Sloboda govora razlog za masovna hapšenja

Piše: Slobodan Reljić

 

Prošle godine je u Rusiji uhapšeno 400 građana zbog izjava na društvenim mrežama koje država doživljava kao narušavanje javnog reda. Istovremeno u Velikoj Britaniji taj broj je – 3.300. Da, tri hiljade i trista.

Ako uzmemo fizičke činjenice, kao broj stanovnika – 145 miliona u Rusiji i 67 u Britaniji – onda bi u toj proporciji za britansko Ostrvo bilo mnogo i 1.000 uhapšenih. Ako uzmemo da je rusko društvo u ratnom gardu povodom Specijalne vojne operacije u Ukrajini, onda bi bilo logično da ta država bude osetljivija i da hapsi više i neselektivnije.

Pobuna je legitimno pravo

Plus, logično se očekuje da će, na kraju ove 2024, statistika pokazati znatno veću cifru. Jer je u Britaniji u toku dosad neviđena pobuna lokalnog stanovništva protiv milionskih populacija migranata. Reč je o aktuelnim nemirima posle ubistva tri devojčice u severozapadnom engleskom gradu Sautportu. Ubica je imigrantski potomak, sedamnaestogodišnjak.

Zemljom su se proširili nemiri koji jesu i antiimigrantski i antiislamski – što pokazuje da su migranti i muslimani veliki problem britanskog društva. Samo tim povodom već je uhapšeno 800 prestupnika, trećina osuđena – među njima i dečak od 13 godina.

Ne, oni nisu ubijali. Samo su nastojali da jave vlastima da i one shvate da su migranti velik problem. I pošto na osnovu dosadašnjeg iskustva ne veruju da će vlast uzeti u obzir njihovu poruku, odlučuju se da poruku pošalju jedinim načinom na koji će naterati vladu da ipak obratiti pažnju – nasiljem. Ne, to nije nedopustivo.

Kad je demokratija uspostavljana među Englezima utemeljitelji kao Džon Lok nisu uopšte isključivali slanje poruke – nasilno. Kad vlast ne sluša glas naroda jedina odbrana je pobuna društva. Revolt is the right of the people, govorio je Džon Lok.

Normalni ljudi uvek računaju da sila oslepi nosioca vlasti. A istorija zna da kad on pretera, mora biti zaustavljen. Onaj ko ne obraća pažnju na narodnu volju logično je da se suoči sa moći koja je akumulirana u narodu. Kad narod krši zakone (koje donose oni koji vladaju), to je istorijski legitimitet za zaštitu svoje volje. Kad narod izgubi tu sposobnost, njega istorija pomete.

Britanska država ne pokazuje da namerava da posluša glas ugroženog naroda te je organizovala i kontramitinge. Zavađanje sopstvenog stanovništva kao odbrana. Jasno je da tu pomirenje postaje nemoguće. Oko čega? Javnog reda koji je samoponištavanje.

Hapšenje zbog Fejsbuka

Stanovništvo osim što izlazi na ulice svoja mišljenja i raspoloženja širi i na – društvenim mrežama. Tako je uhapšena 55-godišnja žena koja je u optužena da je u elektronskoj komunikaciji „pronosila netačnosti o identitetu osumnjičenog za ubistvo“ – iako je sama država otezala da obelodani identitet Ali Al-Šikatija.

Objašnjenje države: rešila je da sprečava „izazivanje rasne mržnje i nereda“. Građanka se, u komunikaciji koja je inače bila lična, privatna, pitala zašto njena država krije muslimanski identitet ubice.

Izvesni Bili Tompson (31), na Fejsbuku je, u razmeni mišljenja s članom porodice, ubicu pogrdno nazivao filthy bastard“ (direktan prevod – prljavo kopile) i ekspresno osuđen na 12 nedelja zatvora jer je „ohrabrivao nasilje“. Džordan Paralor (28) osuđen na godinu i po dana jer je takođe na Fejsbuku objavljivao saznanja o napadu na hotel u kome su migranti.

Džordan Plan (30) dobio je osam meseca zbog imitiranja majmuna u prisustvu crnaca i Azijata. Neki Kamerun Armstrong (18) išao da gleda nerede na ulicama i – uhapšen. To se pravda genijalnom dosetkom novog premijera Kira Stamera da državni organi ne treba da se uzdržavaju pred činovima koji su „legalni ali štetni“. Prvo pucaš, a onda se raspituješ otkud upucani tu.

Policija ima specijalne jedinice za praćenje i hapšenje prestupnika na internetu, a u skladu s krajem prošle godine donesenim Online Safety Act (Zakon o bezbednosti na mreži). Deluje logično. Kao i sve nasilje država u istoriji. Država jeste predstavnik opšteg interesa i ona je tu da brani – narodni interes. Samo je problem odrediti do kog trena država štiti opšti interes, a kad se sila koristi za zaštitu interesa neke grupe – pre svega onih povlašćenih u društvu.

Istorija slobode govora

E, sad, sa Britanijom je problem što je njena mera za taj odnos (slobodan čovek i uslužna vlast) vekovima uzimana kao uzor u svetu. Sloboda govora je britanska mera. Ona je bila i poželjna vrednost a i britansko oružje. Jer oni koji su morali da brane svoj poredak kao Britanija danas, optuživani su i sankcionisani sa Zapada kao oni koji ne poštuju „osnovnu ljudsku vrednost“.

Sloboda govora (ili sloboda izražavanja) znači da pojedinac ili zajednica iskazuju svoje mišljenje ili ideje – bez straha od odmazde, cenzure ili sankcija. Onda slede dugi spiskovi deklaracija koje to – priznaju kao ljudsko pravo.

Kad neki znalac pripoveda o slobodi govora nezaobilazan je spis Džona Miltona Aeropagetika (1644), inače govor u engleskom Parlamentu povodom ponovnog uvođenja licenci na štamparije. „Dajte mi slobodu da znam, izjavljujem i slobodno raspravljam na osnovu savesti.“

Tu je i metafora da se „najdragocenija roba“ ne sme uzimati bukvalno, jer „istina i poimanje nisu roba… Mi nikako ne smemo svekoliko znanje načiniti običnom robom, ne smemo ga označavati i nadgledati kao što činimo sa suknom i balama vune“. A „moć da određuje šta je istina, a šta laž, šta valja objaviti, a šta ne, ne sme više biti data u ruke nekolicini nepismenih i konzervativnih ljudi, koji svoje odobrenje odbijaju svakom delu koje sadrži poglede ili osećanja koja nadilaze nivo njihovog prostačkog sujeverja“.

Ta slobodna Engleska je postala najjača sila na svetu.

Evo nas pred engleskom Poveljom o pravima iz 1689. kad je uspostavljena „sloboda govora u Parlamentu“. Vek kasnije (1789) Francuska buržoaska revolucija objavljuje Deklaraciju o pravima čoveka i građanina, i u čl. 11: „Slobodna komunikacija o idejama i mišljenjima je jedno od najdragocenijih prava čoveka. Prema tome, svaki građanin može slobodno da priča, piše i štampa, ali treba da bude odgovoran za zloupotrebu te slobode koju treba definisati zakonom.“
Istine nema bez slobode govora

Onda je tu spis O slobodi (1859) Džona Stjuarta Mila (1806–1873), u kome se tvrdi da nije važno ni da li je neko mišljenje tačno da bi smelo da se iznese, jer istina nije večna ni stabilna. Mnoge stvari koje smo do juče smatrali istinitim postale su neistinite, a utišavanje izjave mišljenja – nepravda je prema osnovnim ljudskim pravima. Zato ni ekonomske, ni moralne posledice, kao ni lično dobro govornika „ne mogu opravdati potiskivanje govora“. Jedino je nedopustiva „direktna i jasna pretnja“.

Ako se vratimo u naše vreme onda se kao bitno uzima tehnološka promena – Milton govori o štamparijama a Kir Starmer brine o digitalnim tokovima informacija. Starmeru nije problem kad je on u poziciji da koristi internet, ali je problem kad drugi to isto čine i kad društvene mreže izmiču njegovoj kontroli.

U stvari, problem je taj – prokleti narod. Kad se drži demokratije a odbacuje mehanizme demokratskog birokratizma. To se onda mora hapsiti. Uostalom, u čemu je problem. Ta svetina nije čitala ni Aeropgateiku, ni O slobodi. I ne treba joj dopustiti da ona slobodu svede na neki unutrašnji osećaj koji sledi umesto da se drže lekcija premijera i ministara. A još bolje i širih globalnih interesenata za ovakav red. I još veći red.

Uostalom, oni zaboravljaju da im tu slobodu omogućavaju korporacije – Gugl, Fejsbuk, Instagram a sad odnekud doleće i TikTok i ko zna šta još. Može im se to oduzeti. Može, ali kad im to oduzmete u stvari ste izvršili samoubistvo. Od čega će živeti Gugl ako ne melje ljudske misli, ideje, činjenice, želje, namere, planove… Oni od toga žive.

Pa im, dakle, ostaje da se gomila dovede u red. Potrebni red. Mora ih se pritegnuti da pronose informacije – koje se ne razlikuju od zvaničnih. Zato hapšenja i guranje pred njih onog što bi bilo dobro da vide i sklanjanje onih – nepoželjnih znanja i asocijacija.

Imigranti nerešiv problem

Imigranti su tu zato što Neko računa da će mu oni uvećati – profit: direktno, oni rade jeftino i ne mogu se stvarno pozivati ni na kakva prava, i indirektno – što razgrađuju osnovne ćelije društva koje je naviklo da s vladajućom klasom u nacionalnoj državi, u nekoj meri, deli novostvorenu vrednost.

Možda su ovi planovi, iako geostrateški, ipak istorijski kratkoročni i vode gubitku svih u nekoj zajednici – ali profiti nisu deset božjih zapovesti uklesani u kamenu. Što je profitna dobit dalja od teških napora to je poželjnija: ono nekad zvano zelenašenje, davanje novca koji sam štampaš pod kamatu, širenje dezinformacija nasuprot informisanja od drugih…

Kad to počne da puca kao led u proleće, onda vladajuća klasa ne podrazumeva da treba da odustane od tih metoda, nego da država (koju oni kontrolišu) donosi zakone za opstanak pljačke i kontrole.

Tako britanska vlada razmišlja da izmeni onaj pominjani Zakon o bezbednosti na mrežama, usvojen u oktobru koji se i ne primenjuje do početka sledeće godine. Da se pritegnu građani a i da se traži od kompanija društvenih mreža da strože „kontrolišu nezakonit sadržaj, kao što su podsticanje na nasilje ili govor mržnje“. I neće im se uzimati za zlo i kad čine „nelegalno“, samo da se uklanja „štetno“.

Zbogom slobodo govora, zbogom pravna državo!

Jedino što s vidi kao mogućnost promene zasad su odnosu unutar te klase. Kad je Ilon Mask, vlasnik mreže Iks (doskora Tviter), javio da je „građanski rat u Britaniji ‘neizbežan'“, portparol premijera Starmera je rekao da „nema opravdanja“ za takve komentare. Mask pripada grupi koja se ne može hapsiti kad „slobodno govori“.

Ali tako određena sloboda izražavanja nije mogla biti prihvaćena u demokratiji. Dok je demokratije bilo.

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)