Između slavlja i nametnute tišine

Piše: Slaviša Čurović

Slavite…

Valjaju vas prostotom, valjaju nas nasiljem, valjaju vas prostaklukom, obećanim traktorima…

Ponižavaju vas priznanjem Peći, Đakovice, Prizrena, Dečana.

Zaokruglju vas apanažama, sinekurama, ćutologijom.Platama.

Strahom! Nametnutim stanjem.

Pjevaju nam da moramo pjevati.Oni koji pjevaju! I oni kojima plate.Parama.Kupovinom lažavine.

Nek im je sretno!

Kažu…

Da se moramo radovati kad su nas pokrali…Po zakonu.

Drugačije nema glasova i milovanja Zapada…Po Ustavu i zakonima.

Kažu nam da mi ne znamo kako je voljeti Crnu Gori, jer oni su vlasnici prava o ljubavi ka istoj…

Jer oni bolje znaju boju neba od nas.Mi smo daltonisti Njegoševskog tipa.

Strahujete za plate, penzije, apanaže, funkcije jer ako ne slavite istih neće biti… Ili se ne „potalaušite“ dok slavlje prođe.Kad već volite anahronizme, a ne znate ih….Budite pod stolom ili na njemu dok seire.

Ćutite.To je sigurno.Najsigurnije.Čisto.Crnogorski.Još od 1948-me je tako najbolje.Dokazano.Ne mislite.Jer…

„Na kraju ide strah od sopstvenih misli.“ HARVUD.

Čekajte…mlin koji melje…Sjutra i vas.Samo polako, ima za sve mjesta.

„KO SAD SMIJE USTA RASKLOPITI“ pisao je Njegoš, nije zaludu…Evo poneko smije.Sam.Bez iđe ikoga, do sebe, smijem.Uz poruke da treba da me nema.

„NEK ME IZDA SVAKO…KA’ I HOĆE“…Njegoš.Na to smo navikli.Crnogorski je to.I važi „za vazda“.

„Ja bih se zatvorio u orahovu ljusku, pa se ipak smatrao kraljem beskrajnog prostora…“ Šekspir.

Dakle, prkosna ćutologija, ne napisana…i dalje možda ćutnju opravdava.

Nema ni Njegoša ni Šekspira, za Harvuda nisu čuli…Na dan slavlja…

Suvišni su…Geniji su suvišni, ostaju nam bukači.

Lokalni, amaterski, zadrigli, fizijatriski hipnotisani.

Kao i svaki vapaj poštenog čovjeka, nečujni tragovi poštenja moraju da ćute…Za platu….I njihova djeca…za budućnost.Plata.

Djeca poštenih ljudi, moraju da pjevaju i igraju…Ili da ćute više od roditelja…. Jer stariji ćute dok novi naraštaji igraju kao mečke…da oni novi ne bi morali ćutati kao mule…Biće im lakše…Misle tako.I neka je i to srećno.

Od straha srećno.I smijeha.I ćutnje onih koji bi trebalo da ih vaspitavaju da ne ćute, nastaju bruke.Crnogorske…

Sinovi takvih vaspitača moraju da trpe poniženja.

Dok god “ ne nalegnu“ na taj „Mlin što melje“.

Očevi očeva, takvih strašljivaca, su umrli tužni.Od sebe samih i sinova.Od okoline…Koja urliče laži i lopovluku.

„Jer pleme moje snom mrtvijem spava“.Opet Njegoš.

Ne mora brinuti…..On.

Jer je osiguran faraonskom grobnicom.

Mržnjom…Komunizmom…Larmom…Lažju…Sramom koji burliče ispod strica mu…

I Filermose koju su stavili u pećinu, pored Manastira.Prethodno su joj ukrali dijamant sa dna…Da je ubace u mrak.Svoj.Crnogorski, koji nije Njegošev.Srećom…

No…Njegoš kaže…
„LAŽ SE S’ LAŽJU JEDNAKO NADMEĆE, DOK VAS SVIJET LAŽA NE POSTANE“…

Postaće laž…ne na 20 godina larme i krađe…

Na 60 je sve sigurno. Da ničega od njega neće biti. U našim budućim pokoljenima.To je i cilj….

Bio je sve u pravu.On…Koga mi nismo zaslužili…Koga su oni izdali i zazidali…

Oni koji larmom i pjesmom prostom pjevaju…Za pare i platu.Kao i Juda onomad…

Ovi što se raduju a tuguju, grđi su od larmaša i Juda…

Dok Njegoš i stric mu plaču…Oni tancuju.

Na nebesima…Gdje je nebo „nikad tako plavo…“jedan svetac i sinovac plaču.

Kao sjutra za Spasovdan.

21.maja….2026-te.

P.S.

„DJE SAM BIO JA SE NISAM KRIO“…

Marko Miljanov

Ni ja…

(Mišljenja i stavovi u rubrici Kolumne/Drugi pišu nisu nužno stavovi redakcije Borbe)