Ruska dosljednost u slučaju Donbasa i Kosova i Metohije

Piše: Branko Rakić

Povremeno se kod nas može čuti tvrdnja da je Ruska Federacija, svojom podrškom secesiji Donjecke Narodne Republike i Luganske Narodne Republike i svojom oružanom intervencijom u tim oblastima, potkopala kredibilitet svoje podrške teritorijalnom integritetu Republike Srbije i osude agresije na našu zemlju iz 1999. godine. Ističe se da je rusko pozivanje na međunarodno pravo i u slučaju Donbasa i u slučaju KiM kontradiktorno. Posebno je predmet kritike povremeno pozivanje ruskih zvaničnika na kosovski presedan, iako je to pozivanje zapravo uvek ukazivanje na dvostruke standarde NATO i vodećih zemalja te alijanse kod tretiranja kosovometohijskog i donbaskog pitanja.

Ovim kritikama apsolutno nema mesta. Ruska argumentacija u prilog odbrane suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije i protiv agresije NATO na nas, s jedne strane, i u prilog samoopredeljenja stanovnika Donbasa i sopstvene oružane podrške tom stanovništvu, s druge strane, u potpunosti je dosledna i konzistentna. U čemu je suština ruske argumentacije u pogledu Donbasa i u pogledu KiM?

Videli smo da je Ruska Federacija, koji dan pre otpočinjanja Specijalne vojne operacije, priznala nezavisnost DNR i LNR, što celih osam godina pre toga nije činila, zalažući se najpre za zaključenje, a zatim za primenu Sporazuma iz Minska. Tek nakon tog priznanja je pristupila oružanoj operaciji. Ta dva segmenta ruskog postupanja su, naravno, povezana, ali svaki ima svoju argumentaciju i te dve argumentacije čine jednu jedinstvenu celinu.

Iznoseći obrazloženje međunarodnopravne utemeljenosti otcepljenja DNR i LNR od Ukrajine, ruski zvaničnici su se u više navrata pozivali na pravo naroda Donbasa na tzv. „remedijalnu secesiju“. Koncepcija „remedijalne secesije“ nastala je kao mogući odgovor na sudar dva načela sadržana u Povelji UN: načela poštovanja teritorijalnog integriteta država (član 2. tačka 4. Povelje UN) i načela samoopredeljenja naroda (član 1. stav 2. Povelje UN).

Načelo samoopredeljenja naroda

Tumačenje sadržine načela samoopredeljenja naroda, kao i drugih načela međunarodnog prava iz Povelje UN, dato je u Deklaraciji o načelima međunarodnog prava o prijateljskim odnosima i saradnji država u skladu sa Poveljom Ujedinjenih Nacija iz Rezolucije 2625 (XXV) Generalne skupštine UN od 24. oktobra 1970. godine. Prema ovom aktu, pravo na samoopredeljenje uključuje pre svega interno samoopredeljenje, koje znači pravo naroda da „slobodno, bez stranog mešanja, određuju svoj politički položaj i slobodno ostvaruju svoj ekonomski, socijalni i kulturni razvoj“, dakle kao neku vrstu „prava na demokratiju“. Ali samoopredeljenje naroda može biti i eksterno, a to znači pravo na „uspostavljanje suverene i nezavisne države, slobodno udruživanje ili integraciju sa nekom nezavisnom državom ili uspostavljanje bilo kog drugog političkog položaja slobodno određenog od strane nekog naroda“.

Naravno, kako je pravo na eksterno samoopredeljenje u sudaru sa načelom očuvanja teritorijalnog integriteta država, ono se mora restriktivno tumačiti i prema Deklaraciji iz 1970. ograničeno je samo na tri slučaja. Prvi je slučaj oslobađanje od strane okupacije. Drugi je slučaj dekolonizacije. Treći slučaj, koji je nama ovde interesantan i koji zapravo predstavlja „remedijalnu secesiju“, iskazan je konstatacijom (tzv. „zaštitnom klauzulom“) da načelo samoopredeljenja naroda ne sme da bude shvaćeno „kao da odobrava ili podstiče bilo kakvu aktivnost koja bi narušila ili ugrozila, potpuno ili delimično, teritorijalni integritet ili političko jedinstvo bilo koje suverene i nezavisne države koja poštuje načelo ravnopravnosti i samoodređenja naroda i koja stoga ima vladu koja predstavlja celinu stanovništva sa njene teritorije bez razlikovanja u pogledu rase, vere ili boje kože“.

Neki kasniji dokumenti, usvojeni jednoglasno od praktično svih država sveta (Bečka deklaracija Svetske konferencije o ljudskim pravima od 25. juna 1993. i Deklaracija iz Rezolucije 50/6 Generalne Skupštine UN usvojene 24. oktobra 1995. godine), sadrže gotovo identične odredbe (razlika između njih je jedino u tome što su u dva navedena kasnija dokumenta reči „bez razlikovanja u pogledu rase, vere ili boje kože“ zamenjene rečima „bez razlikovanja bilo koje vrste“).

Dakle, narod kome je uskraćeno pravo na interno samoopredeljenje, prema Deklaraciji iz 1970. i navedenim kasnijim aktima, ima pravo na eksterno samoopredeljenje, tj. na secesiju. Kako se radi o poslednjem leku kojim raspolaže narod koji se našao u takvoj situaciji, ova vrsta secesije je nazvana „remedijalnom secesijom“.

Primena prava

U Izveštaju naslovljenom „Primena prava na samoopredeljenje kao doprinos sprečavanju konflikata“ sa Međunarodne konferencije eksperata, koju je UNESKO organizovao u Barseloni u novembru 1998, konstatovano je sledeće: „U širem kontekstu samoopredeljenja, izdvajanje ili secesija od neke države naroda koji čini njen deo treba da bude tretirana kao pravo koje predstavlja poslednje sredstvo. Ako su dakle neka država i vlasti koje se smenjuju u njoj u dužem periodu kontinuirano tlačile neki narod, kršile ljudska prava i osnovne slobode njegovih pripadnika, isključivale njegove predstavnike iz procesa donošenja odluka naročito o pitanjima od uticaja na dobrobit i sigurnost tog naroda, potiskivale njegovu kulturu, religiju, jezik i druga obeležja identiteta od značaja za njegove pripadnike, i ako su pokušana i jasno propala druga sredstva za postizanje dovoljnog stepena samouprave, onda se pitanje secesije može pojaviti kao sredstvo za vraćanje osnovnih prava i sloboda i unapređenje dobrobiti tog naroda. Ovo pravo se može posmatrati kao analogno pravu na pobunu kao poslednje sredstvo protiv tiranije i tlačenja o kome govori Preambula Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima.“

Ruska Federacija je u svim situacijama gde se izjašnjavala o pravnoj neutemeljenosti secesije Kosova i pravnoj utemeljenosti secesije DNR i LNR zastupala koncepciju „remedijalne secesije“, s tim što je s pravom konstatovala da uslovi (činjenični osnov) za primenu remedijalne secesije ne postoje u slučaju Kosova, a postoje u slučaju Donbasa.

U postupku koji se vodi pred Međunarodnim sudom pravde, radi davanja savetodavnog mišljenja o pitanju legalnosti deklaracije o nezavisnoti Kosova, određeni broj država, koji je uzeo učešća u postupku davanjem pismenih izjava, pozvao se, uz druge argumente, na pravo na samoopredeljenje i na remedijalnu secesiju, dok se deo država u svojim pismenim izjavama usprotivio primeni te koncepcije, ili negirajući uopšte njenu utemeljenost u međunarodnom pravu, ili osporavajući ispunjenost uslova za njenu primenu u slučaju secesije Kosova.

Konstatujući postojanje navedenih razlika u stavovima, sud je u savetodavnom mišljenju od 22. jula 2010. konstatovao da on „smatra da nije neophodno rešavati ova pitanja u ovom predmetu“, tj. izbegao je da primeni remedijalnu teoriju (što bi ga uvuklo u dokazivanje netačne tvrdnje da je Albancima na KiM uskraćeno interno samoopredeljenje), već je pribegao jednostavnijoj formuli po kojoj međunarodno pravo ne zabranjuje secesiju koja se vrši iznutra, pa budući da se u konkretnom slučaju radi o deklaraciji o nezavisnosti koju su usvojili „predstavnici naroda Kosova“, dakle o secesiji iznutra, zaključio je da navedena deklaracija nije suprotna međunarodnom pravu (jer se nalazi izvan njegovog domašaja).

Neke od sudija, konkretno sudije Zima, Jusuf i Trinidade su se u svojim izjavama i izdvojenim mišljenjima suprotstavile ovakvom pristupu suda (većine), izjasnivši se za primenu koncepcije „remedijalne secesije“, tj. za utvrđivanje da li su se u konkretnom slučaju stekli uslovi za pribegavanje takvoj secesiji.

Među državama koje su se založile za primenu koncepcije „remedijalne secesije“ u konkretnom slučaju bile su Holandija, Nemačka, Albanija, Finska, Irska, Poljska, Švajcarska, Estonija,Maldivi, a pomenulo ju je i Ujedinjeno Kraljevstvo. Ove države su se izjasnile u prilog toga da je deklaracija o nezavisnosti Kosova u skladu sa međunarodnim pravom.

Protiv koncepcije remedijalne secesije izjasnile su se Srbija, Kina, Kipar, Argentina, Venecuela i Azerbejdžan. Reč je o državama koje smatraju da je deklaracija o nezavisnosti Kosova suprotna međunarodnom pravu.

Stav Ruske Federacije

Stav Rusije iznet u postupku za davanje savetodavnog mišljenja MSP o legalnosti deklaracije o nezavisnosti Kosova bio je specifičan, ali u potpunom skladu sa stavom koji će ova zemlja kasnije iznositi u pogledu Donbasa (kao i pre toga u pogledu Abhazije i Južne Osetije). Naime, Rusija se izjasnila u prilog prihvatljivosti koncepcije „remedijalne secesije“ generalno posmatrano, ali je konstatovala da se u slučaju Kosova nisu stekli uslovi za pribegavanje takvoj secesiji, te da je deklaracija o nezavisnosti Kosova suprotna međunarodnom pravu.

U pismenoj izjavi Ruske Federacije stoji:

„Ruska Federacija smatra da primarna svrha ‘zaštitne klauzule’ (citirane klauzule iz Deklaracije iz 1970. iz koje se izvlači zaključak o postojanju prava na remedijalnu secesiju) treba da služi kao garancija teritorijalnog integriteta država. Takođe je tačno da se klauzula može tumačiti kao ovlašćenje za otcepljenje pod određenim uslovima. Međutim, ti uslovi treba da budu ograničeni na zaista ekstremne okolnosti, kao što je direktan oružani napad matične države, koji ugrožava samo postojanje dotičnog naroda. U suprotnom, potrebno je preduzeti sve napore kako bi se smirile tenzije između matične države i etničke zajednice o kojoj se radi u okviru postojeće države.“

Ruska Federacija se dakle izjasnila u prilog koncepcije „remedijalne secesije“ kao takve, ali je njenu primenu ograničila samo na najekstremnije situacije gde država pod čijim se suverenitetom nalazi data grupa ugrožava sam opstanak (i to prevashodno fizički opstanak) te grupe.

Kolektivna samoodbrana

Konstatujući prihvatljivost koncepcije „remedijalne secesije“ in abstracto, i to samo u najekstremnijim okolnostima, Ruska Federacija je u svojoj pisanoj izjavi upućenoj MSP istakla da u slučaju KiM nema mesta primeni „remedijalne secesije“, odnosno bilo kakve legalne secesije te pokrajine od Srbije. Ruska Federacija je podsetila da ni prilikom rastakanja SFRJ 1991. nije bilo reči o samoopredeljenju stanovništva KiM, niti pravnog osnova za otcepljenje ove pokrajine, te da o samoopredeljenju nije bilo reči ni u vreme krize koja je kulminirala agresijom iz 1999. godine. Samoopredeljenje je počelo da biva pominjano tek nekoliko godina kasnije. Ni opravdanja agresije NATO na Jugoslaviju koja su iznošena kako od strane zvaničnika NATO tako i u stručnoj literaturi nisu sadržala pozivanje na pravo na samoopredeljenje i secesiju, već na sprečavanje i otklanjanje humanitarne katastrofe.

Nakon ovih konstatacija, Ruska Federacija je zaključila:

„Stoga se može zaključiti da 1999, kao ni 1991, međunarodna zajednica nije polazila od pretpostavke da kosovski Albanci, ili celokupno stanovništvo Kosova, imaju pravo na samoopredeljenje. Rezolucijom 1244 uspostavljena je administracija Ujedinjenih nacija na Kosovu kako bi se zaštitila ljudska prava i okončala situacija koja je bila kvalifikovana kao pretnja međunarodnom miru i bezbednosti, a ne da bi se omogućilo narodu Kosova da ostvari svoje pravo na samoopredeljenje.“

Nasuprot kosovskometohijske situacije, gde nije bilo osnova za primenu remedijalne secesije, zvaničnici Ruske Federacije su na dosledan način ukazivali na to da su postmajdanske vlasti Ukrajine izložile stanovništvo Donbasa takvom tretmanu koji ugrožava njihov opstanak, da nisu bile spremne da primene sporazume iz Minska kao dogovoreno i od međunarodnih faktora podržano rešenje položaja stanovnika Donbasa u okviru Ukrajine, te da tom stanovništvu nije preostalo ništa drugo sem da, radi svog golog opstanka, pribegne secesiji od Ukrajine kao poslednjem raspoloživom sredstvu.

Vojna pomoć Ruske Federacije već formiranim državama DNR i LNR, dalje je pravdana pravom tih država na samoodbranu u skladu sa članom 51. Povelje UN i pravom da im, na njihov poziv, druge države priteknu u pomoć (kolektivna samoodbrana).