„Sic transit gloria mundi…“ („Tako prođe slava /ovog/ sveta…“)

Piše: Čedomir Antić

Ljudi su ipak životinje. Opcioni, samoopredeljeni mesožderi. Najveće čovekovo dostignuće – država – postignuto je krajnjim nasiljem. Filozofi, rodoljubi, naučnici, pesnici, zakonopisci, junaci… Svi oni su stvorili narode i države, zajednice koje su čoveka učinile divom. Ipak, u njihovoj senci, kao neka preovlađujuća „tamna materija“ išli su sadisti – generacije bezumnih nasilnika čiji plebs se iskaljuje na ženama i deci, slabijim komšijama, a od kako su te aktivnosti zabranjene zbog sveprisutnih kamera, posvećeih boksu, patološkom navijanju, raznim hobijima ili grupama podrške u kojima je moguće razbijati po ruševinama ili urlati u divljini (dok ne prepukne glas, ne prokrvare nozdrve, oči, jednjak ili suprotan kraj probavnog trakta).

Države se dele na one koje su se uspostavljale i uređivale pre novina i televizija, vekovima pre interneta, i preostale, novije, koje su nastajale hvaljene ili kuđene posredstvom pobrojanih medija. One prve, danas svoju sadističku aristokratiju izvoze, a prave se da nemaju ništa sa onima koji su nekada urođenicima namerno prenosili velike boginje i čude se primitvcima koji nisu tako bezbrižni kao oni sami. Takva Evropa je iznenada počela da se gadi smrtne kazne. Isti koji su britanskom državnom dželatu čestitali kada je vešao zarobljene čuvarke logora, odjednom su počeli da mu prete, vređaju ga i napadaju kada je po naređenju istog suda i države obesio ženu koja je, istina, bila osuđena za brutalno ubistvo sa predumišljajem ali je prema mišljenju većine bila previše krhka da bi patila i isuviše lepa da bi bila zla. U Francuskoj je preokret bio još glupaviji, osuđenicima su sekli glave na giljotini do kraja sedamdesetih godina 20. veka. Onda je neko to snimio, pa su se odjednom svi nešto sažalili i ukinuli smrtnu kaznu. Hitler je, i to da dodam, ublažio smrtnu kaznu Vajmarske republike, uvodeći giljotinu umesto sekire za obezglavljivanje osuđenika. Konačno, do 19. veka u Britaniji su osuđene za veleizdaju ubijali tako što bi ih nakratko vešali, tek da privremeno izgube svest, a onda ih vraćali na javu tako što bi im čekrkom vadili creva, sekli genitalije pa sve to pred njima još živima pekli, a onda im sekli udove, pa ih konačno obezglavljivali. Kultirna i divna svetina – ta „aristokratska demokratija“,  kako ju je nazvao pesnik i istoričar Mekouli – je to gledala sa odobravanjem. Konačno bi delove osuđenikovog tela odneli na razne krajeve kraljevstva da se ne raduje samo londonski ološ.

Svet je napredovao (na dugme je moguće ubiti čitave gradove), postao humaniji, ili je možda taj napredak humanosti stvaran ali ne i prevelik, pa se sve dogodilo i zbog toga što su ljudi postali bezbrižni, neuvereni, bezverni, mekši i dekadentni. Uglavnom, danas postoji taj termin o kazni koja rehabilituje. A ako je smrtna onda makar osuđenika ne izlaže mučenju, patnji i poniženju.

Sudbina srpskog naroda devedesetih godina me je često podsećala na „ubistvo na svirep i podmukao način“. Srpskom narodu su prvo nametnuli neravnopravnost u Jugislaviji, progonili ga i asimilovali. Onda su proglasili da ih on ugnjetava pa se otcepljivali tako što su SAD i NATO bombardovali Srbe u Hrvatskoj i BiH zato što žele da se otcepe od ovih novopriznatih država koje su ih obespravile, a onda su bombardovali Srbiju – zato što ne dozvoljava da se od nje otcepe Albanci sa Kosovom i Metohijom, koji su prethodno imali veća prava nego Srbi u Hrvatskoj ili Bosni. Trideset godina nam instaliraju razne „nepolitičke mašine“ – Haški tribunal, status AP Kosova i Metohije, prava homoseksualaca, status Srpske, ekološku agendu, a sutra će  status Vojvodine i Novog Pazara –  samo da bi davili Srbiju, željni da na njenoj smrti što duže na svaki način zarađuju.

Ipak, u političkom svetu svaka je ta kažnjena žrtva malo i sama kriva. Kada bi svako ko sretne ambasadra SAD u Srbiji Kristofera Hila iskoristio priliku da ga pljune pravo u lice, stvari bi se promenile. Možda nismo spremni, ili više i sposobni,  da kao Palestinci i nekada Jevreji izborimo svoja prava silom, ali  smo mogli makar da budemo jedinstveni i kažemo istinu. Konačno, da na isti način iz svojih redova izbacimo izdajnike i privrženike tuđina. Makar da pokušamo. Naše držanje je posle ratova bilo zaumno i neiskreno, ali budući da su Istina i Pravda bili na našoj strani, naši neprijatelji nisu uspeli da pobede i nametnu svoj netačan pogled na prošlost. Mogli su samo da ucenjuju u podmićuju naše vlasti, pa i tu nisu baš mnogo uspeli – Krajina nikako da im se ponovi u Srpskoj, Crnoj Gori na Kosovu.

Ovih dana na delu je jedna neobična, surova i odvratna kazna koju trpi Čedomir Jovanović. Od najpoželjnijeg neženje u Srbiji. Odličnog studenta Univerzitata umetnosti. Vođe studentskih protesta. Stratega studentske i opozicione pobede, koji je sa 29 godina došao do mesta poslanika, ministra… Duše Petog oktobra. Čoveka hrabrog, inteligentnog, vrednog i posvećenog, velikog rodoljuba koji je dobrovoljno učestvovao u ratu, nosio tri minđuše koje su sibolizovale tri zemlje… Pokazao se jedan sitni,  vlastoljubivi karijerista, nesolidni slabić, koji je smetao promenama, sprovodio ih amaterski i pod pritiskom raznih klanova i stranaca. Od hapšenja Miloševića, do podrške gradskoj vladi Beograda pre 2012., on nije umeo ni hteo ništa pošeteno da uradi. Okupio je svojom sposobnošću anisrpsku i autošivnističku krajnost naše politčke scene i prvi put joj dao čist, samostalan parlamentarni status. Bio je maneken borbe pritiv prava srpskog naroda – promoter najmračnijih ljudi i najkriminalnijih političkih težnji – čovek koji je tvrdio da je „Srebrenica Aušvic u boji“ i da su se Srbi kretali od „Velike Srbije do Velike Ivanče“ (mesta masakra desetak naših građana). Šurovao je sa zlikovcima i šivinistima Aljbinom Kurtijem i Željkom Komišićem. U međuvremenu, postao je simbol korupcije. Dičio se životom koji je godišnje koštao milione evra. Svi poslovi kojih se uhvatio samo su, prema zvaničnim podacima, gubili novac, ipak nastavljao je da živi životom naftnog magnata ili holovudskog glumca. Pre deset godian ostao je izvan parlamenta. Kada se nakratko vratio u jednoj šarenoj koaliciji, počeo je da otvoreno služi Vučićevom režimu. Jedno izborno veče našao se čak i u štabu koalicije oko SNS-a. Na pretprošlim izborima sakrio se iza nacioanlnih manjina i dobio daleko manje od 1% glasova. Na biračkom mestu na kome je sa ženom glasao privukao je svega dva glasa.

Stranka mu je nestala, stranačke društvene mreže i veb prezentacija su ugašeni. Povremeno se pojavljivao u medijima, postao je pridruženi član sveta rijalitija, važan zbog stare slave, izbildanog tela, porodičnih skandala… Razboleo se i počeo da promoviše svoje stanje i lečenje u medijima. Sada je i on kandidat nekakve grupe građana, u kojoj je samo jedna bivša poslanica njegovog LDP-a. Vučićev režim ga je kandidovao. Bori se protiv opozicije – u javnom je ratu sa koalicijom oko Dragana Đilasa. Plače u studijima, pokazuje trbušne mišiće, zapliče jezikom, razrogačenih očiju… Njegova žena kaže da Jovanović izlazi na izbore da „uzme ono što je njegovo“. Sramotu, možda? U tmini noći, sa dva sebi slična čoveka sa margine, ide da preda ko zna kako sakupljenne potpise za gradsku listu, usput govori nepovezano i spominje staru Akademiju (klub), knjižaru u JDP-u i razne druge uspomene.

E to je kazna. Preteška, neobična i ponižavajuća. Da je neko Jovanovića proterao ili ga lišio života, učinio bi mu milost. Da ga niko ovakvog ne vidi. Da ga niko ne pamti po ovom brukanju i transferu blama. Oni koji nešto znaju o narkoticima rekoše da je neprekidno „urađen ko’ mali servis“. Tragedija.

Svi smo se tokom  proteklih decenija ponižavali, ali jedno je pogrešiti ili se žrtvovati za naciju i domovinu, a drugo je prodati sopstveni ponos za evre ili možda odlaganje podizanja neke optužnice… Ipak, preživeli smo. Prvi rezultati popisa u Crnoj Gori pokazuju da je Srpstvo ustalo. Srpski jezik imaće apsolutnu većinu, Srba će biti više nego ikada posle 1945. godine. Ali tek smo počeli. Kada budemo svetili i iskupljivali Banjsku, svi treba da znamo da je prvo i najvažnije kažnjavanje „zla domaćeg“. Možda upravo onih koji su, zbog par rasutih glasova, tako strašnio i sramotno kaznili nesrećnog, bivšeg čoveka po imenu Čedomir