Sjever Evrope se naoružava

1

“Ne može se isključiti oružani napad na Švedsku”, tim markantnim rečima je švedski ministar odbrane Peter Hultqvist opravdao pre neku nedelju činjenicu da armiji njegove države treba gomila novca. Novca, koji su joj političari već dali, i to puno: u poređenju sa prethodnim periodom povećanje vojnog budžeta Kraljevine Švedske za vremenski okvir 2021-2025 iznosi celih 40% a u poređenju sa 2014 godinom čak 85%. A 2014 je bila godina kad je Rusija anektirala ukrajinsko poluostrvo Krim a na istoku Ukrajine potpirila separatistički rat.

Taj momenat markira zaokret u odnosima Zapada i Rusije: od kooperacije ka nepoverenju. Što se ne oseća samo na prostoru Baltika nego i na krajnjem severu Evrope – tamo gde NATO-država Norveška ima kratku ali direktnu granicu sa Rusijom i gde su nominalno neutralne države Švedska i Finska prisiljene razmišljati koju će poziciju zauzeti prema vojnoj sili u svom istočnom susedstvu: Rusiji, koja sve više konfrontativno nastupa.

Borba za strešku dominaciju

Vidivi znak ruske pretenzije za prevlast u arktičkom regionu je početkom novembra bilo testiranje nove hipersonične rakete tipa “Cirkon” na istoku Barencovog mora. Raketa može da pogodi ciljeve u prečniku od oko 1.000 km i doseže devetostruku brzinu zvuka za nekoliko minuta. Time Rusija može da kontroliše tzv. Bären-Lücke (“medveđi jaz”) između Severnog Pola, Björnöya i Spitzbergena. Taj region ruski ratni brodovi moraju da preplove ako iz baze svoje flote u Murmansku žele da uplove u severni Atlantik a Zapadni brodovi ako žele da uđu u Barencovo more.

“Medveđi jaz” je time, iz vojno-strateške vizure, od odlučujućeg značaja – sličnog onom koji ima tzv. Giuk-Lücke (“Greenland-Iceland-UK-Gap”), koji je prolaz za pomorski saobraćaj između severnog dela Atlantika i Norveškog mora. A pošto se kroz “Giuk-jaz” prostiru i podatkovni kablovi visokih performansi između Severne Amerike i Zapadne Evrope -koji su u svim starteškim planovima definisani kao kritična infrastruktura- kontrola nad ovim regionom je od izvanrednog značaja.

Novi značaj područja između Medveđeg i Guikovog jaza vidi se i u povećanoj frekvenciji manevara, kojim članice NATO-pakta demonstriraju svoje prisustvo: i to teškim naoružanjem. U septembru je Norveška zajedno sa Britanijom održale vojne vežbe na severnom vrhu Norveške: nakon što je u proleće odbila da učestvuje u sličnom manevru jer se plašila da bi to moglo u Moskvi biti ocenjeno kao provokacija u bilateralnim odnosima.

Natezanje oko atomske podmornice

I dok Rusija sama već godinama masovno naoružava svoju armiju u regionu Arktika, ona vrlo rado poseže za optužbom “neprijateljsko ponašanje” kad nordijske evropske države isto urade. Učešće u septembarskim manevrima pod britanskim vođstvom je Julie Wilhelmsen, analitičarka Norveškog Instituta za međunarodne odnose, objasnila time da Norveška mora da dokaže sopstvenu odbrambenu spremnost i pokaže da nije, kako je Rusija optužuje, samo jedna vrsta produžene ruke Amerike u arktičkom prostoru.

Posebnu pozornost je u avgustu na severu Norveške izazvalo izranjanje USA atomske podmornice “Seawolf”, jedne od najskupljih i najubistvenijih podmornica američke ratne mornarice. Ova podvodna tvrđava je tokom kontrolne plovidbe kroz područje Bären-Lücke izronila u regionu Tromsöa ne bi li izvršila smenu posade. Kako Norveška na severu zemlje ne poseduje baze za podmornice a mornarička baza Haakonsvern kod Bergena se suviše daleko nalazi, smena posade je morala biti  izvršena u jednom fjordu: na civilnom pristaništu Tönsnes kod Tromsöa, koje Norveška namerava da ubuduće koristi u u vojne svrhe. Što se lokalnoj levičarskoj samoupravi ni najmanje ne sviđa. Svađa između norveške kraljevske vlade i opštinskih levih vlasti je trajala od avgusta do oktobra: tek tada je lokalni gradonačelnik dopustio USA podmornici da pristane u opštinsku luku i zameni posadu.

Ovaj slučaj je interesantan i zbog toga što Norveška ranije imala na severu jednu podmorničku bazu: Olavsvern kod Tromsöa, koja je bila izgrađena za puno para duboko u brdima tog fjorda. Ali 2013 je, neposredno pred rusku invaziju na ukrajinski Krim, prodata privatnim licima odlukom tadašnjeg socijalističkog premijera Norveške Jensa Stoltenberga. On je, na predlog nemačke kancelarke Angele Merkel, potom postao generalni sekretar NATO pakta. Ta baza je sada neupotrebiva za vojne svrhe, jer su od tada puno ruskih brodova u nju pristajali – tako da više ni za koga ne predstavlja tajnu.

Nordijska odbrambena kooperacija

Kao i u Švedskoj, i u Norveškoj su političari prepoznali neophodnost dugotrajnijeg pojačavanja odbrambenih napora iako u Oslu povećanje vojnog budžeta ni izblizu nije toliko dramatično kao u Stockholmu. Norveška se koncentriše na jačanje vojnog prisustva na krajnjem severu zemlje da bi kako-tako mogla da parira naoružavanju Rusije na njenom severozapadu.

Sem toga su ministri odbrane Norveške, Švedske i Finske ove jeseni produbili već postojeću vojnu saradnju potpisivanjem trilateralnog Ugovora o odbrani, o čijem se sadržaju ne zna puno, kaže Nima Khorrami, istraživač na Arctic Institute. Ona kaže da su u njemu regulisane specifične obaveze oružanih snaga triju država u slučaju opasnosti a time i formalizovan dogovor postignut još 1950-tig godina, koji je držan u tajnosti.

Khorrami smatra da Oslo, Stockhom i Helsinki ovim ugovorom žele da osiguraju sopstvenu sposobnost da reaguju ako dođe do toga da Arktik bude scena za konflikt u trouglu sila USA-Rusija-Kina: postoji strah od žestoke reakcije Amerike na sve veće zahvate Moskve i Pekinga u ovom regionu.

 

Autor: Rudolf Hermann
Prevod: Mirko Vuletić

1 Comment
  1. Ivi komentariše

    Jug.

Ostavite Komentar

Your email address will not be published.