Salman Ruždi: Između Novaka Đokovića i Gojka Ćetojevića

Piše: Muharem Bazdulj

Ima ta digitalna globalizacija ponekad svojih čari. Šesnaestog aprila, na dan kad je u Velikoj Britaniji i Americi objavljena nova knjiga Salmana Ruždija „Nož“ (odnosno Knife), pazario sam elektronsko izdanje, ne očekujući zapravo da ga jako brzo pročitam, ali, eto, nisam mogao da odolim prilici „šopinga“.

Otvorio sam digitalni fajl onako kako otvaramo tek kupljenu „papirnu knjigu“, da preletim pogledom nasumice po stranicama, da pročitam prve redove, da je malo „omirišem“. I mada sam u tom trenutku imao nekoliko knjiga u različitim fazama „čitalačkog progresa“, ova me brzo uvukla u sebe i pročitao sam je skoro iz cuga, odnosno u tri-četiri čitalačke „sesije“ 16. i 17. aprila. Ne treba smetnuti sa uma ni da je ovo jedna od najkraćih Ruždijevih knjiga, odnosno da u papirnom izdanju ima tek 224 strane.

Kako znate ili barem pretpostavljate, reč je o autobiografskoj knjizi koja se bavi pokušajem atentata na Salmana Ruždija koji se desio 12. avgusta 2002. Dvadesetčetvorogodišnji napadač je sedamdesetpetogodišnjeg pisca ranio nožem čak petnaest puta, praktično po čitavom telu: u oko, u vrat, u prsa, u stomak, u ruku i u bedro. I mada je izgubio mnogo krvi, lebdeći neko vreme između života i smrti, Ruždi je ostao živ.

Neke posledice su, međutim, nepovratne: izgubio je jedno oko, kao i punu funkcionalnost jedne ruke. Suštinski, „Nož“ je manje knjiga o atentatu, a više o oporavku. Kroz knjigu pisac nam opisuje kako je ponovo „našao sebe“ nakon traume. Ponešto performativno, kao konačni dokaz „prevladane traume“ pojavljuje se upravo knjiga o traumi i njenom prevladanju.

Pobeda života nad smrću

Ruždi je vešt i iskusan pisac. Knjiga se čita brzo i lako. On zna da je čitaocu draže da mu autor u autobiografskom tekstu govori o svojim slabostima, nego o svojoj snazi. On od sebe ne pravi heroja, ali heroje pravi od svojih bližnjih. To su ponajpre njegova aktuelna supruga, njegovi sinovi, sestra i prijatelji (prvenstveno onaj s kojim je delio binu u trenutku napada, a koji se iako nenaoružan suprotstavio napadaču) te naposletku, ali nipošto najmanje važno, brojni zdravstveni radnici koji su mu, bez preterivanja, spasili život. Bez prenemaganja opisuje fizičke i psihičke tegobe koje su pratile njegov oporavak, ne krije bes i prezir koje oseća prema napadaču kojemu inače nigde u knjizi ne navodi uopšte ime i prezime, svestan valjda da bi tako od njega pravio Herostrata.

Knjiga je fokusirana na nekih trinaest meseci posle napada, ali flešbekovi nas vode nazad sve do Ruždijevog detinjstva. Osim neposredne životne opasnosti i zdravstvene traume koju je preživeo, cela stvar ga nervira i zbog činjenice da ga je vratila u vreme za koje je mislio da je u njegovom životu zauvek prošlo, vreme prvih desetak godina nakon Homeinijeve fatve kad ni jednog jedinog dana nije mogao da vodi iole normalan život.

Iako zamišljena kao skoro metafizička priča o pobedi života nad smrću, iako takođe u nekim pseudoesejističkim pasažima, Ruždi „filozofira“ o religiji i istoriji umetnosti, „Nož“ je na jednom nivou i katalog aktuelnih tračeva iz visokih književnih krugova. Ko s kim sedi i gde, ko je bolestan i kakva mu je dijagnoza, ko je sve od pisaca iz nekog šireg Ruždijevog kružoka imao koronu, svega toga ima u ovoj knjizi jer je valjda i moralo biti, pošto je hteo da piše (i) o svom svakodnevnom životu nakon izlaska iz bolnice, a to je njegov svakodnevni život.

Sličnost je u oku posmatrača

Kako to biva u memoarskim knjigama pisaca, često su u „Nožu“ najzanimljivije literarne asocijacije. Pošto je sam Ruždi, je li, napadnut nožem, a ne, primera radi, pištoljem, on se bavi nožem kao motivom u važnim knjigama ili biografijama velikih pisaca. Kad je o knjigama reč, najduže se zadržava na famoznom kraju „Procesa“, kad Jozefa K. zakolju „kao psa“. Što se tiče literarnih biografija, najzanimljiviji je detalj iz Pariza tridesetih godina prošlog veka kad je Semjuela Beketa, koji u to vreme ima samo jednu objavljenu knjigu, dok se vraćao iz bioskopa, pokušao opljačkati nekakav svodnik naoružan nožem. Pošto je Beket pokušao da se odbrani, ovaj ga je ranio nožem i zamalo ubio. Ipak, Beket se pojavio na suđenju želeći da se suoči sa svojim napadačem. U sličnom slučaju, Ruždi je, međutim, mnogo ambivalentniji, bliži ipak izboru da svog napadača, ako ne mora, ne vidi više nikad.

Ruždijev srpski izdavač je obično ažuran i brz sa prevodima njegovih novih knjiga. Realno je, dakle, da se Ruždijev „Nož“ koliko ove godine pojavi u našim knjižarama u prevodu na srpski. Moguće je, dakle, zamisliti dijalog kupca i prodavca u knjižari gde prvi pita da li imaju knjigu „Nož“, a da prodavac odgovara pitanjem: od Salmana Ruždija ili od Vuka Draškovića? Za Draškovića Ruždi izgleda nije čuo, ali jedan Srbin se ipak pominje u njegovom „Nožu“. Radi se o Novaku Đokoviću, a razlog je bizaran. Ruždijev nesuđeni ubica njega fizički „blago podseća na tenisera Novaka Đokovića“. Sličnost je zaista često u oku posmatrača.

I još je jedan detalj indikativan. Nekad zagriženom „tviterašu“, Ruždiju se toksičnost ove mreže od‌jedanput toliko zgadila da je aplikaciju izbrisao sa svog mobilnog telefona.

Dok je još aktivno „tvitovao“, nekolicina srpskih tviteraških šaljivdžija navukla ga je na foru da poveruje u realnu egzistenciju najvećeg srpskog humanističkog intelektualca u paralelnom onlajn univerzumu – legendarnog Gojka Ćetojevića te da pokuša da ga ismeva. Uskoro možda i saznamo šta Ćetojević misli o Ruždijevoj potrebi da svog napadača uporedi baš s Đokovićem, ali bez Ruždijevog „tvitovanja“ teško ćemo saznati da li je prema akademiku Ćetojeviću počeo gajiti veće poštovanje.

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)