Rusi i Srbi – Sloveni ili Turanci?

Piše: Slobodan Antonić, sociolog i univerzitetski profesor

 

Da su Rusi i Srbi najpre Sloveni – mlad narod i kultura u usponu, pa tek posle Evropljani – civilizacija na zalasku, mislili su kako ruski slovenofili, tako i naši međuratni „neohumanisti“ ili „ekspresionisti“.

Ali, jedna uticajna struja ruske misli, takođe između dva svetska rata, verovala je da su Rusi mnogo više od Evropljana i Slovena – Turanci. Njihovi pak današnji pripadnici sanjaju o savezu Rusa s najsrodnijim narodima, sa Srbima i s Mongolima. To su evroazijci.

Slovenofili, zapravo, nisu za uzor uzimali nekakvo apstraktno „slovenstvo“, već konkretno hrišćansko društvo kakvo je bilo Rusija pre Petra Velikog, pa i pre 16. veka. Ta drevna Rusija bila je, kako je učio Kirejevski, društvo „žive vere“, istinski bogobojažljivog naroda (ali i elite), konfederacija malih zajednica (mыr) s kolektivnim vlasništvom nad zemljom, duboko ukorenjene običajnosti, povezanih mrežom crkava, manastira i isposnica iz kojih se širila ista pravoslavna duhovnost.

Zdravi korijeni

Posebnost Rusije, za slovenofile, dakle, ne sastoji se u njenim naročitim plemenskim (narodnim) osobinama, već u tome što je uspela da očuva zdrave korene hrišćanstva, naspram duhovno umirućeg Zapada, i što je izgradila ideal Svete Rusije.

Evroazijci su se slagali sa slovenofilima da je Rusija osobena i samobitna kulturno-istorijska celina različita od Evrope, te da je Petar Veliki „iskopao provaliju između ‘dopetrovske’ i ‘poslepetrovske’ Rusije“. Međutim, evroazijci su mislili da u osnovi ruske samobitnosti ne leži toliko ni slovenstvo, pa ni hrišćanstvo, koliko turanstvo.

Turan je persijski naziv za sve zemlje iza Amu-Darje (reka na severu Turkmenistana i Avganistana), i u najširem smislu obuhvata teritoriju od Karpata do Tihog okeana. Turanci su, nabraja Trubeckoj Ugro-finci, Samojedi, Turci – kojima, osim Turaka Osmanlija, pripadaju još i Tatari, Baškiri, Kirgizi, Turkmeni, Uzbeci, Jakuti, Čuvaši, Hazari, Ujguri itd. – a na krajnjem istoku Mongoli i Mandžuri.

„Mi imamo prava da se ponosimo našim turanskim precima“, piše Trubeckoj, „ne manje negoli slovenskim, i dugujemo zahvalnost kako jednima, tako i drugima“ . Jer, „u ruskim venama, nesumnjivo, osim slovenske i ugrofinske, teče i turska krv“ , a i „u čitavom nizu pitanja ruska narodna kultura bliža je Istoku“.

Sličnosti Rusa i Turanaca su najpre mentalitetske. Dok je slovenstvo „isključivo lingvistički pojam“, turanstvo označava „etnopsihološko jedinstvo“. Recimo, „drskost, koju ruski narod ceni u svojim junacima, vrlina je čisto stepska, razumljiva Turcima, ali nepojmljiva Romano-Germanima i Slovenima“ – tj. Slovenima koji nisu današnji Rusi ili Srbi.

Trubeckoj, naime, smatra da se „ponekad Južni Sloveni podudaraju s Rusima ne u tome što su i jedni i drugi Sloveni, nego zato što su i jedni i drugi doživeli snažan turski uticaj“ . A „turanski psihički oblik najočiglednije se ispoljava kod Turaka, koji su uz to među svim Turancima igrali najistaknutiju ulogu u istoriji Evroazije“.

Jaka i oštra vlast

Drugo što su Rusi preuzeli od Turanaca, osim crta mentaliteta, bile su ideja i ustanove imperije. Predmongolska Rusija bila je konfederacija kneževstava, s „primitivnom predstavom o državnosti“. Ali, mongolskim osvajanjem Rusija je usisana u ogromnu imperiju, koja se prostirala od Tihog okeana do Sredozemlja. Rusi su naučili šta znači biti deo svetskog carstva, kakvo je bilo Rimsko ili Vizantijsko.

Velika prostranstva ne mogu se ni osvojiti, ni držati bez čvrstog državnog ustrojstva, bez jake i oštre vlasti. A „objedinjenje skoro čitave teritorije savremene Rusije pod vlašću jedne države nisu ostvarili ruski Sloveni, nego Turanci Mongoli“. Zato su evroazijci i govorili da „bez Tatara (Mongola) ne bi bilo ni Rusije“.

Evroazijci ističu da, premda je Rusima nametnut težak danak, Mongoli (Tatari) im nisu dirali veru. Mongoli Zlatne Horde bili su šamanisti, i tek u drugoj polovini 13. veka prihvatili su muhamedanstvo – ali ni tada nisu imali ambiciju da Ruse islamizuju. Za razliku od njih, Zapadnjaci – Tevtonci, Poljaci, Litvanci – nastojali su da Ruse pokatoliče. Zato su ruski kneževi, poput Aleksandra Nevskog, pre birali mongolski nego latinski jaram.

Mongoli su udarili osnov ruskoj imperiji kada su međusobno sukobljenim kneževinama nametnuli jakog „Velikog kneza“, odgovornog za prikupljanje poreza od Rusa. Oslobođenjem od Tatara, središte carstva je samo premešteno iz Saraja u Moskvu, a Veliki knez postao je pravoslavni Car . Turanskim centralističkim ustanovama („telo“) dodata je samo vizantijska ideologija („duša“) – i ruska pravoslavna imperija je rođena.

Učinak „slobodnog samorazvitka“

Petar Veliki, ocenjuju evroazijci, na silu je želeo da evropeizuje takvu, turansko-vizantijsku i evroazijsku Rusiju, jer je nije ni razumeo, ni voleo. Ne samo da joj je naneo štetu, već ju je usmerio na put propasti.

Štetu joj je naneo pojačavši elemente sistemskog nasilja nad narodom, zbog čega je tlačenje postalo nepodnošljiva crta evropeizovane carske Rusije: „Vojna služba i kreposno pravo postojali su i u dopetrovskoj Rusiji, ali je Rusija postala militaristička i kreposna zemlja par exellance tek u doba evropeizacije. I ako se prisetimo da su se svemu ovome privremeno pridruživali žestoki progoni svega što je iskonski rusko – zvanično proglašavanje iskonske ruske kulture varvarstvom i duhovna prevlast evropskih ideja – onda neće biti preuveličano ako se ovaj period ruske istorije označi kao epoha `evropskog` ili `romanogermanskog` iga.“

Taj put propasti vodio je Rusiju do revolucije 1917, koja je istovremeno posledica i vrhunac evropeizacije Rusije. Liberali, koji su oborili cara u februarskoj revoluciji, pripadali su tradiciji ruskog zapadnjaštva, a boljševici su oktobarsku revoluciju i izveli zaluđeni idejama zapadnog marksizma .

 

Evroazijci su, međutim, pozdravili Staljinovo odustajanje od svetske revolucije i izgradnju SSSR-a kao svojevrsne federacije evroazijskih naroda, uz nezapadni put razvoja. Nadali su se da će ova obnovljena „velika Rusija“, kao „poseban svet“ i „samodovoljna zajednica naroda“ (ovde 210) odbaciti nametnutu boljševičku košulju i razviti istinsku evroazijsku samosvest. Štaviše, priželjkivali su i da evroazijski narodi, kao učinak „slobodnog samorazvitka“, u budućnosti i sami postanu pravoslavni, te da tako Evroazija izgradi dublje duhovno jedinstvo.

Preporod i raskid sa prošlošću

S padom komunizma u Rusiji je obnovljen evroazijski misaoni pokret. Osim Dugina, koji se smatra njegovim „glavnim ideologom“ , mnogi vrhunski ruski intelektualci deklarisali su se kao evroazijci – od Aleksandra Panarina, do Nikite Mihalkova („Evroazija je šesti kontinent na kome je zaista sve, kao u Americi, mleveno, izmešano i stopljeno poput pljeskavice, samo što je ta pljeskavica – vizantijska“!

Za evroazijski put razvitka optirao je 1992. i Lav Gumiljov izjavom: „Ako Rusija bude spasena, onda će biti samo kao evroazijska država i samo uz pomoć evroazijstva.“

Gumiljov je ne samo jedan od onih mislilaca koje Putin često citira, već je ruski predsednik nekoliko puta, pogotovo posle 24. februara 2022, ponovio da je „Rusija evroazijska zemlja – toga se uvek sećamo, nikada to nismo zaboravili“. On je, u istom kontekstu, izjavio i da se razmišlja o premeštanju ruske prestonice negde u Sibir, bliže ŠOS-u.

Putin je, 31. marta 2023, doneo ukaz kojim je promenjen koncept spoljne politike RF iz 2016. Rusija je sada definisana kao „izvorna država-civilizacija, ogromna evroazijska i evro-pacifička sila, koja je okupila ruski narod i druge narode koji čine kulturnu i civilizacijsku zajednicu Ruskog sveta“ (ovde). Da se Rusija okreće evroazijskom putu razvoja vidi se i iz činjenice da je Evroazija, u ovom dokumentu, kao imenica ili pridev spomenuta 24 puta.

Ovaj Putinov ukaz je na Zapadu ocenjen kao jasan pokazatelj „odzapadnjačenja“ (de-Westernization) Rusije, odnosno kao „rekonceptualizacija Rusije u evroazijsku državu par ehellance, pri čemu se ‘Evroazija’ shvata kao entitet drugačiji od Zapada – ne samo odvojen od Zapada, već i od njega različit. Reč je o pomeranju ruske referentne tačke daleko unazad, čak u pred-evropsko (predpetrovsko – S. A.) doba.“

Tvrdi se da je reč o „Putinovoj fiksaciji na Rusiju kao evroazijsku zemlju-civilizaciju“, zbog čega su „promene koje se danas dešavaju u Rusiji zapravo civilizacijska prelomna tačka“. „Baš kao što je ‘evropeizacija’ (Europeanization) Ruskog carstva trebalo da bude njen preporod u 19. veku, tako se i ‘evroazijaćenje’ (Eurasianization) Ruske Federacije danas nudi kao suštinski raskid s prošlošću“ .

Epska bitka

I magazin „Forin polisi“ tvrdi da Putin „ubrzava izgradnju tvrđave Evroazije, kojom upravljaju neprijatelji slobodnog sveta“ – „revizionističke autokratije — Kina, Rusija, Iran i, u manjoj meri, Severna Koreja“. Ono što se sada dešava „Forin polisi“ naziva „epskom bitkom za Evroaziju“.

Danas kod nas Zoran Ćirjaković govori o „drugoevropejstvu“ Srbije: „Mi smo drugačiji Evropljani, jedni od onih u čije su umove i društvene odnose uselila Azija. Zato srpsko drugoevropejstvo nije stvar izbora već duboka, mada uglavnom teško vidljiva, mentalna činjenica koja boji sve u Srbiji – konzervativizam i liberalizam, levicu i desnicu, popularnu muziku i elitističku zgroženost njome.“

I zaista, ako pogledamo Inglhart-Velzelovu kulturnu mapu sveta, izrađenu na osnovu istraživanja vrednosti, videćemo da je Srbija daleko bliža Turskoj nego Austriji – a o Švedskoj i Danskoj da ne govorimo. Na ovoj mapi cela pravoslavna Evropa (s Gruzijom i Jermenijom) nalazi se između afričko-islamske i konfučijanske kulture, bez dodira s katoličkom Evropom – i veoma udaljena od anglosaksonske, kao i od protestantske Evrope. Čak je Mongolija bliža Mađarskoj i Slovačkoj nego Srbija.

A možda ideja o konfederaciji Rusije, Srbije i Mongolije i nije toliko luda?

(RT Balkan)