Sanjarenje je zdravo sve dok ne pređe granicu i postane poremećaj

Sanjarenje, po definiciji predstavlja misli koje nisu vezane za ono što trenutno radite, i zauzima dobar dio našeg budnog života, u prosjeku oko 30 odsto vremena ako nasumično ispitujete ljude.

To je deo našeg svakodnevnog svesnog iskustva. Možda čak mislite da je to naš podrazumevani režim na koji se vraćamo, posebno kada radimo stvari koje ne zahtevaju naprezanje mozga.

Ali procenjuje se da 2,5 odsto odraslih doživljava neku vrstu preteranog sanjarenja koja se definiše kao poremećaj  – maladaptivno sanjarenje. Takozvani maladaptivni sanjari se kompulzivno bave živopisnim fantazijama i sanjarskim zapletima toliko preterano da to ometa njihovu sposobnost da funkcionišu u svakodnevnom životu.

Šta je maladaptivno sanjarenje?

Maladaptivno sanjarenje ili neprilagođeno sanjarenje je stanje koje je Identifikovao profesor Eli Somer sa Univerziteta u Haifi u Izraelu. Ono se razlikuje od tipičnog sanjarenja na nekoliko načina.

Za razliku od tipičnih sanjarenja koja mogu da budu prolazna, u trajanju od nekoliko sekundi, neprilagođeni sanjari mogu da provedu nekoliko sati istovremeno u jednom sanjarenju.

Prema nedavnoj studiji, neprilagođeni sanjari proveli su u proseku najmanje polovinu svojih budnih sati uronjeni u namerno izgrađene svetove fantazije. Ovi izmišljeni svetovi su često bogati i fantastični, sa složenim zapletima i zamršenim pričama koje se razvijaju tokom mnogo godina.

Svetovi fantazije maladaptivnih sanjara su živopisni i korisni, a potreba za nastavkom fantazije može biti kompulzivna i zarazna. Sa neprilagođenim sanjarenjem, postoji jaka želja za sanjarenjem i uznemirenost kada to nije moguće ili je prekinuto.

Većina takođe smatra da je teško zaustaviti ili čak smanjiti količinu vremena koje provode sanjajući.

Ali davanje prioriteta provođenju vremena u alternativnim, zamišljenim stvarnostima na račun fizičkih i društvenih potreba može da stvori probleme na poslu, u školi i u održavanju bliskih odnosa.

Mnogi ljudi sa neprilagođenim sanjarenjem prijavljuju da doživljavaju psihički stres, poteškoće sa spavanjem i osećaj stida zbog svoje aktivnosti sanjarenja.

Važno je napomenuti da impresivno sanjarenje i živopisna fantazijska aktivnost nisu podrazumevano neprilagođeni. Ono što sanjarenje čini „neprilagođenim“ je kada postane teško da se kontroliše, kada vreme za sanjarenje ima prednost nad stvarnim životom i kada prinuda na sanjarenje ometa važne životne ciljeve i odnose.

Zašto se to dešava?

Istraživači sumnjaju da ljudi koji se bore sa neprilagođenim sanjarenjem mogu da imaju urođenu sposobnost za imerzivne maštovite fantazije. Mnogi otkrivaju ovu sposobnost rano u detinjstvu, shvatajući da se fantazija i sanjarenje mogu koristiti za regulisanje nevolje. Stvarajući unutrašnji svet udobnosti, oni su u stanju da pobegnu od stvarnosti.

Pojedini neprilagođeni sanjari mogu da koriste sanjarenje kao strategiju suočavanja. Na primer, aktivnost sanjarenja može da odvrati pažnju od neprijatne stvarnosti koja može da pomogne u suočavanju sa traumom, teškim životnim događajima ili društvenom izolacijom. Ali to može da dovede do začaranog kruga kompulzivne fantazije, gde korišćenje fantazije za izbegavanje negativnih emocija pogoršava poriv za sanjarenjem.

Na mnogo načina, sanjarenje postaje zavisno ponašanje koje podstiče same probleme koje je trebalo da ublaži. Možda nije iznenađujuće da se neprilagođeno sanjarenje obično javlja zajedno sa drugim poremećajima, od kojih su najčešći ADHD, anksioznost, depresija i opsesivno kompulzivni poremećaj (OKP).

Čini se da postoji jaka veza između OKP i neprilagođenog sanjarenja. Jedno istraživanje je pokazalo da je više od polovine učesnika sa neprilagođenim sanjarenjem takođe pokazalo znake OKP.

Ovo može da ukaže na moguće zajedničke mehanizme između ova dva poremećaja, uključujući nametljive misli, disocijaciju i nedostatak kognitivne kontrole.

Iako neprilagođeno sanjarenje privlači sve veću pažnju na internetu i putem društvenih mreža, ono još nije formalno prepoznato u psihijatrijskim dijagnostičkim priručnicima.

To znači da mnogi zdravstveni radnici možda nisu svesni stanja, što dovodi do pogrešne dijagnoze ili odbacivanja simptoma, stvarajući dodatnu nevolju, izolaciju i sramotu za neprilagođene sanjare. Mnogi se umesto toga obraćaju forumima na mrežama za podršku.

Činjenica da neprilagođeno sanjarenje nije prepoznato kao psihijatrijsko stanje takođe znači da znamo malo o opcijama lečenja.

Postoji jedna dokumentovana studija slučaja objavljena u recenziranom časopisu koja pokazuje da je 25-godišnji muškarac uspeo da prepolovi vreme koje je proveo sanjareći, sa skoro tri sata dnevno na manje od sat i po. Ovo je urađeno tokom šest meseci koristeći kombinaciju psiholoških tretmana kao što su kognitivna bihejvioralna terapija i svesnost.

Iako lečenje nije uticalo na to koliko je njegovo sanjarenje bilo korisno, on je prijavio poboljšanja u radu i društvenom funkcionisanju, kao i u osnovnim opsesijama. Nadamo se da će sa sve većim prepoznavanjem i razumevanjem neprilagođenog sanjarenja, više opcija lečenja postati dostupno obolelima, piše The Conversation.