Raković: Nema ničeg prirodnijeg nego da Srbija i Srpska stvore ujedinjenu Srbiju!

Piše: Aleksandar Raković

Redovno stanje za srpski narod je ono koje je uspostavljeno 1918. stvaranjem zajedničke države Srba. No, srpska elita smatrala je da je srpskim ujedinjenjem, preko stvaranja jugoslovenske države, rešeno srpsko nacionalno pitanje.

Vreme i događaji pokazali su da jugoslovenski državni okvir nije bio dobar za srpski narod. Ipak, to ne znači da redovno stanje za Srbe nije ujedinjena srpska država.

U svakom slučaju, jugoslovenska država bila je izdanak srpske države.

U međunarodnom pravnom poretku, državnost Kraljevine Srbije nastavljena je kroz državnost Kraljevine SHS/Jugoslavije. U istorijskom kontekstu, srpska i jugoslovenska državnost je jedna te ista državnost.

Pritom, državnost Republike Srbije i Republike Srpske nastavak je državnosti Kraljevine Srbije odnosno srpske državnosti koja je 1918. proširena iz Šapca na Alpe.

Republika Srbija i Republika Srpska su – po kriterijumima, elementima i simbolima državnosti – obe Srbije.

Republika Srpska je znatno ranije obnovila vezu sa identitetom Kraljevine Srbije, čak 12 do 15 godina pre Republike Srbije koja je u SR Jugoslaviji još dugo negovala jugoslovenski tip srpske državnosti.

Razbijanje jugoslovenske države, kako SFR Jugoslavije tako i SR Jugoslavije, nametnulo je granice između jedinstvenog i nedeljivog srpskog naroda. Ovakve granice srpski narod ne sme da prihvati. Stoga sadašnje prilike treba da tumačimo kao neredovno stanje srpskog naroda i da razmatramo rešenja kojima bi moglo ponovo da bude uspostavljeno redovno stanje – novim ujedinjenjem Srba.

Nije bilo moguće da se srpski narod 1918. ujedini pod imenom Srbije, zbog stupanja u višenacionalni državni okvir sa Hrvatima i Slovencima. Dalje, kao odgovor na stvaranje Banovine Hrvatske (1939), u krugu bliskom jugoslovenskom premijeru Dragiši Cvetkoviću sastavljen je Nacrt uredbe o organizaciji Srpske zemlje (1940) kojom Vrbaska banovina, Drinska banovina, Dunavska banovina, Moravska banovina, Zetska banovina i Vardarska banovina obrazuju autonomnu teritorijalnu jedinicu pod nazivom Srpska zemlja.[1] U ovoj nameri da se srpsko ujedinjenje obavi u okviru Kraljevine Jugoslavije – opet je izbegnuto ime Srbije.

Koliko god da su Srbi u 20. veku sami bežali od jedinog logičnog imena Srbije za ujedinjenu srpsku državu to, naravno, nije pomoglo srpskom narodu. Kraljevina Jugoslavija je razbijena i okupirana. Nad srpskim narodom je u Drugom svetskom ratu izvršen genocid. U uništavanju Srba prednjačili su Hrvati, a nisu za njima zaostajali ni Albanci, Nemci, Mađari, Bugari, pa ni Italijani na prostoru Kosova i Metohije.

Potom, srpsko pitanje u socijalističkoj Jugoslaviji je odlukama komunističkih vlasti rešeno na razoran način.

Jedinstvena srpska nacija je 1945. podeljena na tri nacije (Srbe, Crnogorce bez ikakve osnove da budu nacija, Makedonce sa osnovom da budu nacija), pet republika (Srbiju, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Hrvatsku, Makedoniju), a Srbija je rascepkana na tri dela (užu Srbiju, autonomnu pokrajinu Vojvodinu i autonomnu oblast Kosovo i Metohiju, koja je šezdesetih pretvorena u autonomnu pokrajinu Kosovo).

Baranja je 1945. izuzeta iz Vojvodine i predata Hrvatskoj, čime je Srbija izgubila izlaz na reku Dravu. Sutorina je 1947. izuzeta iz Bosne i Hercegovine i predata Crnoj Gori, čime je srpska Hercegovina izgubila izlaz na Jadransko more između Igala i Prevlake u Boki Kotorskoj. Pored toga, muslimanska nacija je 1974. konačno formalno izdvojena iz srpske.

Ovo je bila prava nacionalna katastrofa srpskog naroda, koja je stigla odmah nakon ustaškog genocida nad srpskim narodom. Stoga ne treba da čudi što je ustaški ideolog fra Dominik Mandić u emigraciji pisao da je Tito – iako ideološki neprijatelj ustaša – odlično rešio nacionalno pitanje u Jugoslaviji. Naime, jugoslovenski komunisti su za rešenje nacionalnog pitanja u potpunosti preuzeli model ekstremnih Hrvata frankovaca.

Republika Srbija, Republika Crna Gora, Republika Srpska i Republika Srpska Krajina su, kada je počelo razbijanje jugoslovenske države početkom devedesetih godina 20. veka, bili najpre za to da se sačuva makar neka Jugoslavija – krnja Jugoslavija pa čak i srpska Jugoslavija. No, ni to nije pomoglo. Niti je Zapad to priznao, niti su separatističke republike to prihvatale. Srpski narod je proteran iz Hrvatske, zapadnih i centralnih delova Bosne i Hercegovine, Sarajeva, Kosova i Metohije.

Srpskom narodu niti je pomoglo niti će pomoći stvaranje raznoraznih dvojnih rešenja, mimikrija ili nadnacionalnih naziva za srpsku državu, bilo da je reč o imenima: Jugoslavija, Srpska zemlja, Srpske zemlje, Državna zajednica Srbija i Crna Gora. To ne zbunjuje neprijatelje, ali zbunjuje Srbe.

Može da doprinese jačanjima regionalnih srpskih identiteta kao uvertira za stvaranje novih nacionalnih identiteta. Na tome je insistirao Benjamin Kalaj.

U Crnoj Gori se u znatnoj meri to već dogodilo. Nekadašnja klasična srpska država Crna Gora, u Đukanovićevo vreme postala je ustašoidna tvorevina. Crna Gora je tada bila antidržava srpskoj Crnoj Gori Petrovića, a istovremeno je služila i kao anti-Srbija. Tek od pre dve godine Crna Gora se vraća srpskom putu, ali još nije do kraja prelomljeno.

Važno je da iz primera Crne Gore takođe izvučemo pouke kako je sasvim moguće da se odrodi i u potpunosti konvertuje deo pravoslavnog srpskog naroda iz srži srpstva koju čine Srbija, Bosna i Hercegovina i Crna Gora. Pre toga dešavalo se da otpadnu rubni delovi srpskog naroda – Srbi rimokatolici i Srbi muslimani.

I najnepovoljniji scenariji su, dakle, mogući. Ništa ne treba prepuštati slučaju.

U Republici Srpskoj bi isključivo morali da negujemo odnos prema jedinstvenom i nedeljivom srpstvu, bez ikakvog osećaja posebnosti Republike Srpske prema Republici Srbiji i ostalim delovima srpskog naroda. Osećaj posebnosti, makar regionalne, vremenom bi mogao da razdvoji srpski narod u Republici Srpskoj od srpskog naroda u Republici Srbiji.

Ni u Republici Srbiji ni u Republici Srpskoj ni u Crnoj Gori ne treba davati nikakve opcije: Beograd ili Banjaluka, srpska ili tzv. crnogorska nacija, ćirilica ili latinica. Dualizmi i trijalizmi su velika opasnost. Oni razaraju tkivo srpskog naroda.

Naš nacionalni interes stoga ne treba da bude ni Republika Srpska kao deo nametnute tvorevine tzv. države Bosne i Hercegovine, ali ni Republika Srpska kao samostalna država. Ovo mogu biti samo privremena rešenja, a nipošto trajna.

Nacionalni interes srpskog naroda trebalo bi da bude ujedinjenje Republike Srbije i Republike Srpske u jedinstvenu državu. Ta država mogla bi biti Savezna Republika Srbija koju bi činile Republika Srbija i Republika Srpska, a u ujedinjenu srpsku državu logično bi ušla i Crna Gora – u skladu sa NJegoševom vizijom „sve Srbije od Dunava do mora“ (Gorski vijenac, Beč 1847, strana 3). Danas je to prostor od Apatina do Bara i od Timočke Krajine do Bosanske Krajine.

Dakle, ima rešenja i da svaka srpska država svoje institucije sačuva u okviru zajedničke svesrpske države Srbije. Nema ničeg prirodnijeg od toga da Republika Srbija i Republika Srpska – odnosno obe Srbije – stvore ujedinjenu Srbiju.