Šlem Angele Merkel

Glavni i odgovorni urednik „Večernjih novosti“ Milorad Vučelić u autorskom tekstu za „Pečat“ piše o istorijskom presedanu kada je doskorašnja kancelarka Angela Merkel javno priznala da je direktno umiješana u izazivanje rata u Ukrajini.

Tekst prenosimo u cjelosti.

„Šta sve nije činjeno da se izbegne ili prikrije krivica za početak svetskih ratova. Setimo se samo nabeđivanja Gavrila Principa, pravdanja nepravdama Versajskog mira, zatim Minhenskog sporazuma, kraha Društva naroda, Sporazuma Ribentrop–Molotov, te „verolomnog“ Hitlerovog napada na SSSR…

Foto: D. Milovanović

Pre neki dan se desio pravi istorijski presedan. Doskorašnja nemačka kancelarka Angela Merkel je javno priznala da je direktno umešana u izazivanje rata u Ukrajini. U intervjuu uglednom nemačkom „Cajtu“ rekla je „da je obmanjivala ruskog lidera Vladimira Putina oko Minskih sporazuma 2014. i 2015. a sve je to činjeno samo da bi se obezbedilo vreme da se Kijev naoruža i ojača“. Zapad „nije hteo da se na miran način trajno reše problemi u Donbasu“. Potpisivani su međunarodni ugovori bez ikakve namere da se sprovedu u delo jer je trebalo dobiti „dragoceno vreme da se Ukrajina i NATO bolje naoružaju“ za bitku protiv Rusije i ruskog stanovništva u Ukrajini. Kijev, uz sufliranje Zapada, „nikada nije nameravao da realizuje međunarodne dogovore“.

U čitavoj toj operaciji proizvodnje rata aktivno je učestovao i francuski predsednik Fransoa Oland.

„Pečat“ je pre više od decenije bar u dva navrata na glavu tadašnje nemačke kancelarke Angele Merkel stavio šlem Vermahta. Nije to bilo nikakvo proročanstvo ni proizvoljno nagađanje niti smo mogli znati to što danas svi znamo. Ali provereno smo znali da se Evropa pod nemačkom dominacijom uvek nađe na opakim ratnim stranputicama. Dokazali su to dva svetska rata i proces razbijanja Jugoslavije i bombardovanje Srbije. Ti tragični događaji su, za nekakvu našu malu utehu, osvestili Rusiju da počne da se sabira. Ta dominacija je bitno doprinela stvaranju „nezavisne države Kosovo“ koju Nemačka i danas u Evropi najviše podržava.

Moglo se, takođe, znati da ta dominacija počiva, pored tehničkih umeća, discipline i radinosti, na niskoj ceni ruskih energenata i novim velikim otvorenim tržištima Kine i Rusije, i da će se ta osiona ekspanzija verovatno pretočiti u neki oružani zavojevački sukob. Berlin je zdušno prihvatio američku zabranu da iskreno sarađuje s Moskvom u cilju mira i bezbednosti u Evropi, ali je koristio jeftin ruski gas.

I mnogo toga se moglo znati, ali se sada očigledno zna da je Zapad smestio pravi rat na tlu Evrope. Da je otvoreno javno proklamovano potpuno nepoštovanje svih međunarodnih sporazuma koje države potpisuju. To se odnosi i na svih pet međunarodnih ugovora koji se tiču Srbije i srpskog naroda – o čemu ovih dana glasno, jasno i uverljivo govori predsednik Srbije Aleksandar Vučić – počev od Rezolucije 1244 SB UN pa do Vašingtonskog sporazuma. A može se početi i od Dejtonskog sporazuma pa nadalje. Nazvati to samo licemerjem bio bi blag moralistički prekor.

Izvestan deo naše i strane javnosti sklon je da osudi ne Merkelovu nego Putina koji je navodno naivno naseo na njenu veliku prevaru a ona mu je poturila rat. A šta ćemo onda sa sasvim osnovanim saznanjem da Putin uopšte nije želeo rat protiv Ukrajinaca i da ga je smatrao vrstom bratoubilaštva, ali da je na taj rat primoran. Da li je on kriv što je u dobroj volji želeo da sporazumno reši sporna pitanja u Donbasu ne zadirući u teritorijalni integritet Ukrajine? Dogovorene ukrajinske ustavne reforme nisu rat. Kao što ratna pretnja ne može biti Zajednica srpskih opština na KiM koja je predviđena Briselskim sporazumom. Da li i Vučić može biti kriv zbog istrajavanja na kompromisnim rešenjima oko Kosova?

Možda je Putin nekako saznao da se Ukrajina naoružava i da to čini i NATO na ruskim granicama, pa je shvatio da se neće oružano odmeravati samo sa ukrajinskom armijom i nacistima nego sa celim Zapadom? Možda je i on čekao da bude svetski vojno superioran, pa da onda počne da se brani i ratuje? Možda je malo zakasnio jer je kasno shvatio da ga lažu ili im uopšte od samog početka nije verovao? Bilo kako bilo, ne može neko biti kriv što je u dobroj volji i veri potpisivao međunarodne ugovore dok mu je druga strana pripremala rat i kupovala vreme da ga likvidira i uništi. To se danas može primeniti i na Aleksandra Vučića i Srbiju.

Možda je onda tako namagarčeni Putin počeo da razmišlja šta će s gasom i naftom kada mu Zapad uvede sankcije, pa se u tako u nevolji setio Kine i Indije, te obavio čitav niz drugih stvari u vezi sa ekonomijom i dolarom i rubljom?

Iznenađujuće je brzo svet saznao ko je kriv za rat u Ukrajini i ko je kriv za smrt 18.000 civila u Donbasu u toku priprema ukrajinske armije za rat protiv Rusije. Ukrajina je uništena zemlja. Šta je nateralo Merkelovu da to prizna ne znamo. Savest je zbog počinjenih zlodela ne peče jer se onda njima ne bi hvalila. Pritisak pomahnitale rusofobije na Zapadu očigledno je pritisak, a tu je i teška optužba da je nemačku privredu previše oslonila na ruski gas i zapostavila druge izvore energije počev od onih američkih… U svakom slučaju, šlem je pre jedanaest godina „Pečat“ stavio na pravu glavu.

Otvoreno do brutalnosti oglašena je poželjna praksa da se međunarodni ugovori potpisuju, ali ne primenjuju i služe samo da se prikriju stvarne namere jačih i podlih. Što više potpisanih međunarodnih ugovora, to više sakrivenih namera i kupovine vremena za neki pakleni plan u pozadini. Obećanja o primanju u EU uopšte ne važe, samo su šarena laža.

Srbija je dugo u takvim iskušenjima, ali još uvek odoleva i dobro je što kupljeno vreme efikasno koristi da bude na mnogo načina respektabilna i suverena država sposobna da velikim delom i sama zaštiti i principe i svoje interese.

Biće prilike ako istrajemo. U svetu se odvija proces uspostavljanja nove ravnoteže snaga. Tome će biti primeren i međunarodni pravni poredak u kome će međudržavni sporazumi biti ponovo obavezujući. Bar izvesno vreme posle mirovnih konferencija. Tako postojeći sukobi ponovo bivaju „instrument kroz koji se cedi proces istorijskog razvoja“.“