Robinson Kruso iz Zenice: Praznike je proveo u svojoj pećini, a jedino društvo mu prave vjerni psi

Zeničanin Žarko Hrnjić (63) odlučio je pre desetak godina da prekine svaki kontakt s civilizacijom i živi u pećini izvan grada.

Prve dane nove godine Zenica je dočekala okovana snegom i ledom. Sneg, koji pada već danima, otežao je i saobraćaj pa su kolone dobro ugrejanih automobila milele kroz grad, a njihovi vozači nervozno trubili pridonoseći opštem, za praznike uobičajenom metežu.

Daleko od te vreve jednog od najvećih bosanskohercegovačkih gradova područje je koje zovu Kamenolomi. Do njega se dolazi mostom preko ledene reke Bosne, k jednom od njenih potoka – Babinoj reci. Uz samu vodu veći je šator, sada sasvim prekriven debelim snežnim pokrivačem, a s druge strane hladne rečice „pećina“, iako ju je preterano tako zvati, jer ipak je to samo manja rupa u steni, verovatno nastala za potrebe kamenoloma. Pa ipak, ovo neugledno zdanje već je više od deset godina dom 63-godišnjeg Zeničanina Žarka Hrnjića, koji je pre mnogo godina odlučio da prekine svaki kontakt s civilizacijom.

MAST NA HLEBU ZA PSE

Oko nesvakidašnje naselje dom je dvadesetak dobro uhranjenih pasa, a Žarko ih nutka hlebom koji umače u gotovo zaleđenu svinjsku mast. Uoči dolaska svi su rekli kako je Žarko vrlo srdačan i pristupačan čovek, koji nikada ne odbija putnike namernike. Psi veselo mašu repom pozorno posmatrajući imamo li u ruci kakvu kobasicu ili, ako već ništa drugo, makar kakvu kost. Ali, Žarku se prisutnost drugih medija nimalo ne sviđa.

– Odlazite, pustite me da živim na svoj način. Ne želim nikakvu pažnju. Svi mediji lažu o meni, a ja samo želim ovaj svoj mir! Ne treba mi niko i ništa! Samo idite – podviknuo je Žarko, krajnje ljut zbog dolaska još jednog medija.

Ovaj pustinjak, naime, novine ne čita, nema televizije ni mobilni pa se oslanja na informacije koje mu drugi kažu. Stoga je na temelju glasina, zaključio da „novine o njemu lažu i više s novinarima nema smisla pričati“.

– Ne zanima me ni ko ste ni odakle ste. Iz Hrvatske? Mrzim i Hrvatsku i Nemačku i Kinu, svaku državu i svaku vlast. Zato sam se od svega i odvojio – govori Žarko, a lice mu se sve više crveni od besa.

Verovatno postoji razlog zašto se Žarko pre decenije odlučio da se liši svih blagodati (ili tereta?) modernog života.

Mediji su još 2009. javili kako se Žarko odlučio useliti u pećinu nakon što je izgubio stan u Zenici, u neobičnom sudskom postupku. Jedni kažu da mu je stan neko zauzeo tokom rata, dok je on bio na poslu zaštitara u Nemačkoj, a ima i onih koji tvrde da je stan izgubio jer je država rešenjem dala stan i njemu i još jednoj osobi, a u sudskoj borbi kojoj se nije nazirao kraj Žarko je izgubio živce i otišao živeti u rupu u kamenu.

U kafiću sa druge strane ljudi kažu da je Žarko simbol otpora društvu koje je slomila tranzicija, a dokrajčio kapitalizam.

– Vidi ga tamo, nema ni televizije ni mobilnog, ni struje ni vode. Zapravo, vode ima, i to najbolje moguće, čiste bosanske izvorske. Nema poštanskog sandučića. Ja, kad god proverim ko mi piše, samo se iznerviram. Ili je neka opomena za neplaćeni račun ili mi sud šalje izvršenje koji nemam odakle da podmirim. A on živi u slobodi, daleko od svega – zamišljeno govori zenički penzioner.

– Kažu neki da je bio ovakav, onakav. Ma ujek je naš Žarko bio samo slobodnjak. I neka ga, baš takvog – zaključuje čovek u kasnim šezdesetima.

Ono malo što se o Žarku zna jeste da je tokom rata koji je devedesetih besnio njegovim krajem izbegao u Nemačku. Ne zna se šta je po zanimanju – navodi se da je radio i na građevinskim poslovima, a drugi izvori kažu da je u “obećanoj zemlji” mnogih Bosanaca radio kao zaštitar.

Tamo je, navodno, zaradio i penziju, ali do nje ne može dok ne napuni zakonskih 65 godina, jer nema dovoljno radnog staža. Pre mnogo godina, kada je ostao bez stana, ponuđen mu je smeštaj u jednom domu, ali Žarko je to s prezirom odbio iz dva razloga. Prvo, ponuđeni smeštaj bio je gotovo dvadeset kilometara udaljen od Zenice, grada u kojem je Žarko odrastao i koji je voleo, pa bi mu svakodnevno putovanje predstavljalo preveliku neugodnost. A drugo, i verovatno važnije, jeste to što se ovaj osobenjak u životu okružio svojim vernim psima. Legenda kaže da je, kada su mu rekli da u dom ne može povesti svoje čuvare, napustio civilizaciju i povukao se u ledene stene Kamenoloma.

NEVEROVATNA LJUBAV PREMA PSIMA

Žarku je, naime, baš tog dana uginuo jedan od pasa koje, vidi se po njima, neizmerno voli.

– Neverovatna je ta njegova ljubav prema psima, ali i ljubav tih pasa prema njemu. Kada zahladi, Žarko se povuče u pećinu, a psi ga okruže i zajedno se greu. Verovatno ni sam ne zna koliko ih je. Ako ne znate gde je Žarko, samo pomazite neku lutalicu na Babinoj reci i pas će vas dovesti do njega – govore Zeničani.

– Nikome se Žarko nikada nije zamerio. On je samo takav, poseban. Ali problema s njim nikada nismo imali. Nikoga nije napao, nikome nije napakostio. Drugačiji je i zato se maknuo od sveta – govore Zeničani.

A ipak, na samo nekoliko kilometara od Zenice, u brdima i šumama, smestio se čovek kojeg u ovim krajevima nazivaju i „zenički Robinzon Kruso“.

U retkom slučaju medijskog istupa Žarko je kroz smeh rekao kako mu taj nadimak imponira.

– Pa to je odlično! On je brodolomac koji je jedini ostao živ, a svi su drugi poginuli – izjavio je.

Nema među njima većih razlika. I jedan i drugi usled brodoloma (života) okrenuli su se prirodi, podignuli svoje domove, dokazavši da se i drugačije može živeti.

(Telegraf.rs/Jutarnji.hr)