Saobraćajni znak na bukvi

Piše Bećir Vuković

Novi crnogorac, ili dukljanin, ili montenegrin, kako mu drago, mora se polako navikavati na istinu. Ne može živjeti u vječitoj laži. Laži juče, laži danas, laži sjutra, i sam postaneš lažan.

Kradi juče, kradi danas, kradi sjutra, preksjutra ćeš krasti i svoj veš sa svoje žice. A to znači da si bolestan i da ti ne mogu pomoći ni bečki doktori, ni istanbulski hećimi.

Zašto novocrnogorci bježe od popisa, zašto bježe od istine.

Od 1945. pa do danas, nije bilo ni slobodnih izbora, ni slobodnih popisa. Do 1941. niko nije postavljao pitanje ko su Crnogorci.

Prosto, popis je jedna druga vrsta ličnog potpisa.

Doduše, litije su bile i svojevrsni popis, ali da ne bi nagađali koliko nas tačno ima, moramo se popisati. A Srba u Crnoj Gori ima makar jedan preko 33 odsto. Pa kad bi taj jedan bio i ja, i glavom i bradom..

U jedne knjige upisuju se rođeni, u druge knjige upisuju se umrli. Treće knjige bilježe koliko ima živih, koliko ih je punoljetnih, koliko ima djece, koliko imaju ovoga i onoga, i tako dalje…

Moramo znati koliko nas je živih na broju. U protivnom, kroz birački spisak lutaće i mrtvi. Mnogi su još jednom sahranjeni u birački spisak.

Nije smrt godišnji odmor koji možete prekinuti kad hoćete, i vratiti se u zavičaj i glasati…

(I čobanin zna koliko ima ovaca u toru…)

I država mora imati tačan broj stanovnika, poreskih obveznika i slično. Samo da ne ispadne da državu uči onaj kome su predstavnici raznih vlasti osporavali osnovna prava….

Sva crnogorska lupeština nimalo se ne razlikuje od svakonedeljnog nasrtaja lupeža na Šavnik usred bijela dana.

(Na ulazu u Šavnik, na bukvi pored magistrale nepoznati autor nacrtao je srednji prst..!)

U Šavniku montenegrini uče glavnu lekciju koju su propuštali tokom poslednjih sedamdeset godina.

I iduće nedelje dukljani i zabrađene dokleanke prošetaće do Šavnika jer su preskočili prošlonedeljnu lekciju.

Odužiće se nedeljni izleti do Šavnika, ako bukvalno ne shvate saobraćajni znak na bukvi.

(Sa trećim prstom urezanim u koru bukve, izbori u Šavniku poprimaju i ritualne obrise…)

Koliko ima Srba u Crnoj Gori, bolno je mjesto novog crnogorca.

Je li moguće ići u Evropu sa komunističkim repovima. Toliko bi trebao znati i novi crnogorac. Evropska administracija počiva na statistici, a mi ne znamo ni koliko nas ima. Ni ko smo…

Rđa postkomunističke ideologije u Crnoj Gori mora se ostrugati da bi opet zasijao stari mač. Rđu ne treba strugati ako ne znamo šta stružemo, i šta tražimo….

Kad odgovorimo na pitanje ko smo, i na kojem se jeziku rađamo, u koju crkvu idemo, iščupaćemo se iz komunističkog smrtonosnog zagrljaja. Odgovor na ta pitanja – potonji komunistički pustoklasi – ne mogu progutati…

Pitanje koliko ima Srba u Crnoj Gori, najstrašnije je pitanje koje je moglo zadesiti novog crnogorca.

Ako je dukljanima baš stalo do identiteta, hajde da se popišemo i potpišemo – ko je ko. Hajde da se pebrojimo, pa da utvrdimo identitete.

Sloboda znači i prostu slobodu izbora, pa kad je narod već izabrao ko će ga predstavljati, nema smisla da mu se uskrati i sloboda popisa. Uostalom, to narod traži, i zatvara ikakvu dalju polemiku…

Ako su crnogorski političari i intelektualci mukotrpno pravili novog crnogorca, bio bi red da se zna koliko su primeraka izmajstorisali…

One koji su fabrikovali – novog crnogorca – sve nogu pred nogu, laganicom, stiže istina…

Nalagali ste se, i nakrali ste se, pa je red da malo počinete…