“Republika”: Milo Đukanović u Bečićima krio ubice Zorana Đinđića!

Milo Đukanović, sudeći prema poverljivom izveštaju crnogorske obaveštajne službe, bio pokrovitelj i „zemunskom klanu“, tačnije ubicama Zorana Đinđića, u čije se prijateljstvo i dan-danas kune. Ove sumnje pobudio je deo dokumenta u kom se pominju dvojica, kasnije uhapšenih, „zemunaca“.

– Ljudi Mila Đukanovića su duži vremenski period u Crnoj Gori pružali utočište i zaštitu nekolicini osoba za kojima je bila raspisana Interpolova crvena poternica, među kojima su bili i Sretko Kalinić i Miloš Simović. Radi se o pripadnicima „zemunskog klana“, koji su u odsustvu osuđeni za ubistvo Đinđića, a kojima je navodno obezbeđen boravak u apartmanima hotela „Splendid“ u Bečićima – piše u papirima u koje je Republika imala uvid.

SPREMALI HAOS

Dodaje se i da „podatak dobija na težini ukoliko se imaju u vidu neproverena saznanja iz septembra 2008, kada su pojedini pripadnici klana planirali u Srbiji niz teških krivičnih dela s ciljem destabilizacije bezbednosne situacije u zemlji“.

Ova dvojica visokorangiranih kriminalaca uspela su da pobegnu iz Srbije posle ubistva premijera i velike policijske akcije „Sablja“ u martu 2003. Uspešno su se krili više od sedam godina uz pomoć jataka iz regiona, uprkos Interpolovoj poternici. Operativni podaci govore da su u Hrvatsku prebačeni upravo zahvaljujući Milovim vezama, a ko zna kada bi bili uhapšeni da se nisu međusobno sukobili.

Umalo koban obračun odigrao se 8. juna 2010. na jezeru Rakitje pored Zagreba. Simović je tada, dok su roštiljali, pištoljem upucao Kalinića u stomak i grudi nakon što je, navodno, saznao da je ovaj imao aferu s njegovom suprugom. Posle ovog obračuna obojica su izručena Srbiji, gde su osuđeni na maksimalne kazne od po 40 godina zatvora za zločine „zemunskog klana“. Potom su obojica poslata na odsluženje kazne u Zabelu, a Miloš Simović je prošle godine osuđen na dodatnih šest godina zbog pokušaja ubistva Kalinića.

Đukanović bio besan zbog intervjua

O odnosima Đukanovića i svog sina svojevremeno je govorila i Mila Đinđić, koja se prisetila da je crnogorski predsednik bio ljut jer je Zoran u intervjuu nedeljniku Nin izjavio da njegova Demokratska stranka ima više glasača nego Crna Gora stanovnika.

– Bila sam na večeri sa Milom i Lidijom Đukanović u hotelu „Crna Gora“ u Podgorici, do dva sata ujutro je predsedniku zvonio telefon, ali on nije želeo da se javi. Sve se dešavalo neposredno posle 5. oktobra 2000. Zamerao mu je što tako govori o zemlji koja mu je pružila utočište kada je bežao od Miloševićevih ubica. Kasnije je Zoran nagovorio suprugu Ružicu da pozove Mila, pa su izgladili nesporazum – pričala je Mila.

Navodno, Milo se kasnije smejao i govorio:
– Ko bi mogao da se naljuti na njega?!

O MRTVOM SVE NAJLEPŠE

Inače, Đukanović ne propušta da u svakoj prilici istakne svoje zasluge za skrivanje Đinđića.

– Došao je kod mene u Crnu Goru za vreme NATO bombardovanja s pouzdanim informacijama da mu se u Srbiji sprema likvidacija. Zajedno smo napravili plan njegovog boravka u Crnoj Gori. Pomogli su nam zajednički prijatelji i u Beogradu i u Crnoj Gori, koja mu je u tim teškim trenucima bila sigurno utočište – govorio je Đukanović.

Odgovarajući na pitanje: „Ko je ubio Zorana Đinđića“, Đukanović kaže da je odgovor možda u tvrdnjama da je Đinđić „pokušao da promeni svet u jednoj razorenoj i nedovršenoj zemlji, u kojoj to nije bilo moguće“.

Međutim, i dalje ostaje otvoreno pitanje: ukoliko je zaista iskreno brinuo za srpskog premijera i njegov život, zbog čega je omogućio da se njegove ubice od pravde kriju baš u Crnoj Gori i tu nađu sigurno utočište.

Ovako je govorio o pokojnom premijeru

– Bilo bi bolje i Srbiji i svima nama da je Zoran Đinđić živ

– Verujem da bi bio ponosan na način kako su Crna Gora i Srbija obnovile svoju državnost

– Obezbedio je trajno mesto i u novijoj crnogorskoj istoriji. Dobro smo se razumeli i sarađivali, što kroz istoriju nije baš čest slučaj kad su u pitanju crnogorski i srpski političari. Ljudski, bilo je zadovoljstvo imati Zorana za prijatelja

– On zaslužuje jedno od najčasnijih mesta u srpskoj istoriji