vremensko ograničenje na rad tribunala i ukidanje pritvora Slobodanu Miloševiću. Za rezoluciju je glasalo 326 deputata, a samo šest je bilo protiv.

Tih dana, Međunarodni komitet je uputio opširno pismo svim šefovima država na svetu. Pismo su potpisali Velko Vlkanov, Remzi Klark, Mihail Kuznjecov, Džared Izrael, Liana Kaneli, Sergej Dovganj, Kristofer Blek, Fulvio Grimaldi, Klaus Hartman i Niko Farkevizer.

Pod pretnjom izručenja Hagu, narodni poslanik Vlajko Stojiljković, koji je za vreme NATO agresije bio ministar unutrašnjih poslova Srbije, izvršio je samoubistvo 13. aprila na stepenicama Narodne skupštine. Za sobom je ostavio opširno pismo.

Krajem septembra 2002. započelo je „izvođenje dokaza“ po optužnicama za Hrvatsku i BiH, pa je Slobodan Milošević imao priliku za još jedno sveobuhvatno i efektno uvodno izlaganje, koje je trajalo dva dana.

Zbog ogromnog radnog opterećenja procesom, već u novembru 2002, Miloševićevo zdravstveno stanje se pogoršava. Međunarodni komitet zahteva od tribunala specijalističke preglede, a u decembru i ruska Duma jednoglasno zahteva adekvatnu medicinsku negu „za političkog zatvorenika Slobodana Miloševića“, kao i posete srpskih i ruskih lekara.

U okupiranoj Srbiji, zapadne službe se stalno trude da izazovu haos i građanski rat. Posle izručenja Miloševića na Vidovdan i političkog procesa u Hagu, 12. marta 2003. ubijen je premijer Zoran Đinđić, a u zemlji je uvedeno vanredno stanje, kao naknadni pokušaj ostvarivanja „6. oktobra“. Na godišnjicu NATO agresije, 24. marta, govorio sam na nevelikom prigodnom skupu u udruženju „Sloboda“. U mom govoru je bila i rečenica „Niko nije ovlašćen da ovde postavlja ni da ubija marionetske namesnike!“. Advokat Miša Ognjanović je već popodne odneo Miloševiću tekst mog govora, a on me je sutradan ujutro zvao telefonom da mi čestita.

Uskraćivanje lečenja, zabrana poseta i raspored „suđenja“ sa ogromnim brojem časova i dana, kao i milionima stranica dokumenata, uz višegodišnje produžavanje pritvora, bili su povod za mnoge reakcije širom sveta. Međunarodni komitet, uz aktivnu podršku nemačkih i holandskih aktivista, kao i srpske dijaspore, organizovao je dva puta masovne demonstracije u Hagu – na Vidovdan (ispred tribunala) i 8. novembra 2003, kada se protesna kolona, uz gromoglasne zvuke Slovenskog marša Čajkovskog, kretala od centra Haga do kazamata u Ševeningenu.

Protiv nepravednog haškog procesa u martu 2004. javnim apelom oglasili su se i brojni istaknuti svetski umetnici, među kojima su bili Harold Pinter, Peter Handke, Robert Dikson, Aleksandar Zinovjev, Valerij Ganičev, Valentin Rasputin, Vjačeslav Klikov, Vladimir Kostrov, Dimitri Analis, Rolf Beker…

Godina 2004. u Hagu je puna apsurdnih i dramatičnih događaja. U toku procesa jedan od „sudija“ koji se razboleo, zamenjen je novim, koji je za dva meseca „pročitao“ milione stranica. Predsednik Milošević za pripremu odbrane dobija samo tri meseca, posete su mu mesecima zabranjene. Njegovo zdravlje se dalje pogoršava, a tribunal razmatra nametanje branioca. Kriminalna tribunalska hobotnica svim sredstvima pokušava da podrije fizičko zdravlje i psihološku stabilnost predsednika Miloševića. Ruska Duma, parlament Belorusije i Parlamentarna skupština Saveza Rusije i Belorusije zahtevaju oslobođenje Slobodana Miloševića.

Na Vidovdan 2004. se u organizaciji Udruženja Sloboda i Međunarodnog komiteta održava veliki miting u Beogradu, sa zahtevima za momentalno oslobođenje predsednika Miloševića radi lečenja i trajni prekid nelegalnog procesa. Na mitingu su govorili: Velko Vlkanov, Klaus Hartman, Nađa Tešić (književnik iz SAD), Aleksandar Vučić, Milorad Vučelić, Branko Kitanović, Bogoljub Bjelica i Vladimir Kršljanin.

Posle skandalozne odluke tribunala u septembru 2004. da se Slobodan ućutka nametanjem branioca po službenoj dužnosti, apelovali smo na prijatelje širom sveta da se javno oglase – izjavama, intervjuima, pismima UN i samom tribunalu.

Peticiju pod naslovom „Nametanje branioca Slobodanu Miloševiću je pretnja budućnosti međunarodnog prava i životu branjenika“ od 26. jula 2004, upućenu generalnom sekretaru UN, predsedniku Generelne skupštine, svim članicama Saveta bezbednosti, svim članicama UN i samom tribunalu, koju je sastavila briljantna pravnica Tifen Dikson, a čije je delove Slobodan Milošević pročitao na sednici Žalbenog veća 21. oktobra, posle koje je tribunal 1. novembra odustao od pokušaja da nametanjem branioca ućutka Slobodana Miloševića, potpisalo je 105 eminentnih pravnika – advokata i profesora prava iz 18 zemalja.

Posle poseta srpskih i ruskih lekara predsedniku Miloševiću, početkom 2006. godine, preko Jevgenija Primakova smo saznali da je po nalogu predsednika Putina Rusija dala garancije za lečenje Slobodana Miloševića u Moskvi. Tribunal je odbio da dozvoli privremeno oslobođenje. Slobodan je preminuo u subotu 11. marta u ranim jutarnjim časovima. Neposredni uzrok – infarkt miokarda. Profesor Leo Bokerija, kod koga je trebalo da dođe na lečenje, rekao je Kristoferu Bleku i meni kasnije u Moskvi: „Rekao sam Karli del Ponte – treba da vas je sramota od čega vam je umro ovaj čovek, takav infarkt bi bio sprečen prostom ugradnjom stenta, i on bi se posle par dana u bolnici vratio u Hag.“

Međutim, toksikološki institut u Bonu je u uzorcima sa autopsije otkrio tragove leka droperidol, teškog neuroleptika koji može da izazove infarkt, a koji Miloševiću nikada nije bio propisan. Istragu o smrti Miloševića vodio je sam tribunal, koji je za nju i odgovoran i koji je samog sebe oslobodio odgovornosti. Predstavnik Rusije je u Savetu bezbednosti UN izjavio da se izveštaj tribunala ne prihvata. Međunarodni komitet je uz saglasnost porodice, planirao da pokrene privatni postupak protiv odgovornih, ali taj postupak se niko u okupiranoj Srbiji nije usudio da finansira.

Milošević, a sa njim i mi, njegovi saborci videli smo jasno opasnost koja se nadvila nad Srbijom i svetom. Pružali smo otpor jer se to moralo – saglasiti se sa time da tekovine dva svetska rata i na našem prostoru i u svetu zapadnom agresijom pretvore u prah i pepeo nismo ni mogli ni smeli. I bili smo sigurni u konačnu pobedu, koja je tada mnogima izgledala daleko, a danas je na dohvat ruke.

Njegova borba u Hagu i borba Međunarodnog komiteta – kao simbol probuđenog čovečanstva, bile su skrivane od svih medija na koje je Zapad imao uticaj. Ali pošto je ta borba duboko u srcima srpskog i ruskog naroda, nepravde koje je Zapad naneo i nama i svetu se moraju ispraviti. A to je moguće jedino, ako se Srbija, uoči velike ruske pobede, koju ceo svet željno očekuje, uspravi i digne svoj glas.

Na ovaj veliki, Slobodanov dan, moramo pogledati istini u oči, uspostaviti narodno jedinstvo na koje je stalno pozivao Milošević i pomoći Srbiji da se potpuno uspravi, oslobodi od stega zapadne tiranije i upotpuni bratsko savezništvo sa Rusijom. Treba samo da odlučimo, i ništa nam neće stajati na putu. Srbija će biti potpuno slobodna onda kada Slobodanov spomenik bude krasio neki od beogradskih trgova.

(RT Balkan)

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)