QUO VADIS, EVROPO?

Piše: Emilo Labudović

Nijesam iz toga doba, starije je to od mene, ali koliko me služi pamćenje na gomile lekcija iz istorije, hiljade pročitanih stranica, sve ovo danas mi liči na ono vrijeme kad je ćutala pamet a govorili topovi. Evropa danas kao avet aveti, liči Evropi uoči Velikog rata. „Malo su samo promijenili glumce, ali isti je komad, isti zaplet i kraj“!
Evropa, ova nova, očigledno želi da naplati dugove koje nije naplatila ona stara, s tim da su i potražioci i dužnici isti. Pomijenjen je samo „posrednik“, pa to više nijesu Čehoslovačka i njeni Sudeti već Ukrajina i njen Azovstalj. Doduše, ima i mala razlika jer tada su u Sudete, a potom diljem Evrope, ulazili fašisti označeni „svastikama“, sada nosioci te krvave oznake izlaze iz Azovstalja sa rukama uvis. Rukama do ramena umočenim u krv Rusa iz Donjecka, Luganjska, Mariupolja… A isto kao ona, i ova Evropa zahtijeva da se ubice proglase žrtvama, da se branitelji označe kao agresori a da se sloboda stavi u okove nacifašiza koji se, kao vampir iz groba, opet budi, žedan krvi i krvoprolića. Ona Evropa, poražena i oslobođena, taj svoj poraz i slobodu želi da anulira novim požarom koji, kad plane, neće znati za granice. Stara Evropa novoj ispostavlja račun tragom one izjave maršala Žukova da „Evropa nikad neće oprostiti što je oslobođena fašizma“!

A i u Crnoj Gori ništa novo. Ova Crna Gora, koju je ona Evropa, zajedno sa sapatnicima širom bivše Juge, pregazila, a ona „čizmaše“ dočekala kao oslobodioce, ponovo joj je utura u krilo. I sluša kao „mali od kužine“: Evropa okom, Crna Gora skokom, ali nikako da iskoči iz potpalublja. Ova Crna Gora slavi rođendan, kao da je rođena onomad a ne vjekovima prije. Crna Gora slavi nezavisnost, ali evo su već šesnaest godina a nikako da saznamo od koga smo se to oslobodili i osamostalili. Osim ako nije od Srbije, mada ne pamtim i nijesam pročitao (čak ni kod Šerba i Živka Andrijaševića) da je Srbija ikad robila Crnu Goru. Ali, hajde, de, ako je iskočila iz njene sjenke, neka je, samo bih volio da znam kako se zove ovo danas? Nezavisnost? Ma nije nego, kad je Brisel glavni grad Crne Gore, a ona gospođa DŽudi i otac joj i majka. Premijer nam, onaj što uskoči u to sedlo sa jedva dva – tri posto podrške, reče na proslavi kako čeka dan kad će praznik nezavisnosi jednako slaviti svi. Samo još ne dodade da će nam tada „Đura oprostiti što nas je tukao“!

I tako, točak istorije samo opisuje novi krug sličan svim prethodnim. Evropa tuče po Evropi, (ne)svjesna da tim egzorcizmom ne istjeruje već opet utjeruje đavola u nju. Crna Gora, opet, ljubi lance i slavi poraze, a dok se sve to odvija, dok ustaša Ranko ponovo ogađuje presvijetli Radev grob, a sabrat mu Raško žuri da što prije pošalje crnogorsku mladost na frontove koji sa Crnom Gorom imaju veze taman koliko i Marica sa onom (krivom) rabotom, fukara se, što bi rekao Andrić – bogati. Kad kažem fukara, za razliku od Andrića koji je pod tim turcizmom izvorno podrazumijevao sirotinju, ja tome pojmu pridajem ono značenje koje mu je naš narod davno dao, značenje ljudskog taloga i moralnog dna. Jer, gdje smo mi to kao društvo, „najozbiljniji kandidati za članstvo u EU“, zabasali kad najobičniji kurajber, RADNIK OBEZBJEĐENJA iz neke vukojebine, može da, kao tobože investitor, u Crnu i ojađenu Goru uloži POLA MILIJARDE EVRA. I to, od toliko banaka sa evropskim predznakom, baš u lokalnu i privatnu Prvu banku!? A „ulog“ ni da mrdne sa računa Prve u neku investiciju. Valjda čeka novu tranšu čuvene porodice za koju dobro obaviješteni kažu da je dan poslije izbornog poraza u inostranstvo prebacila „sitniš“ od 100 miliona evra.

Kad se sve sagleda objektivno i hladne glave, ako je takvo stanje u ovom stanju (i sranju – da izvinite) uopšte moguće, onda pitanje iz naslova ovoga teksta gubi svaki smisao. Kao što su se u magluštini nezajažljive nacističe a navodno „evropske“ politike gubili glasovi razuma koji su onda upozoravali na pogubnost pojave „kaplara sa brčićima“! A i ovje kod nas to pitanje ima još manje smisla sve dok malo, malo, pa neki Sekula Drljević (danas i liku i prizoru besprizornog Rankiše) ne zajaše bagljivu kobilu kojom tako dugo „putujemo u Jevropu“.

Ko ne poludi – nije normala. I, da, srećam vam Dan nezavisnosti, bez obzira što pojma nemate od koga!