Revitalizacija srpske ideje

Piše profesor Vladimir Pavićević

Proteklo je više od trideset godina od kada je počeo ratni raspad SFRJ. Vreme od kraja ratova na tlu bivše Jugoslavije do danas ispunjeno je raznovrsnim uticajima kojima se pokušava stvarati nova morfologija političkog prostora nekadašnje države. Ti uticaji su kako eksterni, najčešće osmišljavani kao deo politike velikih i regionalnih sila, tako i unutrašnji, autentični, proizvedeni na tlu o kojem je reč.

Da bi zainteresovani istraživač mogao dobro da se snađe u razumevanju političkih procesa u našem regionu danas, veoma bi koristilo da poseduje informacije o relevantnim uticajima koje pominjemo i da može precizno da evidentira determinante kojima se definišu okviri daljih mogućih tokova. Jedna od tih ključnih determinanti je revitalizacija srpske ideje, koja se u ovom momentu jasno uočava kroz tri trase koje teku uporedo.

Prvu trasu predstavlja jačanje države Srbije i snaženje njenog uticaja pre svega u regionalnom, potom i u širem evropskom okviru. Ni u jednom momentu u ovih trideset i nešto godina srpska država nije bila jača ni uticajnija nego što je to slučaj danas. To stanje se često i jasno evidentira u brojnim analizama u kojima se tretira situacija u državama regiona, njihovi bilateralni odnosi ili doprinos svake pojedinačne države u regionalnim inicijativama u kojima učestvuje.

Suočavanje sa pojavom i posledicama virusa korona u prvoj polovini 2020. godine bio je ogromni zdravstveni, ali i politički izazov za sve ove države. U poređenju sa ostalima država Srbija je reagovala najbrže i najbolje. Obezbedila je sve vrste vakcina svojim, ali i građanima svih država regiona. Vakcine su iz Beograda ili slate u okolne države kao pomoć ili su građani tih država dolazili u Beograd da bi se vakcinisali.

To je jedan u moru primera koji je analitičare navodio da razmišljaju i pišu o tome da je u ovom vremenu Beograd metropola ne samo po brojnosti populacije već i kao politički centar najvećeg značaja u našem regionu. Takav stav uvek je primarno argumentovan očiglednim ekonomskim snaženjem države Srbije, ali i ulaganjima u vojne potencijale, koja su kada je reč o srpskim saveznicima potpuno transparentna i koja ni u najmanjoj meri nisu osmišljena da budu pretnja miru. Vojno snažna Srbija kao vojno neutralna država garant je mira.

Ime druge trase je Republika Srpska. Nema dileme da se Republika Srpska prepoznaje po izraženoj pluralnosti aktera u političkom polju, koja političke rasprave nekada čini i napetim. Ali tri su elementa kojima se danas u Republici Srpskoj doprinosi revitalizaciji srpske ideje.

Jedan element se tiče odnosa prema Srbiji. Bez obzira na stranačke razlike, svi u Republici Srpskoj osećaju ljubav prema Srbiji i privrženost srpstvu. Ako negde na ovoj planeti postoji jedinstvo oko nekog pitanja, onda ta vrsta sloge i zajedništva postoji u Republici Srpskoj kada je reč o odnosu prema Srbiji i srpstvu.

Drugi element povezan je sa uticajem na procese odlučivanja u Bosni i Hercegovini. Uticaj Republike Srpske na procese na centralnom nivou vlasti u Sarajevu danas je veći nego bilo kada ranije. Ova činjenica je posebno važna kada je vežemo za stav Beograda da mostova sa Sarajevom treba da imamo što je moguće više i da Srbi i Bošnjaci treba da promišljaju kako sve bolje i uspešnije da sarađuju.

Treći element se tiče unutrašnje političke i društvene kohezije u samoj Republici Srpskoj. Uoči lokanih izbora koji će biti organizovani na jesen, deluje da tenzije u unutrašnjoj politici Republike Srpske nikada nisu bile manje. Dobro je da postoji politička pluralnost, ali je jednako dobro da raznovrsnost u politici bude čvrsto vezana za ideale i načela koja nas spajaju i koja obezbeđuju jak osećaj zajedništva. Utisak je da Republika Srpska ide ka tome.

Konačno, izuzetan doprinos revitalizaciji srpske ideje stiže iz Crne Gore. To je posebna trasa ovoga puta koji smo nazvali revitalizacijom srpske ideje. Prosvetiteljske litije koje je pokrenuo mitropolit Amfilohije Radović najavile su eru trobojke u Crnoj Gori. Ta nova era Crnoj Gori donosi pomirenje među braćom i mnogo bolje međusobno razumevanje. Ona je donela i jednu vrednost koja je posebna – da crnogorsko nije i da ne može da bude antisrpsko. Pojedini akteri bi dodali da nije crnogorsko ako nije srpsko.

Milo Đukanović je u dugom periodu svoju politiku temeljio na antisrpskim sentimentima. To je bila politika teških podela u Crnoj Gori, koja je u narod unosila zavadu. Njegova pokvarena politika zavade doživela je krah na parlamentarnim izborima 30. avgusta 2020. godine, potom i na predsedničkim izborima prošle godine na kojima je Jakov Milatović ubedljivo pobedio Mila u direktnom duelu.

Postđukanovićevska Crna Gora razvija se danas na temeljima ideala koji su osvojeni onom velikom tridesetoavgustovskom pobedom. U crnogorskom društvu dominira stav i osećaj da Crna Gora nema bližega od Srbije i da veze među ljudima koje je Milo kidao, treba sada obnoviti i učvrstiti. Crnogorska politika prati ovaj put kojim ide društvo. Doduše nešto sporije nego što bi poneko možda očekivao, ali ipak sigurno.

Posebno je u ovom kretanju važna i dobra uloga Mitropolije crnogorsko-primorske Srpske pravoslavne crkve i mitropolita Joanikija. U poređenju sa svim institucijama i drugim organizacijama u Crnoj Gori, autoritet Srpske pravoslavne crkve je u Crnoj Gori ubedljivo najsnažniji. On je i formalno evidentiran potpisivanjem Temeljnog ugovora Crne Gore sa Srpskom pravoslavnom crkvom što su pozdravili i pravoslavni vernici i predstavnici drugih verskih zajednica u Crnoj Gori.

Još jedno treba precizno saopštiti: Beograd je pokretač i centar procesa koji znači revitalizaciju srpske ideje. Iz Banjaluke i iz Podgorice se gleda ka Beogradu kao centru iz kojeg dolaze najbolji uticaji, kojima se obezbeđuje opšti progres. Veoma je važno da za Beograd i u simboličkom i u suštinskom smislu vezujemo progres. Jer što su Beograd i Srbija razvijeniji, snažniji i progresivniji, to će sila gravitacije jače da vuče ka tom centru.

 

(Politika.rs)