Skloništa, vremenska i druga

Piše Muarem Bazdulj

Pisali smo ovde pre desetak meseci o gostovanju bugarskog pisca Georgija Gospodinova u Beogradu. Interes je bio jako veliki.

S jedne strane, praktično sve prozne knjige ovog pisca dostupne su u prevodu na srpski, preko prevoda na srpski je hronološki i počeo njegov „izlazak u svet“, on ovde definitivno ima svoju publiku, tako da to samo po sebi možda i nije bilo čudno; ipak, veliki deo medijske pompe bio je posledica činjenice da je nekoliko meseci ranije Gospodinov dobio nagradu „Buker“, jednu od tri-četiri najvažnije anglosaksonske nagrade za svetsku književnost pa je njegova reputacija u Engleskoj i Americi, mada i ranije zavidna, porasla do zvezdanih visina, a dobar deo naše javnosti sve svoje javne i umetničke fascinacije kopira zapravo iz anglosaksonskih mejnstrim medija.

Ljubimac Kairosa

Mada sam pročitao sve prethodne knjige ovog pisca, u ono vreme još nisam bio pročitao „Bukerom“ ovenčano „Vremensko sklonište“, možda i zato što sam prema knjizi bio blago skeptičan. Na tragu onog genijalnog Kišovog eseja „Homo poetikus, usprkos svemu“, pomišljao sam kako balkanski umetnik na Zapadu može postići veliki uspeh jedino ako se prilagodi prethodnim očekivanjima tamošnje publike, drugim rečima – ako kalkuliše. Znao sam da Gospodinov ranije nije kalkulisao, pa sam malo odgađao susret s tom njegovom novom prozom koja mu je najednom osigurala velike tiraže u prevodima.

Onda je došao godišnji odmor, Mediteran i pomalo stereotipan kontekst u kome odlučiš da pročitaš ono što si želeo, ali si propustio, pa je na listu došlo i „Vremensko sklonište. I već na prvih dvadeset-trideset strana shvatam da se nije promenio Gospodinov, nego da mu se samo nasmešio Kairos, bog pravog trenutka.

Ima tih svetskih uspeha, iz srpske perspektive prvi padaju na pamet Milorad Pavić i Emir Kusturica, kad umetnička dela stvarana bez ambicije da prelaze granice, nego stvarana tek iz duboke unutrašnje potrebe, nepogrešivo pogode „duh vremena“. To se pre deceniju-dve desilo nekolicini rumunskih režisera, a sada se evo dogodilo i bugarskom piscu Gospodinovu. Poklopilo se da je njegova „opsesivna tema“ nešto što danas ima skoro univerzalnu privlačnost.

Nostalgije

I ranije je, naime, Gospodinova okupirala tema nostalgije. Uostalom, to je nešto što povezuje praktično sve evropske zemlje koje su imale socijalističku vlast. Ono što se na području nekadašnje SFRJ naziva „jugonostalgijom“, ono što se u bivšem DDR-u umetnički najefektnije ovaplotilo u filmu „Zbogom, Lenjine!“, na ponešto različite načine postoji od Bugarske do Poljske.

To je često ekonomsko-bezbedonosni fenomen: ljudima se, naime, čini da su tada bili manje egzistencijalno i kriminalno ugroženi. I na Zapadu se, međutim, u medijima i javnosti često priziva nedavna prošlost. Ta nostalgija je ipak različita. Više je, naime, komercijalno-estetska. Ali bilo kako bilo, cela Evropa ima taj „vajb“ podele istorije na decenije, pa bi u tom smislu „šezdesete“ bile takve, „sedamdesete“ onakve, kao i „osamdesete“ i „devedesete“ uostalom.

To je okvir unutar koga Gospodinov razvija svoj roman, ali mu je fokus ipak na Bugarskoj, i to bez preteranih simplifikacija. Autorski samosvesno, u roman ubacuje različite postomodernističke „cake“ koje ga povezuju sa prethodnim delima iz njegovog opusa.

Ima tu duhovitih političkih „parabola“ koje, međutim, nisu same sebi cilj. Knjiga govori o tome kako se ljudi sklanjaju u prošlost, kao u sklonište, a ponešto simbolički i ova knjiga kao takva za čitaoca biva svojevrsno sklonište. U pravu je dobitnica Nobelove nagrade za književnost Olga Tokarčuk kad povodom ove knjige beleži: „Najbolja vrsta književnosti na temu našeg shvatanja vremena i njegovog protoka, napisana maestralno i u potpuno nepredvidivom stilu. Svaka stranica stiže kao iznenađenje i nikada ne znate gde će vas autor nadalje odvesti… Gospodinov je jedinstven po mnogo čemu… niko ne može da spoji intrigantan koncept, prekrasnu maštu i savršenu spisateljsku tehniku kao on.“

Završni performans

Naročito je duhovit kraj knjige. „Vremensko sklonište“ je objavljeno 2020, a jedna od scena pred sami kraj dešava se u budućnosti, 2024, tj. ove godine, na Vidovdan od svih dana.

O stotinu i desetoj godišnjici Sarajevskog atentata, Gradska uprava Sarajeva organizuje svojevrsnu turističku atrakciju, performans u vidu „rekonstrukcije“ Sarajevskog atentata. Franca Ferdinanda „glumi“ izvesni austrijski državljanin, dok Principa „igra“ Srbin; umesto „ćoraka“, međutim, Princip 2.0. puca pravim mecima i ponovo imamo pravi atentat. Kaže Gospodinov: „Odmah je usledila oštra nota austrijskih službi zbog ubistva njihovog državljanina (…). Evropsko tužilaštvo je podiglo optužnicu protiv organizatora predstave, tražili su neodložno hapšenje svih uhapšenih (…). Stanovnike Sarajeva nije trebalo ubeđivati i nekoliko srpskih firmi i predstavništva začas je uništeno.“

Već nekoliko godina početkom jula u Sarajevu se održava najrelevantniji tamošnji književni festival. Počasni gost prošle godine trebalo je da bude Gospodinov. Otkazao je učešće u poslednjem trenutku. Možda je i bolje tako. Njegova vizija o tome kako Sarajlije „začas“ uništavaju srpske firme i predstavništva ne uklapa se o tamošnji utopijski samodoživljaj. A kad se vidi masovno ondašnje digitalno oduševljavanje nakon svakog zatvaranja neke pekare, primera radi, čiji je vlasnik iz Republike Srpske, jasno je da je piščev futurizam duboko utemeljen u stvarnosti.

(RT.rs)