SANJAR MEKA SRCA

PIŠE: SIBIN

Pročitah, istina, tu i tamo, na preskoke, kolumnu – šegrta Dimitrija maestra Popovića, i skontah: on je sanjar, ali nije jedini.

Prema ocu psihoanalize, onom koji je u nekim antisemitskim krugovima zaradio titulu pornografa, i koji je napravio toliko grešaka, ovdje je dibidus u pravu – „San skriva, analiza otkriva.“

Tako da, brzopoteznom analizom kolumne „Sanjamo te, Crna Goro“, predlažemo da, pretočena u stihove, bude vodeća pjesma podrške Lavicama. Sa tribina ori se san…

Jer, zbilja: ima u njoj nečeg navijačkog, puna je patosa, poleta & kiča, rodoljubstva koje se da skandirati.

Opet Ernesto Laklau: „Populizam je apstraktan, desubjektivan, neuhvatljiv.“ Zaista: politika površnosti gine srcem, uvijek već je u ratu sa nepravdom, to je dobrovoljno prinošenje sebe na žrtvu raznim zvijerima, ljubičica izložena kijametu i oluji.

Pogledajmo, začas, prevejane Engleze, i olako uviđamo sledeće: revolucionarna francuska i lakovjerna Njemačka, nemaju šanse sa kišovitim ostrvom, politikom koja je – hladna i maglovita, nenaprasita, rezervisana, zatvorena, i koja, o da!, poznaje nevidljive igre Moći, njene domete, kao i stvarne učinke.

Naša, vječita, nesreća je tipično palanačka i leži u precjenjenosti. Svako vrijeme traži drukčiji politički pristup, ko to na vrijeme shvati, ostaje u opticaju. Drugi odlaze na rezervu klupu.

Politika nije skandiranje, niti je kolumnista pozvan da sanja, budući da od toga niko nema interesa, ponajmanje platforma sa koje se sanjar u pozi pred zrcalom bi da predstavi kao Dorijan Grej, ne lokal u Maksim zgradi, nego portret u romanu O. Vajlda.