SKRIVENE ČARI KAPITULACIJE

Piše: Želidrag Nikčević

Ovim našim liderima koji su navalili da se po svaku cijenu priključe „progresivnom dijelu čovječanstva“ bilo bi veoma korisno da malo mućnu svojim visoko uzdignutim (praznim) glavama, a njihovim oduševljenim pristalicama da u pauzi aplauza pogledaju šta se dešava u širem regionu, to jest u komšiluku. Kako se obično završava idila sa dobronamjernim globalistima.

Zanimljivo bi bilo, recimo, razmisliti o tome kako Pašinjan ovih dana uspijeva da manje-više mirno preda zavjetni jermenski Karabah. Paralele su direktne – i zlokobne.

Pritom, nije toliko sporna sama činjenica odricanja od sopstvenog identiteta i teritorije, prije će biti da je logična, jer je većina regionalnih vođa spremna da preda sve što se predati može, samo da bi ih pohvalili u važnim ambasadama. Tu je mnogo interesantnija ravnodušnost koju u ovom gubitničkom procesu pokazuje narod. Lojalnost tuđim slugama. Dakle, zašto ljudi spokojno biraju predvodnike koji pristaju na totalno podaništvo nekim drugim predvodnicima, i ne samo da na njega pristaju, nego ga proglašavaju vrhunskom diplomatijom?!

Na ovo pitanje postoji prilično neprijatan odgovor.

Po svemu sudeći, globalizam je u poslednjih dvadesetak godina postao regionalni fetiš – opšteprihvaćeni modni trend, dok je tradicionalna nacionalna država proglašena starudijom i svedena na puko servisiranje najbanalnijih potrošačkih očekivanja.

Fanatizovanim potrošačima nametnuta je ideja da su nacionalno dostojanstvo i suverenost stvar daleke i ružne prošlosti. Ko je lud da se bori za tamo nekakve planine i doline, da istrajava na sopstvenom (stradalnom) putu – i to „uprkos međunarodnom pravu“ – kad nam je, evo, sasvim pri ruci obećani bolji život, specijalno za nas projektovan u Vašingtonu ili Briselu.

Ljudi žele da po svaku cijenu uskoče u voz globalizma i probude se negdje gdje ima brze hrane, povoljnih kredita, ajfona i tržnih centara. Neophodno je probiti se na Zapad, makar kao invalid, siromah ili strašilo, i zbog toga – ne pominjite nam više te glupe identitetske i teritorijalne sporove.

Drugim i surovijim riječima, aktivna kapitulacija naših vlastodršaca u stvari podrazumijeva pasivnu kapitulaciju naroda. Poklonimo se svjetskim gospodarima i dajmo im sve što traže, pošto će nam naše mudre vlasti nekim magičnim trikom povećati plate i nastupiće toliko željeni potrošački raj. Što bi se reklo: Evropa sad. Ionako je u savremenom svijetu previše komplikovano napraviti nešto zaista svoje (a još više – čitavu državu). Zašto da rizikujemo, kad gospodari planete ionako ne dopuštaju da bilo ko, osim njih, ima nešto svoje?

I evo, stižu uvaženi visoki predstavnici i pitaju: jeste li konačno shvatili da se to vaše staromodno identitetsko praćakanje nimalo ne isplati? Pokorite se, prihvatite naše fer uslove – i mi ćemo vas jednog dana uključiti u progresivno čovječanstvo. Časna riječ.

Narod će vjerovatno reći: tako je, u pravu ste. Saglasni smo sa vašim širokogrudim predlozima, uključite nas. Samo nam ostavite brzu hranu, kredite i tržne centre, i da, ajfone, pa radite šta god hoćete.

A oni će zaista raditi šta god hoće. Što su, uostalom, uvijek i radili.