Razglednica iz Strazbura, sa groblja slobode štampe

Piše: Slobodan Reljić

 

Lepo i ohrabrujuće je izgledala vest koja je 2. oktobra stigla iz Strazbura: Parlamentarna skupština Saveta Evrope (PS SE) usvojila je rezoluciju kojom se priznaje da je osnivač Vikiliksa Džulijan Asanž bio politički zatvorenik u Velikoj Britaniji.

U tom dokumentu pod nazivom „Pritvaranje i osuda Džulijana Asanža i njihov zastrašujući uticaj na ljudska prava“, koji je ranije objavljen na sajtu PS SE, ukazuje se na značaj slobode štampe i navodi da „oštro postupanje prema Džulijanu Asanžu, koji je nedavno pušten iz pritvora nakon više od decenije politički motivisanog krivičnog gonjenja za njegov novinarski rad“, zaslužuje posebnu pažnju.

(Ne)briga za slobodu govora

A onda plus – izražava se zabrinutost da „nesrazmerno oštar tretman“ prema njemu „stvara opasan zastrašujući efekat i klimu autocenzure koja utiče na sve novinare, izdavače i druge koji izveštavaju o stvarima od suštinskog značaja za funkcionisanje demokratskog društva“.

Dobro, nije Parlamentrana skupština Saveta Evrope nešto što direktno utiče na događaje, ali – principi su važni! Kad znamo šta hoćemo, nešto ćemo i da uradimo! Za demokratiju, slobodu govora, slobodu štampe… Jer, to su evropske vrednosti! Civilizacijske, takoreći.

Ali…

Vest sadrži i konkretno: „Za rezoluciju u PS SE, koju čine poslanici iz 46 država članica Saveta Evrope, glasalo je 88 poslanika, 13 je bilo protiv, a 20 je bilo uzdržano, saopštio je Vikiliks na svom nalogu na društvenoj mreži Iks.“ I to se nije objašnjavalo. Pobedi se u zube ne gleda.

U stvari, kako nam je posle na te nane razjašnjavala Nataša Jokić sa lica mesta, iz Strazbura (sajt Balkan magazin), to bejaše i sramno i – „svojevrsna razglednica sutona Evrope“.

Džulijan Asanž je sa suprugom sedeo na galeriji i gledali su…

Pirati iznad kukavičijeg gnezda

Od 306 poslanika PS SE samo trećina ih je bila u sali. Islandska poslanica Sune Evarsdotir podnela je izveštaj o posledicama zatvaranja „bez presedana“.

Ona je, inače, članica islandske Partije pirata, koja je netipična za savremenu Evropu jer insistira na „direktnoj demokratiji“ – „gde svi ljudi zajedno odlučuju o svim stvarima od javnog značaja. Karakterišu je velike skupštine naroda, poznate još i kao zborovi, sabori i slično.“ Što za Island i nije nelogično: populacija od 380.000 stanovnika, oko 3,7 stanovnika po kvadratnom kilometru; najređe naseljena država u Evropi, i jedna od 20 najređe naseljenih država na svetu. Gotovo dve trećine populacije živi u glavnom i najvećem gradu Rejkjaviku. Stranka je osnovana 2012. i stalno je opoziciona, sa podrškom od oko 10 odsto. Protivi se da Island bude u EU, brine o beskućnicima i za dekriminalizaciju je upotrebe droga.

Tako da su „ozbiljni poslanici“, oni kojima je važno kako će ih po ovakvim pitanjima obeležiti SAD i Velika Britanija, izbivali iz sale. Od onih koji su ostali britanski i poljski su odlučno glasali „ne“ i, ko bi rekao, podržao ih je, sa srpske strane, izvesni Vladimir Đorđević sa liste „demokratske“ Nove DSS. Mašalah!

Sama rasprava o slučaju koji je više od decenije bio u centru interesovanja svetske javnosti bila je kao od bede. Pet obaveznih koji prate izveštaj i – 12 onih koji su dodali još po nešto. Kao da se raspravljalo o Srbima koje Albanci progone sa Kosova.

Ovo je, dakle, Evropa koja ne nalazi da je važno što joj je „Vikiliks potvrdio postojanje tajnih zatvora, kidnapovanja i ilegalne transfere zatvorenika koje su sprovodile Sjedinjene Države na evropskom tlu, a koje je i PS SE već osudila u rezolucijama 2006. i 2007, na osnovu izveštaja Dika Martija o bespravnim izručenjima i tajnim zatvorima i letovima CIA čiju je verodostojnost kasnije potvrdio i sam tadašnji predsednik Buš (junior)“.

Sloboda je ropstvo

Tužni Orvel se uzalud nadao da su njegove dosetke cinizam. „Rat je mir! Sloboda je ropstvo! Neznanje je moć!“ To su danas vodeće evropske vrednosti. S njima se lakše živi. Ko tako kliče viđen je za parlamentarca, ministra, načelnika generalštaba, glavnog urednika medija…

Dobro, bilo je ovaj put u PS SE i polemičkih tonova. Da se priredba ne uguši u dosadi. Francusko-engleski matine rijaliti, po pravilima La commedia dell’arte.

Lord Ričard Kin je sa miltonovskih visina odbio svaku mogućnost da onaj koga Britanija trpa u zatvor može biti „politički zatvorenik“ kao i – da bi država slobodarskih Engleza mogla biti i na koji način „odgovorna za psihičke posledice njegove (Asanžove) dugogodišnje izolacije“.

Francuz Emanuel Fernandez je znao kako se odgovara Englezima kao fundamentu nedodirljivih anglosaksonskih maltretiranja sveta – pa je podsećao da su „izveštaji Vikiliksa o zatvorenicima u Gvantanamo Beju otkrili nezakonito izručenje i mučenje 780 muslimanskih muškaraca i dečaka, od kojih su mnogi bili potpuno nedužni i zapravo su ih prodavali kriminalci u njihovim zemljama koji su ih prethodno kidnapovali“.

Pa je dodao: „Asanž je radio za ljudska prava otkrivajući umešanost takozvanih demokratskih država u neopisive zločine.“ I onda glasno pohvalio Asanža jer je „takođe radio u javnom interesu, a posebno za moju zemlju, Francusku, otkrivajući da je američka agencija za nacionalnu bezbednost, NSA, prisluškivala tri francuska predsednika između 2006. i 2013. godine.“ Ne, nije se demokratska Francuska na to naljutila, nego – nije oduševljena takvim gafom.

Nemci se i nisu grubo oglašavali što se njihovi kancelari prisluškuju, jer to je valjda u demokratijama okupiranih zemlja standard. Pa šta. Nisu svi kancelari Bizmark. Dobro je da ih ne ranjavaju telefonom, što se – posle izraelske operacije u Gazi s pejdžerima i voki-tokijima – pojavilo kao realna mogućnost.

Krici Asanžovog karaktera

Doduše, sve „tvrde demokratije“ moralo je malo nervirati to ogoljavanje i rutina koja pokazuje da su evropske vrednosti oglodane koske i da je glupo to i napadati i braniti.

Ali sada mogu da se prave da nemaju vremena za sitnice. Tu su sad Rusi i – rat! Ozbiljna stvar i ozbiljnim parlamentarcima sad nije do slobode mišljenja.

„Pre je postojala razlika između ubistava i rata. Sada je to spojeno u jedan faktor i većina meta u Gazi je bombardovana kao rezultat targetiranja od strane veštačke inteligencije“, uči ih i dalje po taktu svog karaktera Džulijan Asanž dok oni beže od rezolucije.

Oni u kantini pijuckaju viski i ‘koka-kolu’ a on, po pravu slobode govora, priča svoju priču. „Veza između veštačke inteligencije i nadzora je važna. Veštačka inteligencija mora da ima informacije da bi iznedrila mete, ili ideje, ili propagandu. Kada je reč o korišćenju veštačke inteligencije radi masovnih ubistava, nadzor počinje od telefona, od interneta i to je ključno za treniranje tih algoritama veštačke inteligencije. Puno stvari se promenilo, neke su ostale iste. Puno je mogućnosti i rizik je veliki“, poručuje im i veli: „Još uvek se trudim da razumem kakva je situacija i možda ću nešto pametnije moći da kažem kasnije.“

Posle britanske gostoljubivosti od 12 godina – od 2012. do 2019. nalazio se u ambasadi Ekvadora u Londonu koja mu je pružila utočište, a od 2019. do 2024. bio je zatvoren u britanskom zatvoru Belmarš – realno, ovo mu sad dođe kao da je izbačen u edenski vrt. Mirno sedi u evropskom parlamentu, gleda kako jeste bio apsolutno u pravu kad je javljao da je to što se vidi samo cirkus a da se mrak iza toga širi valjda do Meseca, i šta… Ništa. I, sad može da ustane, izađe iz ovog strazburškog parlamentarnog zatvora i ode gde mu je volja. Englezi nisu imali toliko smisla za slobodarski humor. Tako da Asanžu sve ovo nije ni blizu onoga šta je njemu demokratija dala, a posebno „stare demokratske države“.

Krug u tami

Ali, kad se pogleda s namerom da se sagleda, da, dobro je rečeno – ovo jeste razglednica koju „demokratska“ Evropa šalje svetu a na kojoj je lepo pokazana sva buđavost njene svetle demokratije.

Asanž se neoprezno bavio obaveštavanjem javnosti. Jeste on obavestio svet o mnogim stvarima, ali nije pazio… Pa, kao da je Rus. Sve do čega je došao bacao je na internet. A ne treba sve. Jer, kad Rus ili Kinez to baca možeš da kažeš da je propaganda, dezinformisanje, pa da to zabraniš u trenu, ali kad je čovek iz „demokratskog sveta“ – proces je bivao komplikovaniji. I zbunjivao se demokratski svet. Sad je i Asanž, pošto je ostao pri zdravoj pameti, priznao da je radio loše stvari i – može da odahne, pa i da laje kao bezubi pas…

Jer, on je i sad u Strazburu govorio „da je oslobođen ne zato što je pravni sistem funkcionisao, već samo zato što je ‘priznao krivicu za bavljenje novinarstvom’. Govoreći pred Odborom za pravna pitanja i ljudska prava PS SE Asanž je istakao da je vlada Sjedinjenih Američkih Država ‘insistirala’ na tome da on ne podnese tužbu Evropskom sudu za ljudska prava.“ Tj. da je on slobodan – da ne podnosi tužbu. Čemu? Samo bi neslobodan čovek pokretao procese u kojima bi se SAD morale baviti i sudijama da nezavisno odbiju Asanžova prekoračenja dopuštene odbrane.

Da, može da kritikuje novinarstvo Asanž – čak i da priča kako SAD „kriminalizuje“ one koji nemaju oči da vide i uši da čuju „kako treba“, ali neće to „ozbiljni demokratski“ radnici uzimati ozbiljno. Podržaće ga „pirati“, može biti i ekstremni desničari, antivakseri, populisti, dezinformatori sa Istoka…

Uvek se nađe neko, ali u mejnstrim medijima za Džulijana Asanža mesta neće biti. Bez obzira na to što je nekad bio njihov izuzetni izvor informacija. Dosetio se Zapad da su to bile loše vesti. I da je to loše za slobodu. U dobroj slobodi ljudi se ne zbunjuju. Demokratske vrednosti moraju spašavati demokratiju. Kakva god da je!

P. S.

Često se u ovakvim prilikama setim svedočenja u knjizi naslovljenoj Krug u tami Dajane Džonston, Amerikanke koja je Evropu prolazila od pedesetih do danas a preko Beograda, Rima, Pariza do Brisela. „Početak 21. veka predstavlja čudan period u kome svako ko ospori ili jednostavno dovede u pitanje ‘zajednički narativ’, bilo da je reč o klimi, imigraciji, polu, odnosno rodu, ratovima za promenu režima, može biti osuđen kao ‘poricatelj’ ili ‘teoretičar zavere’ ili ‘rasista’ ili ‘apologeta diktatora’. Pritisak da se ljudi uklope u šablon neverovatno je povećan, a sve je izraženija i cenzura mišljenja koja se karakteriše kao ‘govor mržnje’. To zastrašivanje sprečava javnu diskusiju.“

Svaka debata naleće na pretnju da će da „odvede na pogrešan put“. A demokratija to ne može da dozvoli. Makar je nestalo.

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)