Savićević: Za Mihom sam plakao kao malo dijete, sa Piksijem su htjeli da me zavade

Za njega kažu da je plesao i po blatu. I to nije metafora. Pogledajte fotografiju iz sredine sedamdesetih, ozbiljno oštećenu zubom vremena, ali savršeno jasnu da dočara radost dječaka sa livade Đečevića i podgoričkom naselju Drač. Osmijeh i frizura su toliko specifični da vam ni kaljavo lice ne predstavlja prepreku da prepoznate najslavnijeg među njima – Dejana Savićevića.

Danas, skoro pola vijeka kasnije, podgorički genije kaže da je jedan momak sa fotografije jedini čovjek na svijetu kome priznaje da je igrao fudbal bolje od njega.

– Moj komšija Željko Gašić, najbolji igrač malog fudbala u istoriji Podgorice. Živio je sprat ispod, bio tri godine stariji, ali je igrao bolje od mene. Nije sramota priznati. Zahvaljujući njemu i ostalim drugarima sa Željezničke stanice, koji su jurili za loptom po peronu i između kolosjeka, po kiši, snijegu, blatu, ja sam naučio driblinge, finte i druge fudbalske čarolije. Nije bilo sudije da ti svira faul, nego si morao sam da se boriš. Tu se postaje veliki fudbaler, na betonu i po blatu – kaže Dejo, koga je njegov kum, proslavljeni crnogorski bokser Miško Janković, na motoru odvezao na prvi trening OFK Titograda i otvorio mu vrata fudbalskog raja.

Nekadašnji as Budućnosti, Crvene zvezde, Milana, Rapida i reprezentacije Jugoslavije, sastavio je idealan tim od svojih bivših saigrača, za „Mojih TOP 11“ emisiju.

BUDUĆNOST 1983-1988.

Predrag MIJATOVIĆ (napad)

– Igrali smo svega godinu dana zajedno u Budućnosti, ali smo se kasnije sreli u reprezentaciji i bili fenomenalan tandem. Bilo je nekih priča da će i on doći u Crvenu zvezdu, ne znam zašto ga Džaja nije uzeo. U to vrijeme, Peđa je važio za najperspektivnijeg igrača u Jugoslaviji, naročito poslije trijumfa sa omladinskom reprezentacijom na Svjetskom prvenstvu u Čileu. Očekivalo se da će Šuker da se opredijeli za neki hrvatski klub i otišao je u Dinamo, Jarni je bio u Hajduku i Peđa se nametao kao logično rješenje za neki od dva beogradska velikana. Mislim da je to Džajina greška, jer bi od tog transfera imao višestruku korist. Zvezda bi dobila veliko pojačanje, a u isto vrijeme oslabila najvećeg konkurenta za trofeje, ekipu Partizana. Uopšte ne sumnjam da bi Mijatović i u crveno-bijelom dresu zablistao punim sjajem i napravio veliku karijeru.

CRVENA ZVEZDA 1988-1992.

Dragan STOJKOVIĆ (vezni red)

– Novinari su pokušali da nas zavade i prije mog dolaska u Beograd, izmislili su priču da sam na Kup utakmici Budućnost – Zvezda u Titogradu vrijeđao i provocirao gostujuće fudbalere, a najviše Piksija. To su gluposti, ja sam se samo borio za boje svog kluba, bez obzira na to što se u tom trenutku znalo da ću karijeru nastaviti na „Marakani“. Sve smo razjasnili na prvim zajedničkim pripremama u Novom Sadu, Šeki nas je u Zvezdi odmah spojio u sobi, kasnije smo bili cimeri i u reprezentaciji, i to naše prijateljstvo traje i dan-danas. Posjećivao sam ga i u Dohi tokom Svjetskog prvenstva, pružao mu podršku. Piksi je veliko ime našeg fudbala, žao mi je što u Italiji nismo prošli Argentinu, vjerovatno bi bio u najužem krugu kandidata za „Zlatnu loptu“. Mnogi su se plašili kako ćemo nas dvojica funkcionisati na terenu, ali smo sa dva poteza na dvije utakmice u pet dana pokazali da ćemo biti strašan tandem. Sjećate se sigurno Milana i Francuske, mojih asistencija i Piksijevih fantastičnih golova.

Siniša MIHAJLOVIĆ (odbrana)

– Mihu ću na štopera, pored Barezija. Prijatelj za sva vremena. I ovo je stvarno velika tuga. Tragedija. Iskreno, nisam mogao da vjerujem kada me je drugar pozvao telefonom iz Italije i rekao mi da je pitanje sata i minuta. Čak sam mislio da se on u jednom momentu izliječio, počeo je da vodi utakmice, vidio sam da su kosa i brada počeli da mu rastu. I onda šok. Slušao sam Bininu izjavu na komemoraciji, kaže „za junacima se ne plače“. Ne bih se složio, ja sam plakao. Bio sam u Kataru kada se desilo, ušao sam u sobu i plakao kao dijete. Na stranu fudbalski kvaliteti. Slobodnjaci, lijeva noga, to me ne interesuje. Miha je prije svega bio dobar i human čovjek. Znam lično kome je sve pomogao i na koji način. I to je ono što me najviše boli. Zašto baš on? Zato sam plakao. Ne zbog igračkih, nego zbog ljudskih kvaliteta.

Vladimir JUGOVIĆ (vezni red)

– Jedino mjesto u timu za koje nisam imao ni najmanju dilemu. Poslije Juge nismo imali pravog veznog igrača, on je jedan od najboljih svih vremena. Pokrivao je ogroman prostor, stizao da zatvori, da odigra, da organizuje akciju, zatrese mrežu. Mogao je da igra na bilo kojoj poziciji i uvijek si znao da na njega možeš da se osloniš. Tako je bilo i u Tokiju, kada je sa dva gola riješio pobjednika protiv Kolo Koloa i doprinio da se moje isključenje ne odrazi na rezultat.

MILAN (1992 – 1998)

Sebastijano ROSI (golman)

– Igrao sam tokom karijere sa mnogo sjajnih golmana, Dikom Stojanovićem u Crvenoj zvezdi, Branislavom Đukanovićem u Budućnosti… Ipak, opredijeliću se za Sebastijana Rosija. Iako nikada nije dobio šansu da stane na gol italijanske reprezentacije, Seba je po mom mišljenju bio najbolji golman na svijetu. Ulivao je cijeloj ekipi nevjerovatnu sigurnost. U sezoni kada je osvojen „skudeto“ i kada smo napravili niz od 58 utakmica bez poraza, on je srušio rekord Dina Zofa u nesavladivosti, jer 930 minuta nije vadio loptu iz mreže. U Rapidu sam takođe imao odličnog golmana, zvao se Majer i njega bih stavio u zagradu, kao alternativu za Rosija.

Kristijan PANUĆI (odbrana)

– Veoma sam ga cijenio kao igrača, došao je iz Đenove u Milan i odmah se vidjelo da je riječ o vrhunskom beku. Dokazao se kasnije i u Real Madridu, Interu, Monaku. Izuzetno dubok trag ostavio je u Romi i u dresu italijanske reprezentacije. Za mene je bilo iznenađenje kada je otišao iz Milana, posvađao se nešto sa Sakijem i rekao je da ne može više da ga trpi.

Paolo MALDINI i Franko BAREZI (odbrana)

– Njih dvojicu isključivo u paketu. Dva najbolja odbrambena igrača svih vremena. Mislim da sam bio dovoljno jasan.

Zvonimir BOBAN (vezni red)

– Za Zvoneta me veže mnogo lijepih uspomena. On je godinu dana prije mene stigao u Italiju, bio je na pozajmici u Bariju i vratio se taman da me sačeka i da mi pomogne prvih dana kada sam potpisao za Milan. Prevodio mi je dok nisam naučio italijanski jezik. Sjećam se jedne žestoke svađe sa Kapelom, pozvao nas je prije treninga na centar igrališta i rekao Bobanu da me pita da li sam zaista dao intervju za jedne italijanske novine. Rekao sam „si“, toliko sam razumio. Onda je počeo da viče, odakle meni pravo da pričam o tome, da to ne može tako. Rekao sam Bobanu: „Zvone, pitaj ga jel` ima nešto konkretno da mi kaže, ovo me ne zanima“. Odmahnuo sam rukom, okrenuo se i otišao da igram ševu. Naravno, bila je tu i bujica psovki koje Zvone nije smio da prevede. On će mene da prevaspitava u 26. godini, bilo bi previše.

Žorž VEA (napad)

– Gol-mašina. Čudo od napadača. Imali smo zanimljivu situaciju na jednim izborima za predsjednika FIFA. Vidio sam da je Liberija blizu našeg stola i pitam ove moje „jel` ono Vea?“ Kažu „nismo sigurni“. Ja viknem „Žorž, Žorž“, on se okrene, pozdravimo se i ja ga pitam otkud on tu kad nije član Fudbalskog saveza. Kaže „Došao sam da podržim Blatera, jel` si i ti za Blatera?“ Ja kažem nisam. On me pogleda čudno i pita „Kako nisi, Blater je čovjek sa vizijom?.“ Kažem „Jeste Žorž, ali fali para, a bez para nema ni vizije.“ Blater je dobio te izbore i Vea se okrenuo prema meni i rekao: „Ajde sada aplaudiraj.“ Ja se nasmijem i naravno pljesnem rukama par puta. Otišao je ljut, nije htio ni da se pozdravi. Sreli smo se sada u Dohi, gledali smo njegovog sina koji nastupa za reprezentaciju SAD, majka je skakala, navijala, nervirala se. Žorž se malo ugojio, ali je bio srdačan i korektan. Bitno je da se odljutio.

RAPID BEČ 1999 – 2001

Rene VAGNER (napad)

– Moram da ispoštujem vaša pravila, mada je jasno da nijedan igrač Rapida nema šta da traži pored ovih gromada iz Milana i Crvene zvezde. Vagner se nadavao golova te dvije sezone, odlično smo funkcionisali kao tandem i staviću ga na klupu da uđe u igru kada se Vea umori.

REPREZENTACIJA JUGOSLAVIJE 1986 – 1999

Safet SUŠIĆ (vezni red)

– Ovo je najbolji odgovor svima koji misle da je moj sukob sa Osimom i želja da igram bila izraz nepoštovanja prema Papetu Sušiću. Ako ga stavljam u svojih TOP 11, znači da ga veoma cijenim i da ga smatram najboljim igračem sa ovih prostora. Ali sam u tom trenutku bio bolji od njega. Na Svjetskom prvenstvu u Italiji, on je imao 35 godina, a ja 24. Osimu sam oprostio i pokajao se zbog toga. Bato Bulatović me je nagovorio da odemo zajedno na večeru poslije finala Kupa šampiona u Atini, on je tada vodio Panatinaikos, poklonio sam i dres njegovom sinu i uspostavili smo koliko toliko korektan odnos. A onda mi se smučio kada je izjavio da ga je Arkan pritiskao da me forsira u reprezentaciji. To je najveća glupost koju sam čuo u životu i ne mogu sebi da oprostim što sam poslušao Batinu molbu.

Trener: Dragoslav ŠEKULARAC

– Ne zamjerite, biću malo pristrasan, iako cijenim većinu trenera sa kojima sam radio u karijeri. Od Vasa Ivanovića i Miše Folića, preko Živadinovića, Ljupka Petrovića, pa i Kapela sa kojim sam na kraju našao zajednički jezik i izgladio odnose. Da ne zaboravim Miću Duvančića, koji nije toliko zvučno ime, ali je imao veliki uticaj na moju karijeru jer je povukao hrabar potez i nagovorio legendu crnogorskog fudbala Anta Miročevića da okači kopačke o klin, da bih ja kao mlad igrač imao više prostora za dokazivanje. Ipak, srce kaže Šeki. Za njega sam emotivno vezan, jer je umio da razume moje potrebe i da mi pruži slobodu iz koje se izrazio sav moj fudbalski potencijal. Zbog njega mi je najviše žao što smo ispali od Kelna, jer sam ubijeđen da bismo i sa njim blistali u Kupu šampiona.

NE LIFTOM NA POTPIS, MOŽE DA SE ZAGLAVI

Dejov otac Vlado Savićević, partizanovac po navijačkom opredijeljenju, odigrao je ključnu ulogu u trenutku kada se podgorički virtuoz lomio u kojoj sredini da nastavi karijeru:

– Tatu su politički stisli i morao je da me povede na razgovor sa ljudima iz Partizana. Bili smo u stanu generala Lončara, pričali sa Zečevićem, Bjekovićem i Gajicom Đurovićem, ali sam i njima rekao da samo Zvezda dolazi u obzir. Tačno je da sam plakao do Kolašina u Renou Nastadina Begovića kada smo pošli iz Podgorice na potpis ugovora u Beograd. Poziv za vojsku su mi namjerno uručili pet dana prije početka prelaznog roka. Krio sam se tri dana u Begovoj vikendici u Grockoj, a onda sam sa Pančevom otišao u FSB i par minuta poslije ponoći 19. juna stavio paraf na vjernost Zvezdi. Cvele ništa nije prepuštao slučaju, rekao je „ne liftom, može da se zaglavi, idemo stepenicama“. Napolju je Vojna policija već bila spremna za hapšenje, ali smo ih „uradili“ i sve završili u zakonskom roku.

PRED MILAN UMALO NISAM PAO SA STOLICE

Prve Dejove čarolije u dresu Crvene zvezde datiraju sa antologijskog tromeča protiv Milana u Kupu šampiona 1988.

– Za prvu utakmicu na „San Siru“ nisam ni slutio da ću biti u kombinaciji za tim. Bilo mi je važno da sam izašao iz kasarne i da sam dobio sedam dana slobodno. Kada je Stanković na sastanku diktirao tim i kada je stavio Bursaća lijevo, ništa mi nije bilo jasno. A ko će u špic? Kada je rekao „Savićević“, umalo nisam pao sa stolice. Da sam znao šta planira, molio bih ga da ne igram, jer sam bio svestan svojih fizičkih mogućnosti. Rekao je: „Ti budi gore, kreći se, probaj da zadržiš što više lopti.“ Ja gledam, ne vjerujem. Kažem Piksiju: „Je l` ovaj lud, stavlja mene, a Mrkela mu odigrao fenomenalno utakmicu protiv Dinama, dao dva gola, nema rezona.“ Za mečeve u Beogradu sam se bolje spremio i to je već bila druga priča.

GENIJE, DOKAŽI DA NISAM POGRIJEŠIO!

Gol koji je postigao za Milan u finalu Kupa šampiona protiv Barselone, jedan je od najljepših momenata u istoriji ovog takmičenja.

– Od tog gola i te pobjede, draži mi je susret sa Berluskonijem dan uoči utakmice. Došao je u Milanelo da nas pozdravi i da nam poželi sreću, to je bila jedina utakmica koju nije pratio uživo, jer je imao obaveze u italijanskom parlamentu. Sreli smo se na hodniku i tada mi je rekao: „Genije, branim te od prvog dana, dokaži mi da nisam pogriješio. Dokaži svima da si genije. Nemoj da me izdaš.“ I nisam ga izdao. Taj gol je ušao u anale evropskog fudbala. Mnogi misle da mi je Silvio dao nadimak Genije, to nije tačno. U pitanju je novinar Gazete, Đermano Bovolenta, simpatični čikica, sa specifičnim stilom pisanja, uporedio bih ga sa Božom Koprivicom. Svi su mu se smijali kada me je nazvao Genije, ali su poslije Atine morali da mu se izvine. Pred utakmicu nije bilo pritiska i odigrao sam fenomenalno, za razliku od Barija, kada sam imao osjećaj da će nas u slučaju poraza poslati na strijeljanje. To je ujedno i razlog zašto smo protiv Marseja odigrali jednu od najgorih utakmica te generacije Crvene zvezde.

NA SNIMKU SE VIDI – LOPTA ODSKOČILA

Desetka je oduvijek bila zaštitni znak Dejana Savićevića (čak je i Robi Bađo morao da se zadovolji 18-icom po dolasku u Milan), a mnoge je iznenadio izbor broja za Mundijal u Italiji 1990.

– Piksi je nosio desetku, Pape osmicu, meni su nudili neke druge brojeve, ali sam se opredijelio za 19. Taj broj je na Svjetskom prvenstvu u Španiji 1982. godine nosio Vaha Halilhodžić, koga sam volio kao igrača i bio mi je jedna vrsta uzora na početku karijere. Šteta zbog one šanse protiv Argentine, lopta mi je nezgodno odskočila. Baš sam prije nekoliko dana našao snimak iza gola, poslao sam ga i Piksiju na telefon, lijepo se vidi da je odskočila. Nemoguće je da iz one pozicije, sa pet metara, šutnem preko gola. Pali smo na penale i šta ti je prokletstvo, svi pamte promašaje Stojkovića, Brnovića i Hadžibegića, a niko se ne sjeća mene i Prosinečkog, koji smo dali golove.

Izvor: Novosti.rs – Nebojša Petrović