Rodžer Voters ili Tonino Picula

Piše: Dragoljub Kojčić

Bilo je nešto mistički predviđajuće u knjizi pesama „Zidovi”, za koju je od najšireg i najraznovrsnijeg kritičarskog žirija Enes Halilović pre par godina dobio Nagradu „Meša Selimović”. Laureat i njegovi najposvećeniji čitaoci zapravo su liturgijski učestvovali u dodiru sa bićem sveta koji, izgleda, po nekom usudu mora da bude isparcelisan različitim zidovima. Događaji koji su usledili opravdali su odluku žirija.

Po raspadu Sovjetskog Saveza došlo je do ideološke entropije. Nema više komunizma, ali nema ni liberalne ideje. Možda ju je sahranio upravo Frensis Fukujama u arogantnom uverenju iz knjige „Kraj istorije i poslednji čovek” da je zauvek pobedila ekonomska interpretacija liberalizma. Harvardski guru nije uočio niti je povukao lekciju sa nacističkih noćnih bakljada, sa poslednje sovjetske parade na Crvenom trgu, ili iz Šekspirovih drama da upravo onda kada misliš da si najjači, zaglušen ovacijama slave i obnevideo spektaklom moći, prečuješ zvona koja najavljuju tvoj kraj. Što bi rekao Hemingvej: koja zvone za tobom! Nažalost, u Fukujaminom kovčegu pokopana je i velika ideja političkog i kulturnog liberalizma, ali i poperovskog otvorenog društva. Ralf Darendorf je promptno reagovao i optužio kolegu da je „zarad petnaest minuta slave” skliznuo u opskurnost. Nije se dugo čekala ni slična reakcija Semjuela Hantingtona.

Kada se pokazalo da se izjalovio Fukujamin novi univerzalni i jednoumni poredak i uobraženje da je preostala samo jedna sila da uređuje međunarodne odnose i deli pravdu, svet je počela da trese grozničava potreba za izlaženje iz „1984”, za autonomizmom i suverenizmom kao prirodnom stanju i najvećem bogatstvu planetarne ljudske zajednice. Zid kojim je, poput slavne klaustrofobične pantomime Marsela Marsoa, Zapad počeo da potiskuje i opkoljava globalni Istok, predstavljajući ga kao neprijatelja i kao opasnost po sudbinu čovečanstva, prikrivajući zapravo sopstveni imperijalizam i nečistu savest, počeo je da se ponovo diže, pre svega na geografskim širinama kulture. Počelo je u Zagrebu skidanjem Čajkovskog sa repertoara filharmonije, nastavilo se otpuštanjem Ane Netrepko iz Metropoliten opere, Karlsona Takera sa televizije Foks, psovanjem Vladimira Putina, klevetanjem Rasela Brenda, zabranama identitetskih obeležja sportistima, raskidanjem ugovora Bikoviću itd. Posle idu serije unisonog zbijanja redova pod firmom državnog razloga. Proces se dovršava starim ratobornim načelom: Ili si naš ili si neprijatelj. Zid kao kula Todora od Stalaća.

Kako u tome igrokazu stoje Srbi i Srbija?

Srbija čvrsto stoji na pozicijama vojne neutralnosti, ali je programski racionalno opredeljena za članstvo u Evropskoj uniji. Ali kako to izgleda sa stanovišta zapadne političke alijanse i s koje strane zida je Srbija u njihovoj optici? Da li je Srbija njihov hole in the wall prema političkom Istoku?

U dosadašnjih tridesetak godina od početka raspada Jugoslavije Zapad je bez izuzetka stajao na stranu srpskih protivnika. Priznao je Hrvatsku bez rešenog pitanja srpskog naroda koji im je jedanput doneo slobodu i stvorio državu, a dva puta progledao kroz prste zločine koje su počinili, uključujući genocid. Ignorisao je pravo veta srpskog naroda u Bosni i Hercegovini na referendum o izdvajanju iz Jugoslavije i stvorio uslove za izbijanje krvavog građanskog rata. Bombardovanje naše zemlje i podržavanje albanske UČK, saučesništvo u progonu i etničkom čišćenju Srba iz Prištine i drugih naselja, kulminacija je antisrpske politike. Uz to treba dodati sankcije koje su devedesetih razorile srpsku ekonomiju, nepravno priznavanje tzv. države Kosovo, tolerisanje svakodnevnog nasilja nad pripadnicima našeg naroda i odsustvo svake volje da se implementira Zajednica srpskih opština koja je dogovorena i potpisana u Briselu.

Zapad šalje poruke da želi dobre odnose sa Srbijom. Sasvim je jasno da je iluzorno očekivati pristupanje Srbije NATO-u. Strašna godina 1999. je dovoljno objašnjenje. Ali današnji NATO je postao alijansa koja razlog svoga postojanja vidi u okršaju sa nama prijateljskim i partnerskim zemljama. Zanimljivo je da u političkom rukovodstvu severnoatlantskog saveza ne postoji ni trunka kajanja ili barem revizije pogleda na bezakonje koje je učinjeno našoj zemlji, a kamoli neki značajan gest izvinjenja ili kompenziranja ogromnog razaranja naše ekonomije. Zavesa preko njihove savesti je zid prema Srbiji koji opstaje bez naznaka dobre volje da se isprave nepravde.

Naravno, Srbija nije faktor od koga zavise ishodi svetskih sukoba. Ali jeste faktor mira i stabilnosti na Balkanu. Ili: ne može se graditi stabilni i prosperitetni Balkan na račun srpskih prava. Ono što predstavlja osnovni uslov i signal promene odnosa prema Srbiji i srpskom narodu u celini jeste da se ukloni meta koju politički snajperi iz zapadne hemisfere iscrtavaju na našem čelu u svakoj mogućoj prilici: Ališa Kerns, Viola fon Kramon, Tonino Picula ili Danijel Server. To znači prestanak pritisaka da se promeni dejtonski status Republike Srpske i prestane sa nametanjem nelegalnih političkih i pravnih rešenja tzv. visokog predstavnika u Sarajevu. To znači prestanak ograničavanja uticaja srpskog naroda u Crnoj Gori da se vlast i politika formiraju u skladu sa izbornim rezultatima i nacionalnom proporcijom. To takođe znači da se prestane sa tolerisanjem političkog nasilja koje nad ostacima srpskog naroda sprovode Albin Kurti i privremene institucije tamošnje samouprave. To znači i da se prestane sa inicijativama, u Britaniji i u nekim prozapadnim opozicionim krugovima u Srbiji, da se Srbi proglase za genocidni narod, pored svih zverstava koja su tokom Drugog svetskog rata počinjena u Hrvatskoj i prošla bez odgovarajuće međunarodne osude.

Najzad, oni koji su mimo svih činjenica, potpisanih izbornih zapisnika i korektnih ocena međunarodnih posmatrača, glasali za Strazburšku rezoluciju, zapravo hoće da pred većinsku i demokratsku Srbiju postave zadatak koji je neostvariv jer časni narod ove zemlje nikada nije prihvatao ultimatume za vršljanje stranih agentura po svojoj zemlji. Legitimno je da određeni krugovi zapadne političke zajednice imaju svoje favorite u Srbiji, ali to nisu favoriti većine građana ove zemlje. Niti su ucene finansijskim restrikcijama i novim sankcijama način da se njihovi ljubimci mimo izbornih rezultata instaliraju na vlast. Upravo suprotno, to nisu ni zastupnici ideja vladavine demokratije niti branioci nacionalnih interesa. Zbog toga i jesu u manjini. Sa takvima se ne može ni graditi bilo kakav produktivan partnerski odnos, ali to njihovim pokroviteljima nije ni bitno. Važno je da se potčine Banjaluka, Podgorica, Kosovska Mitrovica i Beograd. A posle bi rasturanje srpskog životnog i istorijskog prostora išlo dalje. Kratkovida, neuka i šićardžijska politika, barem za mandata većine tekućih zapadnih administracija, ne primećuje da je budućnost sveta u interakciji i saradnji, a da je, još od Svetog Save, upravo Srbija imala istorijsku misiju da bude „otvor u zidu” i poveže svetove. Pre će biti da preko ove opozicije strazburški jahači nesreće opravdavaju poetsko i multimedijalno predskazanje Rodžera Votersa i dodaju another brick in the wall.

(Politika)

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)