Sjeverni pol kao novo ratište

Američka administracija je 19. decembra minule godine objavila da je Amerika samoproglasila svoje nove teritorije na morskom dnu u polarnom području na oko milion kvadratnih kilometara. I to su pre svega područja na koja prava polažu i Rusija i Kanada. Administracija predsednika Bajdena je takođe samovoljno odlučila da svojom novom teritorijom proglasi i delove morskog dna i u Atlantiku, Pacifiku i u Meksičkom zalivu. Ali, osnovna ambicija je Severni pol gde su i najveća prirodna bogatstva.

Prava na morsko dno reguliše Konvencija Ujedinjenih nacija o pravo na more i nju je potpisalo više od 150 zemalja. Amerika, međutim, još od 1958. odbija da prihvati tu konvenciju i time i pravni okvir za svoje jednostrane odluke. I ona je jedina zemlja Arktika koja je izvan te konvencije. Vašington je 1994. ipak potpisao konvenciju, ali je nikada nije ratifikovao. I zato i veruje da može da se ponaša bez ikakvih ograničenja i da tvrdi da ne krši ni jedan međunarodni sporazum jer ga ne priznaje.

Do sada je postojao Arktički savet koji je bio jedina platforma za saradnju i dogovore zemalja kojima pripada Severni pol. Njegove članice su Kanada, Danska, uključujući Grenland i Farska ostrva, Finska, Island, Švedska, Amerika i Rusija. Među njima je sedam članica NATO pakta i sasvim je sigurno da će verno slediti ono šta kaže Vašington. Jednostrane odluke Vašingtona i sankcije protiv Rusije sada znače da taj savet više i ne postoji.

Garancija suverenih prava

Uobičajena zakonska procedura je da svaka zemlja, koja želi proširenje mora, dobije odobrenje Komisije UN, kao što je to uradila Rusija, ali Amerika to očigledno ne namerava jer Vašington nije ratifikovao UN Konvenciju o pravima mora (UNCLOS). Drugim rečima, američka karta nema pravnu osnovu. I administracija Aljaske, na koju se to proširenje odnosi, priznaje da bez te potvrde američko proširenje nije legalno.

Mnogi hroničari veruju da bi najnovije jednostrane odluke Vašingtona mogle da se tumače i kao objava rata Rusiji kojoj pripada i najveći deo Arktika, 53 odsto obale, a teritorije koje je Amerika proglasila svojim pripadaju i Rusiji.

Rusija već dugo radi na pravno valjanoj dokumentaciji kojom i obezbeđuje svoja prava. U februaru 2023. na 57. sednici Komisije UN za granice morskog dna (CLCS), jedinoj legalnoj međunarodnoj instituciji, verifikovan je suverenitet Rusije na morskom dnu Severnog pola. U dokumentu se navodi da je podržana većina zahteva Rusije za njena prava u centralnom Arktiku (Arktičkom okeanu)  na oko 1,7 miliona kvadratnih kilometara.  Istovremeno, oko 300.000 kvadratnih kilometara na koje Rusija polaže pravo još nije prošlo naučnu ekspertizu UN, ali je Rusija odmah posle sednice te komisije priložila dodatne dokaze o pripadnost njenoj teritoriji (Lomonosov  i Mendeljejev greben) na dnu Arktičkog okeana.

Moskva se za svoja prava obratila Komisiji UN još 2001. i tada prihvatila njene preporuke pa je od 2002. do 2019. sprovela masovna geološka i geofizička istraživanja uz pomoć nuklearnih ledolomaca. Drugim rečima, dokazi Rusije na naučnoj bazi su u osnovi prihvaćeni a u skladu sa Konvencijom UN o pravu na more iz 1982. i sada je dobijeno faktičko priznanje njenog suvereniteta na dominantnom delu Arktičkog morskog dna. I to koristeći pravna sredstva i važeću međunarodnu zakonsku strukturu.

To je ključni korak, odluka Komisije UN, ali nije i kraj disklusija jer predstoji težak proces usaglašavanja sa Danskom i Norveškom, članicama NATO saveza. Mada, ocena Komisije UN ipak predstavlja garanciju suverenih prava Rusije na morsko dno i prirodna bogatstva koja u sebi nosi.

Glavni prioritet

Prema procenama, dno mora na Severnom polu u sebi krije oko 22 odsto do sada neotkrivenih svetskih rezervi nafte i drugih minerala. Procenjuje se takođe da su ukupne rezerve prirodnog gasa oko 1.550 biliona (hiljada milijardi) kubnih metara a to su količine koje same mogu da podmire svetske potrebe tokom 14 godina. Uz to, tu su i rezerve uranijuma, zlata, dijamanata i metala retke zemlje.

Rusija već dugo godina sprovodi obimna istraživanja i priprema eksploataciju prirodnih resursa u svom delu Arktika, ali sa ratom u Ukrajini i zapadnim sankcijama pojavili su se i problemi. Značajan deo sankcija se odnosi upravo na tehnologiju koju Rusija baš koristi na Arktiku a uvozi sa Zapada. Prema nekim, ruskim, procenama između 60 i 70 odsto istraživanja zavisi od uvozne opreme. Sa tehnologijom je povezana i cena eksploatacije koja je sada poprilično visoka. Aktuelni problemi sa sankcijama mogu u velikoj meri biti privremeno prevaziđeni saradnjom sa Kinom ali to ne rešava suštinski problem jer to je zamena zavisnosti od Zapada zavisnošću od Kine. Rusija, ocenjuje se u ruskim krugovima, mora da razvije sopstvenu tehnologiju i ne sme da zavisi od bilo koga. To sada postaje glavni prioritet pošto je Rusija dobila potvrdu svojih prava na Severnom polu.

Za Rusiju su, valjalo bi podsetiti, dodatni problem i štete koju je pričinio sporazum Bejker-Ševarnadze iz 1990. kada je Sovjetski Savez ustupio Americi delove Severnog pacifika u Beringovom moru i pristup tim vodama. I to nije samo ekonomska šteta za Rusiju nego i to što je time Americi omogućena blizina strateškog trgovinskog puta, takozvanog Severnog morskog puta, u području Beringovog mora. Amerika odbija da prizna da je Severna morska ruta ekskluzivna ruska zona.

I ako je suditi prema ponašanju Amerike i njenih saveznika poslednjih godina jedini način na koji bi oni nastojali da reše svoje probleme na Severnom polu je rat. Naravno, rat uvek može da se isprovocira ali za Zapad je za to sada kasno.

Zemlje kojima prirodno pripadaju delovi Severnog pola su sve američke saveznice ali njihove vojne mogućnosti su poprilično ograničene kao što je to pokazao i rat u Ukrajini. Sama Amerika ima oko 22.000 vojnika vezanih za Severni pol, na Aljasci i Grenlandu. Američke vojne instalacije na Grenlandu zauzimaju oko 20 odsto teritorije tog ostrva a među njima su i nuklearna postrojenja. Tek od nedavno je počelo osavremenjavanje te američke baze koja je ostala još iz vremena Hladnog rata.

Rusija je, međutim, razvila široku mrežu svojih vojnih baza sa podmornicama i aerodromima. Koliko je poznato Rusija ima najmanje 16 vojnih baza na Arktiku a NATO zemlje tog područja, uključujući i Ameriku, samo trećinu od tog broja. Prema procenama zapadnih stručnjaka, Zapadu je potrebno najmanje deset godina da sustigne ono što Rusija već ima na Arktiku i to pod uslovom da već sada krene u razvoj svoje vojne infrastrukture.

Najužareniji deo planete

Situacija je još nepovoljnija za Zapad, pre svega za Ameriku, kada je reč o ledolomcima bez kojih ništa ne može da funkcioniše na Arktiku. Rusija ima sedam aktivnih ledolomaca na nuklearni pogon i 30 na dizel motore prisutnih na Severnom polu. Ali, Rusija raspolaže sa ukupno 61 ledolomcem a prema nekim podacima i sa čak 87.

Amerika ima samo dva aktivna ledolomca i to na dizel pogon koliko ima i Kina. Među NATO zemljama najviše ledolomaca ima Kanada, oko 20.

Rusiji se na Severnom polu pridružila Kina i stvoreno je moćno savezništvo ne samo u istraživanju i tehnologiji nego i u građenju infrastrukture čiji je nosilac takozvana Severna ruta. Sa ledolomcima i logističkim bazama to ima perspektivu da postane jedan od ključnih trgovačkih puteva u svetu. Zapad je zakasnio mada ne odustaje i sankcije ne samo Rusiji nego i Kini zbog Severnog pola će se samo proširivati. I to će potrajati.

U ovoj geopolitičkoj i geoekonomskoj igri teško da sankcije mogu da bitnije poremete odnose. I to se na Zapadu dobro zna ali istovremeno trebalo bi imati na umu da su sankcije u osnovi ratni instrument i oblik rata. Ako je suditi po ponašanju Zapada poslednjih nekoliko vekova, na kraju bi rat na Severnom polu mogao da bude neizbežan. Nevolja je što na Arktiku nema lokalnog stanovništva pa da ga gurne u rat ali ima okolnih zemalja – Norveška i Finska, na primer. To naravno nije dovoljno ali za Ameriku to očigledno nije ni važno.

Tako Arktik, ledeni kontinent, postaje najužareniji deo planete.