Šanse i rizici srpske politike na Kosovu i Metohiji

Piše: Aleksandar Đurđev, poslanik i predsjednik Srpske lige

U razumevanju faktora koji utiču na oblikovanje srpske politike na Kosova i Metohiji, po logici stvari potrebno je pre svega definisati realan strateški interes Beograda. S obzirom na nepovoljno geopolitičko okruženje i de fakto izolaciju Srbije od strane zemalja NATO pakta sa jedne strane i sada već hroničan proces globalnog otpora zapadnoj hegemoniji, u ovom trenutku kao maksimum srpskog strateškog interesa nameće se očuvanje prisustva srpske zajedince na KiM.

U uslovima demografskog pada albanske populacije, te disfunkcionalnosti paradržavnih organa vlasti u Prištini, srpsko etniičko prisustvo ostaje najbolji zalog obnavljanju celovitosti suvereniteta Srbije na KiM. Čija populacija, njegova i teritorija. U tom smislu, dosadašnja politika vlasti u Beogradu, mogala bi se opisati kao uspešna jer je i pored, malih, i ne baš tako malih političkih, te ekonomskih ustupaka uspela da zadovolji ovaj strateški cilj. Gubitak – dobitak situacija, koja održava postojeći status kvo odnos, koji dugoročno gledajući, uz faktor jačanja multipolarnosti u svetu vodi zadovoljenju srpskog nacionalnog interesa.

Da li je politika, kupovine vremena bila opravdana i da li će biti dugoročno održiva, zavisi ne samo od budućih poteza Zapada, već i od odgovora Beograda.
Nije poterbna naročita analitička sposobnost pa da se Zapadna politika odredi kao glavni nosilac rizika po Srbiju. Politička elita Evropske unije i vlasti u Prištini, što je pokazao sukob u Ukrajini, ostaju za sada samo poluga američke moći, ali ne i samostalan činilac. Istini za volju, neka razmioilaženja između evropskih zemalja i tvroca politike u SAD postoje, a jedno je paradoksalno i pitanje statusa KiM. Za Vašington rešenje statusa KiM ima svrhu jačanje hemonije kroz uveđenja reda u „sopstveno dvorište“, pre svega zbog neslaganja evropskih zemalja po pitanju priznavanja nezavisnosti Kosova, što sa druge strane sprečava njegov ulazak u NATO. U periodu esktremnog ekonomskog i geopolitičkog stresa koje je izavalo u Evropi uvođenje sakcija Rusiji i najmanja politička naprslina u zapadnom bloku, sutra može da ima razmere kilometarske pukotnine na artičkom ledu.

Međutim, da bi razumeli dublju motivaciju Vašingtona pomenućemo vest koju je pre nedelju dana preneo Njuzvik, a prema kojoj je Bajden nezvaničnim kanalima Rusiji ponudio dvadeset procenata ukrajinske teritorije u zamenu za prekid rata i sporazum. Iako je vest iz zvaničnih krugova demantovana, tekst Njuzvika otkriva da unutar Vašingtona postoji duboka podela oko strategije i prioriteta, između antiruskog fronta u Evropi za koji se zalažu Entoni Blinken i Lojd Ostin i „azijskog pivota “ prema Kini činiji je zagovornik Džek Saliven. Nedavno objavljena studija Rand instituta upozorava na opasnost od produženog konflikata sa Rusijom po američke interese, takođe dolazi istovremeno sa izjavom američkog generala Majk Minihana o budućem sukobu sa Kinem u naredne dve godine. Navedene informacije predstavljaju jasnu indikaciju da u Vašingtonu ne postoji jasna strategija niti odgovor za evidentno slabljenja američke globalne moći. Pragmatični oportunizam SAD koji se kladio na destabilizaciju Rusije kroz pomoć Ukrajini, očigledno nije postigao planirani efekat, tako da sada može da bira između izlazne strategije iz Evrope ili radikalizacije sukoba sa Rusijom, za koji sudeći po sadašnjem toku nije spreman.

Važnost pomenutog u kontekstu kosovskog pitanja leži pre svega u dilemi koliko je spreman Vašington daleko da ide u eskalaciji tenzija sa Srbijom u sadašnjem trenutku radi ostvarenja političkog cilja u vidu iznude srpskog priznanja. Bitan faktor u proceni rizika i dobitaka je svakako vreme i intezitet trajanje ove eskalacije. Kako za SAD srpsko priznanje KiM ipak treuntno ne predstavlja strateški interes, prolongirani sukob u pozadini ukrajinskog bojišta, sa sobom nosi ozbiljne i nepredvidljive rizike ne samo za Srbiju već i za SAD. Naravno pod pretpostavkom da Vašington donosi racionalno i vojno opravdane odluke, što ne mora da bude slučaj ako je ta vrsta izbora isključivo motivisana političkim interesom. Pretnja izolacijom Srbije, ekonomski pritisci kao i mogućnost zelenog svetla za vlasti u Prištini da izvrše progon srpskog stanovništva, predstavlja najmanje rizičnu i namanje skupu opciju koja će ispuniti američki cilj. Čak i kratkotrajan oružani sukob visokog inteziteta ne bi bio skup, ali bi bio rizičniji, jer postoji verovatnoća da iz kratkotrajnog preraste u dugotrajni. Sve navedeno iako sumira pretnju u slučaju odbijanja Francusko – nemačkog plana, ipak čini jasnijim da se trenutni geopolitički izazovi Srbije bitno razlikuju od onih tokom devedesetih godina, mada pretnje i dalje dolaze sa iste strane.

Sa druge strane ni prihvatanje Francusko – nemačkog plana, iako će zvučati paradoksalno, zapravo ne umanjuje pomenute rizike, već ih povećava. Primera radi i po priznanju nezavisnosti KiM i dalje ne postoji garancija da srpska poplucija neće doživeti progon, što jeste dugoročan strateški interes albanskih vlasti, bez kog ni politička nezavisnost nema istu težinu. Priznanje samo povećava mogućnost progona, dok je neprizavanje bilo suštinski faktor odvraćanja, jer bi u slučaju masovnog nasilja politički sporazum bio bespredmetan. Po formalnom priznanju ne postoje više realna prepreke za masovan egzodus kosovskih Srba.

Da stvar bude gora, uz pomenuti spoljni rizik, u slučaju priznanja javili bi se daleko ozbiljniji veći unutrašnji problemi u Srbiji, što verovatno jeste namera ultimativne ponude postavljene pred Beograd, a koja cilja na dobrovoljnu samodestabilizaciju. Odricanje od suvereniteta nad jednim delom teritorije, logično otvara pitanje zašto i kako ga čuvati na drugom, odnosno otvara jasnu perspektivu secesije za ostale multietničke oblasti , a potom i oružanih sukoba, takođe praćenih spoljnom intervencijom. Sledeća posledica visoke verovatnoće u slučaju prihvatanja sporazuma jeste dugotrajna politička i nacionalne nestabilnost, što zapadno vojno mešanje ili progon Srba na KiM čini manje rizičnim, dakle verovatnijim. No najopasniji od svih faktora upravo je činjenica da u prošle dve dencenije nacionalno jedinstvo postalo je poslednji supstitut za razoreni socijalni poredak tokom neliberalnog eksperimentra. Gubitkom KiM kao stožerne nacionalne ideje, prestaje i razlog za odlaganje društvenog kolapsa praćenog socijalnom ekpslozijom. U prevodu crvene linije postoje sa razlogom.