Samit G7 kao parastos

Piše: Siniša Ljepojević, publicista i bivši dopisnik Tanjuga iz Londona

 

Pre nekoliko dana u Japanu, u Hirošimi, održan je još jedan godišnji samit Grupe 7 (G7), koji okuplja industrijski razvijene zemlje takozvanog Kolektivnog Zapada koji je još jednom potvrdio duboku zapadnu krizu i tektonske promene u svetu. Ta neformalna grupa pripada vremenu kojeg više nema i skup u Japanu je svedočanstvo da Kolektivni Zapad živi u „zamrznutom vremenu“. Samit je, u stvari, više ličio na parastos.

Bez novih političkih i ekonomskih ideja samit G7 ne bi ni privukao veću pažnju javnosti, pa je zato i pronađena „spasonosna formula“ – na skup je došao ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski.

Da bi sve bilo medijski dramatično, propaganda je dojavila da je Zelenski došao u poslednji čas, tek kad je Amerika pristala da se Ukrajini isporuče avioni F-16, a stigao je avionom francuske vlade. I u tome se barem medijski uspelo, glavna vest je bila da je bio Zelenski, a ne šta je taj skup uopšte doneo.
Nedostatak političke vizije

Kao razlog njegove posete samitu mediji su naveli da je to prilika da on ubedi lidere Indije i Brazila, koji su bili gosti, da promene politiku prema Rusiji i odreknu se saradnje sa Moskvom. Naravno, nije uspeo da ih ubedi, ali ta vrsta propagande je još jedno svedočanstvo da lažima nema kraja.

U nedostatku političke vizije i ignorisanja realnosti pribeglo se starom metodu obrušavanja na „neprijatelje“. Primenjen je metod koji je svojevremeno formulisao pokojni izraelski lider Šimon Peres da „kada izgubite neprijatelje, izgubili ste i politiku“. Tako i odluke samita imaju ambiciju dvostrukog obuzdavanje Rusije i Kine.

Kada je reč o Rusiji, njen ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov je te odluke opisao kao jasno postavljen zadatak: „Poraziti Rusiju na bojnom polju, ali ne stati na tome, već nju eliminisati kao geopolitičkog konkurenta“.

Ništa manji, prema samitu G7, neprijatelj jeste i Kina koja bi, kako se tumači, mogla da bude i naredni, ako već nije, ratni cilj Zapada.

Drugim rečima, ništa novo i zbog toga lideri tih zemalja nije trebalo ni da sastaju. Kolektivni Zapad pod komandom Amerike je na ratničkom putu i niko ne razmišlja, ili čak i ne sme da misli, kuda to vodi i kako će se završiti. Mir, jasno je, nije opcija, a porazi u Iraku, Siriji i Avganistanu su brzo zaboravljeni.

Produženje sukoba i dugi rat

Naravno, okosnica ratničke politike je Ukrajina. Sada je, međutim, primetna izvesna promena narativa. Dosadašnje poruke kako Rusija gubi a njena vojska se raspada su promenjene u ocene da Zapad treba da se pripremi za dugotrajni rat u Ukrajini jer ona sada, priznaje se, nema kapacitet za ratne uspehe.

Indirektno priznanje poraza prisutno je i u medijima zapadnog establišmenta pa se sada zagovara stvaranje neke proratne koalicije na duži rok, kako bi se obuzdala Rusija i u budućnosti. Samo tako se, navodno, može izbeći istorijski i ponižavajući poraz. U prevodu, to je praktično priznanje da je moguće poniženje NATO-a i Amerike, i zato se nudi produženje sukoba i dugi rat.

U Vašingtonu se istovremeno razgovara o daljem razvoju ukrajinskog sukoba. Konkretno, kako javljaju mediji bliski Beloj kući, razmatraju se i opcije za „zamrzavanje“ konflikta na duže vreme kada bi bile dogovorene potencijalne granice, a Ukrajina i Rusija bi pristale da ih ne prelaze. To bi navodno trebalo da bude kao na Korejskom poluostrvu. Ali, još uvek je zvanični pristup da „Rusija neće osvojiti Ukrajinu“. Neverovatno u kakvim iluzijama živi zvanični Vašington.

Direktno se, ipak, priznaje da ekonomske sankcije Zapad nisu uspele i postale su „vic“. Ruska ekonomija nije propala. Londonski „Gardijan“ ocenjuje da su sankcije znak slabosti i neuspeha. Ali se ne odustaje, iako nema novih ideja.

Lista želja bez fokusa

Jedan od simbola te nemoći je i saopštenje sa samita G7. Prosto je neverovatno šta je sve tu, nema čega nema. Od Ukrajine, naoružanja, zaštite životne okoline, bezbednosti, hrane, zdravlja, čiste energije, nauke i tehnologije, polne ravnopravnosti, obrazovanja, digitalizacije, ljudskih prava, migracija i demokratije, terorizma, pa odnosi sa Kinom, Rusijom, Avganistanom i Iranom i drugim zemljama…

I sve to ima 19.000 reči, najduže saopštenje sa nekog skupa. Ali, kako priznaje globalistički „Fajnenšel tajms“, lista želja bez fokusa ne može biti od koristi. Jer, ako je sve prioritet, onda u stvari ništa nije važno.

Na samom skupu dominirao je već viđeni ratni narativ. Samit G7 je, barem za javnost, protekao u novim obećanjima pomoći Ukrajini u naoružanju. Ipak je nejasno da li će ta obećanja biti ispunjena a uostalom, kako kažu Kinezi, „nijedno oružje samo ne može da promeni tok rata“.

Glavna priča je o nameravanoj isporuci borbenih aviona F-16 Ukrajini. Ali, neizvesan je rezultat tih igara oko aviona. Obuka na F-16 dugo traje, čak i da je odavno počela, što i jeste vrlo verovatno. Zatim, gde će ti avioni biti bazirani jer je za njih potrebno mnogo prostora i složeno servisiranje. Zapadni vojni stručnjaci upozoravaju da je F-16 dosta star model aviona i u Ukrajini bi bio lak ruski plen pa tako ne bi mogao da utiče ni na tok rata.

Pogrešna procena Evrope

Samit G7 je, međutim, bio i još jedno svedočanstvo da je Evropska unija (EU) u najvećem problemu. Suviše je investirala u Ukrajinu i dugoročno pokidala veze sa Rusijom a uskoro će se to desiti i sa Kinom. Evropljani su se nadali da će sve kratko trajati, pa tako neće ni biti potrebe da se dublje uvlače u taj problem. Ponovo jedna pogrešna procena.

Brisel se mnogo vezao i za Zelenskog koji ne samo da želi nastavak rata, nego da se on proširi i na celu Evropu. Većina evropskih lidera se ponaša kao da to ne vide iako Evropa sve više tone u taj rat koji nije samo njen politički poraz, nego je vodi i u ekonomski kolaps.

Neki od Evropljana zaista žele kraj rata, ali pravila diktira Amerika. U političkim krugovima se saznaje da je američka poruka Evropljanima, i na samitu u Japanu, da moraju da nastave i produžavaju rat u Ukrajini i da preusmere svoju privredu na vojnu industriju i ratnu ekonomiju. To bi značilo preusmeravanje profitabilne izvozne industrije na ratnu, pad životnog standarda i zaostajanje u privrednom razvoju.

Pritisak na EU će biti utoliko veći ako Amerika ukine ili smanji svoju pomoć Ukrajini i sve prebaci na Evropsku uniju, što je vrlo verovatno. U bekstvu od realnosti EU i dalje neguje iluziju da će Rusija pristati na mirovni sporazum, i to pod uslovima Vladimira Zelenskog.
Privid globalnog značaja

I, naravno, samit su pratile i bizarne neistine koje su umotavane u emotivne priče.

Tako „Njujork tajms“ piše kako „u vremenima tako male podrške birača, samit G7 postaje ultimativni klub usamljenih srca, kada lideri dele svoj politički bol“. Verovatno je u tom duhu kanadski premijer Trudo i prigovorio italijanskoj premijerki Đorđi Meloni zbog statusa LGBT populacije u Italiji.

Američki predsednik Džo Bajden se tokom samita slabo osećao. Kada je dolazio na svečanu večeru sa koje su upućuju osmesi javnosti on se spotakao a kasnije je i napustio večeru pre vremena. „Njujork tajms“ piše kako je morao da telefonira zbog problema sa visinom američkog duga, ali je pre toga britanski „Dejli mejl“ već otkrio da mu, u stvari, nije bilo dobro.

 

Grupa 7, ipak, ima skučene mogućnosti. Nju čine zemlje koje su sve, izuzev Kanade, među prvih 10 najzaduženijih zemalja na svetu i u dubokoj ekonomskoj krizi. Samo je javni dug Amerike trenutno 31,4 hiljada milijardi dolara, što je 123 odsto BDP-a, ako je i to tačno a verovatno je još i gore. Otuda je njihova ambicija da i dalje budu neformalna svetska vlada koju svi moraju da slušaju, zaista, besmislena. Svet u kome je bila nekada G7 i njena dominacija više ne postoji. To je istorija. Za ilustraciju, od 2000. do 2023. učešće zemalja G7 u globalnom BDP-u je sa 44 spalo na 30 odsto.

Da bi se stvorio privid njenog globalnog značaja na samite se zovu i gosti. Pored Australije glavni gosti su bili i Indija i Brazil, dve zemlje koje su u BRIKS-u ali se Kolektivni Zapad još nada da mogu da ih razdvoje od Rusije i Kine. U zapadnim medijima se sve češće plasira ideja da i Indija treba da bude u Grupi 7+. Nikada kraja iluzijama. A predsednica Evropske komisije Ursula Fon der Lajen je predložila da pošto se, tvrdi, veliki broj zemalja Afrike, Azije i Latinske Amerike razočarao u Rusiju i Kinu, G7 treba brzo da iskoristi tu „prazninu“ i reaguje „konkretno“. Dok je predsednica vlade Italije predložila da na samitima učestvuje i Afrička unija.

Tačno je da Zapad nema više nekadašnju moć i nastavlja da je gubi, ali je nevolja što još uvek ima moćne mehanizme finansijske destrukcije. To ne može da promeni zahuktali tok istorije, ali mnogima može da nanese mnogo zla. Suština je da G7 ne može ni da vlada svetom ni da ima presudnu ulogu. Samit G7 u Japanu će uskoro biti zaboravljen, kao i svaki parastos davno umrlom.

(RT Balkan)