Sa Oksforda zaleleka Mujo…

Piše: Čedomir Antić

Čudna je ta naklonost srpskih političara prema prestižnim univerzitetima u Britaniji. Nije zabeleženo da je na njihovu politiku mnogo uticala nauka, čak ni sa ostrva koje je jedna od domovina globalnog visokog obrazvanja. Nije se čulo da su tamo poslali svoju musavu dečicu, mada su mnogi imali dovoljno novca da to mirne duše i bez bilo kakvog odricanja i učine.

Sada već davne 2001. godine našao sam se na Oksfordu kada je tamo držao predavanje, četvrti po redu, prvi demokratski i poslednji u istoriji, predsednik Savezne Republike Jugoslavije. Sedeo sam sa Timoti Gartonom Ešom tog jutra, a ovaj mi se poznati istoričar kroz osmeh požalio da je uslov predsednika Koštunice da dođe u Oksford bio da održi predavanje na Sent Entonijzu. Iskreno, nisam mnogo davao na Ešove reči. Za Koštunicu sam glasao samo jednom, prethodne 2000. godine, poznavao sam ga, poštovao, ali nisam bio njegov istomišljenik i smatrao sam da njegova politika nije dobra za Srbiju. Bila je ponekad najbolja u ponudi, a to treba ceniti zato što države i nacije kakva je naša često nemaju ni to. Sačekao sam Koštunicu sklonivši se duboko među publikom. Prvo sam bio svedok činjenice da se ekipi RTS-a koja je na mesto predavanja došla pola sata ranije svi smeju, budući da su se dovikivali, smejali, nešto žvakali i njih petoro je imalo službenog prevodioca. Nisu Džon i Henri, vratari u svečanoj sali, bili mnogo kulturniji od kamermana i rasvetljivača „televizije evropske Srbije“, ali su makar svoje manire slobodno pokazivali samo u pabu. Koštunica je konačno došao, lepo predstavljen, on je održao jedno dosadno predavanje o trenutnoj političkoj situaciji. Očekivao sam da doktor prava, proterani profesor univrziteta, autor slavne knjige o monizmu u jugoslovenskoj politici, zaseni sve predstavljajući novi ustavni koncept u zemlji čija je demokratija živa i dokazana tako što je 10% svih građana došlo da mu odbrani pobedu. Naprotiv, tokom predavanja dva puta su komisijski proveravali da li pobednik Miloševića uopšte diše. Došlo je vreme za pitanja pa se ispostavilo da među dvestotine okupljenih postoje bar dva udruženja studenata iz naroda koji su sa Srbima ratovali. Koštuničini saradanici nisu nikoga organizovali, a na mene su gledali popreko, budući da sam ipak za njih bio samo član Demokratske stranke. Veče je nekako završeno, pošto nije bilo pitanja koja nisu bila agresivna prema Koštunici i SR Jugoslaviji, Eš mi je očima davao znak da nešto pitam. Konačno sam se odvažio pa sam Koštunicu pitao koja je cena održavanja SR Jugoslavije, šta to Srbija donosi Crnoj Gori i AP Kosovu i Metohiji i kakva je njena uloga u stabilnosti Balkana. U to vreme Crna Gora je Srbiju koštala 200 miliona evra godišnje, uz činjenicu da Đukanovićev režim nije plačao ono što je dužan, a otplaćivali smo i dugove Kosova, te svake godine tamo ostavljali po 500 miliona evra iz državnog budžeta. Pošto je valjda  bolje biti  uz Tačija nego u relativnoj blizini Đinđića, predsednik mi je sa pokeraškim izrazom na licu odgovorio da nije razumeo moje pitanje. Kada sam ga nekako postavio na drugi način, on je odgovorio nemušto, suvo i neiskreno.

Koštunica je povukao nogu. Uskoro je pred okupljenima na LSE-u govorio Đinđić. „Pogrešili ste što ste nas bombardovali.“, rekao je na početku. „Gospodine premijeru,“- kasnije mu je rekla prva osoba koja se javila da mu postavi pitanje – „Među 127 prisutnih samo su Vaši domaćini i još dvoje – dakle ukupno petoro – Englezi. Svi smo mi Srbi, mada neki imamo i britansko državljanstvo.“ Konačno, na katedru se posle mesec ili dva popeo i Milo Đukanović. Nisam prisustvovao, nisam čuo utiske… Nije izvesno da li je govorio na srpskom ili crnogorskom, engleski svakako nije bio u opticaju.  Ne sumnjam da je mogao biti i bolji od kolega i doktora  iz Srbije.   Samo znam da se Retklifov memorijal te noći urušio bez potresa, gromovi su razbili kupolu crkve Sv. Kolumbana, u Jorkširu je krava okotila dvoglavo tele, a žena u Kardifu je rodila zmiju.

Desetak godina kasnije u Lonodon je, na univerzitet, pohitao i Vučić. Novopečeni premijer došao je u pratnji ogromne svite. Na provokacije iz publike (potekle od jednog Srbina kontroverznog biznismena) prvi red je odgovarao tako što su ustajali i aplaudirali. Sreća pa je Britanaca opet bilo malo, dovoljno malo da je i Vučić mogao da zbori na 32 glasa crnogorske lingue, samo da ne smatra da je njegov ingliš za pokazivanje.  Efekat bi svakako bio bio isti.

I, posle svega, na Sent Entonijzu se pojavio i Zdravko Krivokapić. Mašinac koji o politici zna jednako koliko o feng šuiju, govorio je u sobici u kojoj se greju Džon i Henri dok traje nastava. Sve je organizovao njegov ministar koji je je po zanimanju oksfordski alumnista. Tema je bila etika!? Još čekam vesti o omenima i nebeskim prilikama. Dakle, to govori jedna beda i ništarija, koji je bio na čelu liste za koju nikada ne bi glasao, koji se sa svojim drugovima sa liste nije konsultovao oko programa, koji je zaseo na čelo vlade zlouptorebljavajući bolnu podeljenost naroda, uticaj velikih sila i duboke države,  koji se mešao u rad crkve, koji je jedva uz pritisak poništio Zakon o vrskim zajedinicama, koji nije potpisao Temeljni ugovor sa SPC i time izazvao najbliže saradnike da ga pljunu. Onaj koji je veći značaj dao odvratnoj Draginji koju su zadržali na srpskoj granici (pošto joj čerkica studira besplatno u Novom Sadu a ona svaki dan vrši nuždu po Srbima), a nije ga bilo briga kad albanski policajci na Kosovu zatvore mladića koji je građanin Crne Gore samo zato što je tražio da ne maltretiraju monahinje! Dakle jedan ljudski bednik, korumpirani lažnjak, politički ratluk – koji nije ostvario ništa iz programa vlade, osim što je pokušao da se bavi populizmom.

Takav je u Oksfordu kritikovao Srbiju! Tvrdi da Srbija nije matica Srbima iz Crne Gore.  Srbija je uvek bila i ostala matica svim Srbima. Ako je Podgorica matica Srbima u Crnoj Gori, onda na njenim ulicama ćirilice treba da bude više od kineskih natpisa, zna se u tom slučaju koja je zastava Crne Gore i jasno je da ona ne može priznati Kosovo niti niti biti deo NATO-a. Do tada, mi smo matica, baš kao što Zdravko Krivokapić nije Srbin. Poput Ante Starčevića on je sam sebe ispisao iz Srpstva. Izabrao za braću one što su mu dali mesto i vlast. koje niti je zaslužio niti ih je dostojan. On je išao na poklonjenje premijeru države koja nas je bombardovala, a nije hteo da povuče proterivanje ambasadora Srbije koji je verujem i crnogorski državljanin.

Toliko o tome. Onaj ko nije naučio lekciju 1990., 1997., 2002. i 2006. neka ponovo traži Krivokapića, ja znam ko su Srbi u Crnoj Gori i koje stranke ih predstavljaju – svi vi ostali koji bi staru Narodnu slogu, komunizam, socijalizam, jugoslovenstvo, srbogorstvo…  Ne lažite ni sebe ni nas, nego napred, eno vam ih Đukanović, Sekula Drljević, Dritan Abarzović, Gojko Perović, Zdravko Krivokapić i Franjo Tuđman. Oni su vaša bratija.