Rezolucija i rehabilitacija
Piše: Čedomir Antić
Vođi srpskog naroda u Crnoj Gori, predsedniku Skupštine ove države Andriji Mandiću, poslanicima Milanu Kneževiću i Aleksi Bečiću, dakle predsednicima triju parlamentarnih partija vladajuće većine, vlasti Hrvatske izdale su zabranu ulaska u Crnu Goru. Razlog tome je prema zvaničnom obrazloženju nekakva aktivnost spomenutih protiv interesa hrvatske države.
Ova zabrana je, međutim, problematična iz nekoliko razloga. Prvi se odnosi na nesumnjiv povod i istinski razlog ovog postupka hrvatskih vlasti – Rezoluciju o osudi genocida u logorima Jasenovac, Dahau i Mathauzen koju je nedavno usvojila Skupština Crne Gore. Pošto je reč o načelnoj osudi jednog režima koji je u Hrvatskoj i Nemačkoj oglašen kao zločinački, teroristički i nepovezan sa suverenom demokratskom voljom Hrvata i Nemaca, reakcija Hrvatske je potpuno iznenađujuća.
Dakle, Hrvatska smatra sasvim prirodnim da bude sponzor Rezolucije o osudi genocida u Srebrenici, a da se pritom nije ni konsultovala sa Srpskom i Srbijom, koje su taj zločin priznale, procesuirale optužene za njega i prihvatile strašne posledice, a sada su izložene pretnji da će Srpska biti ukinuta a srpski narod prognan. Sa druge strane, za nju je uvreda i agresija sama osuda zločina izvršenog pre osamdeset godina sa kojim se demokratska Hrvatska očigledno suštinski nije suočila. Da je suprotno ne bi ove godine natpis o „Holokaustu“ nestao sa Spomen područja Jasenovac; ne bi direktor ove ustanove podnosio ostavku; ne bi direktor Hrvatskog državnog arhiva tvrdio da su Srbi 1941. izvršili genocid nad Hrvatima; ne bi nekadašnji predsednik hrvatskog parlamenta tražio da bude afirmisan nacistički pozdrav „Za dom spremni“; ne bi bivša hrvatska predsednica Kolonda Grabar Kitarović u muškoj svlačionici reprezentacije klicala ustaškim koljačima Juri Francetiću i Rafaelu Bobanu i iz punog brushltera urlala stihove: „Drinu vodu pregazili, Srbiju su popalili !“; konačno, ne bi drugar naših političara, aktuelni predsednik Hrvatske, Zoran Milanović podsećao da mu je „djed bio ustaša“, a posle optužnice pilota Hrvatskog ratnog zrakoplovstva, koji su protivno Rezluciji UN o zabrani letenja, na Petrovačkoj cesti poubijali civile, primetio kako „se Srbi posle čude što ih Nijemci povremeno bombarduju“.
Ukratko, za Srbiju su pre tridesetak godina sa pravom govorili da svaka država ima svoju mafiju, a samo kod nas mafija ima državu. Za Hrvatsku se, međutim, od kraja 19. veka može reći da u svakoj zemlji ima ekstremista, ali samo u njenom slučaju Kju Kluks Klan ima sopstvenu državu. Ima međutim, u tom ekstremizmu i nekakvog podlog i bednog računa. Bez Pokreta Evropa sad i SNP-a ne bi bilo ni usvajanja ove rezolucije, pa ipak je Hrvatska propustila da sankcioniše njihova vođstva, možda i sećajući se njihovog držanja za vreme smene srbožderskog Đukanovićevog režima. Neobična je ta ljutnja i moralna panika licemerne Hrvatske. Ja nikada nisam čuo da neko može toliko da mrzi i prezire jedan narod i državu, da može da ih krivi za istorijske traume i sve neuspehe, a da je jednovremeno toliko sudbinski vezan za taj izbor svih zala. Zbog mržnje prema Srbiji Stjepan Mesić je mogao ustašama da zaboravi babu koju su mu navodno ubili. Mogao je da ode u Australiju i govori o NDH kao povjesnom dostignuću, ali će taj nezaisti zlikovac ipak potrčati da uzme stotinak evra penzije koju je zaradio kao šef države koju krivi da je za njegovog mandata skrivila zločine u Vukovaru, Bibinju, Voćinu… Kada u dalmatinskoj selendri katolički fanatici za maškara spaljuju lutke zlikovaca za njih je – 2024. i 2023. godine (!) – Aleksandar Vučić Don Kihot, a Vladimir Putin tek njegov sluga – Sančo Pansa. Tako oni vide Srbiju i Srbe. To je Hrvatska, domovina Željka Keruma, malog privrednika sa imidžom Ere Ojdanića od pre trideset godina, koji je u 21. veku demokratski izabran da vodi Split a javno je iskazao uverenje da svetskim bankama upravljaju „Srbi i Židovi“.
Zato je važno što je Crna Gora donela Rezoluciju o genocidu u logorima Jasenovac, Dahau i Mathauzen. Žrtvama to nije više bitno. Nemačka i Hrvatska su se otarasile svojih Jevreja odnosno Srba, koje niko ne vraća silom u njihove domove. Postale su regionalno bitne. Nije važno ni Srbiji i Srpskoj, kojima samo loša vlast i nesloga mogu da naškode, jer nas neprijatelji samo ojačavaju. Rezolucija o genocidu u logorima od pre osamdeset godina pokazala je prave namere, planove i ciljeve hrvatskog i nemačkog naroda sa Rezolucijom o osudi genocida u Srebrenici. Izvanredno je važno i ko je u Crnoj Gori poistovetio savremene „europske vrednosti“ sa ne spominjanjem zločina u Jasenovcu, a bitan je spisak onih koji se izvinjavaju Hrvatskoj zbog rezolucije o genocidu u nacistički logorima. Konačno imamo ekskluzuivan spisak životinja prerušenih u ljude koje obitavaju na prostoru Crne Gore. Nažalost, taj spisak nije potpun jer nema Mila Đukanovića i još par stotina onih koji su Crnu Goru ozverivali svih ovih godina.
Pošto su dobrom delu crnogorskih političara toliko važne evropske vrednosti, treba reći da su suočavanje sa prošlošću i donošenje antiautoritarnih zakona preduslov evropeizacije. Do sada u Crnoj Gori su se suočili samo sa „srpskim zločinima“ – od mitskih Tuđemila, gde su se dve srpske vojske tukle između sebe, ali je jednu usvojio savremeni montenofašizam… pa do zločina nad Albancima 1999. godine. Sada je vreme za suočavanje sa crnogorskim zločinima za vreme postojanja republikanske Crne Gore posle 1944. godine, te sa zločinima zelenaša i fašista nad Srbima tokom Drugog svetskog rata, te sa progonima koje su sprovodili preci današnjih Bošnjaka i Albanaca za vreme vekova osmanske vladavine… Potrebno je da bude izvršena i rehabilitacija svih nevinih žrtava koje nisu bile deo fašističke okupacione vojske. Čitao sam u Vijestima jedan potpuno neobavešten tekst o generalu Dragoljubu Mihailoviću, podsetio bih da je on u Srbiji već osam godina rehabilitovan, a da u Francuskoj, Britaniji i SAD nikada nije smatran za nešto drugo osim za antifašistu, borca protiv nacizma i žrtvu totalitiranog komunističkog režima. Zato je Mihailovića zvanični Vašington u razdoblju od 1948. do 2005. godine odlikovao tri puta.
Vreme je dakle, za osnivanje Crnogorske komisije za istinu i pomirenje.
(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)