Skrnavljenjem prađedovog amaneta ne postaje se veći Milogorac, već manji čovjek
Piše: Mihailo Medenica
Vi, bi, Danilo Nikoliću (rado bih Vas nazvao gospodinom, al sa Gospodom i gospodstvom očigledno nemate mnogo šta zajedničko), barem trebalo da znate da brišući epitaf sa prađedovog groba, dičnoga junaka, brišete sebe iz pameti i postojanja!
Niste ništa veći Milogorac zato što ste slavnom pretku, Staniši Nikoliću, zbrisali to: “Za spas srpskih ideala”, već ste manji čovek, ni pola voštanice što bi valjalo takvoj epskoj gromadi da palite svakog dana, jer njegova krv u Vašim venama nije prokletstvo, tužniče, već blagoslov kojeg tako lako i besramno bagatelisaste, no…
Kamen trpi sve, otrpeće i Vašu glupost, no hoćete li Vi?!
Teško, vala, jer ideali za koje se Vi borite nisu vredni ispisa ni u kaljuzi snežnoj, a kamoli u večnosti na koju ste pljunuli ko na šugavo pašče!
Proći će i Milovo, utihnuće (daće Bog brzo) ta montenegrinska ludost – i šta onda?! Šta će ostati od Vas kad bujica odnese te bofl smokinge koje ste navukli izigravajući kakvu dukljansku novogospodu na balu ništavnosti?!
Ništa ostati neće, nažalost, a moglo je toliko toga, jer toliko toga ste dobili u zavet i na ponos, al šta su ponos i zavet spram podrepašenja gliserovođi manitome..?
U šta ste se ukorenili kad ste oskrnavili prađedov amanet?! Za šta ćete se dograbiti kad suknu vetrovi, a korena nigde da Vas ne da u ljudskosti?! Hoćete li tada doklesati žurno to što ste junački zbrisali, verujući da srušeni hrast može olistati ponovo?!
Verujem da ćete se gorko kajati, ali taj sveti kamen nikada više neće biti Vaš temeljac i prag, no međaš preko kojeg nećete moći!
S jedne strane Vi- s druge ljudi…
Od srca Vam, verujte, želim 100 godina zdravlja i sreće, a kad dođe čas da se s prađedom pogledate u oči, kad pognete glavu pred njim i ostalim časnicima Vašeg doma, šta će pisati na kamenu nad Vama? “Ovde počiva- niko! Eto, beleg tek tako! Mogao bi biti čovek, al nije!”
Ništa drugo ne može, Danilo Nikoliću, jer zvali se Srbima ili Crnogorcima sutra nam nema ako ko junad ritnemo juče… To juče nas je odredilo za doveka, a Bogu hvala odredilo nas je kako valja Bogu i ljudima- kao potomke predaka na čijem čojstvu i časti živimo.
Milogorac može postojati samo danas, zapamtite! Taj juče nema, a sasvim sigurno ni sutra!
Valjalo Vam je dičiti se tim svetim kamenom, no izabrali ste da za života postanete kamen, al onaj pust i zamahovljen što se o njega samo sapliću i kunu.
Prađedu naškodili niste- on je odavno u stroju Hristove vojske pravednika, a Vi ćete u zaboravljeni i prezreni puk Milogorskih trećepozivaca u juriš za sopstvenim repom od nemila do nedraga, doveka…
(IN4S)