Samo samopouzdanje Srbina spasava!

Piše : Aleksandar Đurđev, poslanik i predsednik Srpske lige

Možemo li, bar na kratko, da pokušamo da se stavimo u kožu Srba daleke 1911. godine. Srbija je tada bila mala, tek stasala nezavisna zemlja na turbulentnom geografskom prostoru, stešnjena između dva velika carstva u kojima je, zbirno gledano, živelo više Srba negoli u samoj Srbiji. Te godine Kosovo i Metohija su bili u daleko težem položaju gledano sa srpskog stanovišta – bili su deo nadaleko čuvenog i moćnog Osmanskog carstva, a ne minijaturna samoproglašena albanska državica i na njima se pitao sultan Mehmed Peti, a ne terorista i zapadna marioneta zvana Aljbin Kurti.

Upravo je te 1911. godine turski sultan Mehmed Peti posetio Gazimestan i zajedno obavio molitvu sa između 100.000 i 200.000 svojih pristalica. Možemo samo da zamislimo kako su se osećali tadašnji Srbi ne samo na Kosovu i Metohiji, već i u celokupnoj Staroj Srbiji ili bar da zamislimo sebe danas u toj situaciji. Sa ove tačke gledišta deluje da su verovatno bili uplašeni ili bar zabrinuti za svoju sudbinu s obzirom na brojnost i snagu neprijatelja koju im je demonstrirao, sasvim ciljano, na našem istorijski važnom mestu.

Meseci i godine koje su usledili nakon toga, međutim, ukazuju na to da nam nedostaje jedan važan detalj u toj priči. Nije to ni rodoljublje ni vera u Boga, toga nikada nije manjkalo, već je to samopouzdanje. Srbi su tada verovali u sebe, u svoju snagu, volju i želju da pobede neprijatelja i ispune zavet predaka tako što će osloboditi svetu srpsku zemlju. Bez tog samopouzdanja, uz koje neupitno ide i samopoštovanje, ne bi bilo ni naše velike pobede već sledeće 1912. godine kada smo u okviru Prvog balkanskog rata oslobodili ne samo Kosovo i Metohiju, nego i veći deo Stare Srbije.

Zašto je ova istorijska lekcija važna za savremene generacije Srba? Prvo , sve ono što su postigli naši preci možemo postići i mi, jer oni i danas žive kroz nas, njihova krv i njihov duh teku našim venama, njihova žrtva za slobodu i nacionalno ujedinjenje upisana je u DNK svakog od nas. Drugo, ona nas uči da, ma koliko nekada situacija izgledala bezizlazno, rešenje uvek postoji i da se može ukazati pred nama sasvim neočekivano, samo treba biti spreman, uvek i svuda. Treće , iz ove istorijske lekcije nameće se jedan veoma bitan zaključak, a to je da se naše generacije danas suočavaju sa daleko manjim zlom nego što je to bio slučaj sa našim precima te 1911/12 godine.

Oni su naspram sebe imali moćno Osmansko carstvo, imperiju koja je skoro 500 godina vladala tim prostorom i sultana Mehmeda Petog koji je uživao ugled i slavu unutar muslimanskog sveta širom naše planete. Naspram nas je Aljbin Kurti, neostvareni velikoalbanski poglavnik, osuđeni terorista i obična krpa i marioneta zapadnih centara moći. Istina je da on uživa njihovu podršku, da NATO pakt stoji iza njega, ali ni on ni njegovi džihadisti ni tzv. Kosovo u celini nisu sam NATO pakt, već samo njegov instrument koji u jednom trenutku može postati neupotrebljiv ili biti suvišan teret za NATO. Videli smo 1999. godine da je tzv. OVK teroristima NATO pomogao i logistički i vojno, ali ipak nije smeo da ide do kraja i uđe kopneno na našu teritoriju. Da ne govorimo o tome u koliko težoj situaciji su Srbija i Srbi tada bili – izmučeni ratovima i sankcijama, sa vojskom u kojoj se uporedo odvijala dejugoslovenizacija i dekomunizacija i bez ijednog saveznika na međunarodnom planu.

Danas je situacija bitno drugačija i pobeda nam može biti na dohvat ruke kada se tome najmanje budemo nadali, samo je potrebno podići samopouzdanje na najviši mogući nivo. To samopouzdanje je ne samo neophodno, već i apsolutno opravdano. Naša vojska nikada nije bila snažnija nego što je danas, popunjena vrhunskim vojnicima i oficirima, naoružana do zuba najsofisticiranijim oružjem i oruđem današnjice, priznata i uvažena od relevantnih svetskih istraživačkih agencija kao vodeća vojna sila u našem regionu.

Naša diplomatija je takođe jača nego ikad, naša reč čuje se danas sve do Vašingtona, Brisela, Pariza i Berlina sa jedne i Moskve, Pekinga, Ankare i Teherana sa druge strane. Možda nas svi navedeni ne vole, ali nas svi uvažavaju i odlično znaju da bez Srbije i Srba nema stabilnog i mirnog Balkana, a time i Evrope u celini. Sam naš narod je jači nego ikada, a da toga možda nije ni svestan. U njegovim glavama nema više bratstva i jedinstva, titoizma, komunizma, internacionalizma i jugoslovenštine.

Litije u Crnoj Gori pokazale su svu našu snagu, jedinstvo, slogu i visok stepen nacionalne i duhovne svesti. Srbi su danas ptica feniks koja se digla iz pepela i koja će, pre ili kasnije, iz kljuna albanskog crnog orla vratiti ono što joj pripada – naše Kosovo i Metohiju. Neka nam do tada u glavama uvek budu dve misli; Dragoša Kalajića – da je samopoštovanje osnov svakog valjanog samopouzdanja i Šekspirova – biti spreman, to je sve.

Mi smo Srbi – kakva radost!

Mi smo Srbi! Bog je sa nama!

Mi smo Srbi – pred nama neprijatelji drhte!