Protesti da ne prerastu u političku kampanju i borbu vlasti i opozicije preko leđa namučenog i uplašenog naroda!

Piše: Milan Ružić

Kada jedno društvo imitira tuđi sistem, istina ‒ nametnut bombama kao nasušnim sredstvom demokratizacije savremenog doba, onda je logično da u nekom trenutku to društvo dobije i sve one velike devijacije imitiranog. Poznat je primer sa početka ovog veka kada je grupa entuzijasta, ljubitelja srednjeg veka, živela u jednom, za te svrhe izgrađenom, dvorcu sa malim gradom, na način na koji se živelo u srednjem veku sa svim izazovima u smislu odsustva kanalizacije, vode, adekvatne odeće, hrane i svega ostalog, i to društvo je, logično, posle nekog vremena došlo do toga da se tamo zapatila kuga.

Tako je i naše društvo, želeći da bude amerikanizovano, što je refleksni odgovor na ono što smo mi, generacije rođene i odrasle osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, smatrali velikom umetnošću (prvenstveno govorim o Holivudu) ‒ a nesvesni da nam je kroz te „mladima prijemčive sadržaje” plasirana jedna potpuno pogrešna predstava o životu, moralu, vrednostima ‒ želeli da taj, kroz umetnosti podražavan, stil života imitiramo, dovelo do toga da se demontaža morala i dehumanizacija društva izvedu uspešno.

Kao i uvek, manji narodi koji imitiraju, taj put prelaze daleko brže od imitiranog, jer nije u pitanju logičan sled i razvoj događaja i svesti, već želja da se novoprimećene stvari iz američke kulture odmah primene i kod naroda imitatora. Na taj način, ovaj narod stiče iluziju, koju naziva svešću, da ide „u korak s vremenom i trendovima”, a ne shvatajući da u tom procesu imitacije gubi svoj identitet, i to u najranjivijem sloju stanovništva ‒ mladima, a mladi nisu samo sloj koji je najpodložniji sklonosti ka imitiranju, već i budućnost svake zemlje. Stoga, ne bi bilo pogrešno tvrditi da je upadanjem mladih u sistem imitacije budućnost naše države i društva umnogome narušena ili onemogućena, jer kao budućnost ljubitelja imitacije, ta zajednica će, prirodno, srljati, često i nesvesno, u želju za daljim imitacijama, a ne razumevajući da je tako pristala na kolonizaciju.

Američko društvo odavno je steklo to iščašenje da deca pucaju po školama, ulicama i tržnim centrima, pa je to postalo čak i deo savremene američke umetnosti. Sa druge strane, opet, devijacije potencirane filmovima poput „DŽokera” i njemu sličnih koje propagiraju neoanarhiju koja podrazumeva nasilje i bagatelisanje ljudskog života (na čemu Holivud gradi ime još od početka osamdesetih), a ne narušavanje sistema kao svoj cilj, dovele su do toga da se stvore čitavi kultovi obožavalaca ubica i ostalih devijanata.

Ta vrata su u Srbiji bila blago odškrinuta, jer ih je takvim držao panj morala koji smo na njih naslonili, ali pojavile su se društvene mreže (možemo kriviti i internet uopšte) koje su svet suzile i sve grupe uputile jedne na druge stvorivši tako virtuelne armije istomišljenika. Toj igri algoritma nisu odolela ni srpska deca, naročito ne ona zapostavljena od strane roditelja, pa su se i naša deca svrstala u svoje binarne i banalne grupe. Slučaj dečaka koji je pucao u svoje drugare u osnovnoj školi u Beogradu, ako uzmemo kao tačno ovo što sam napisao, nije nikakav incident niti izolovani slučaj, već logični sled događaja i rezultat imitacije američkog društva.

Ono gde mi ne uspevamo da budemo pametni jeste pokušaj dekonstrukcije imitiranog sistema, buđenje onih koji, uljuljkani u virtuelni san, sanjaju o „svetu koji gori”, a imamo šansu ‒ s obzirom na to da je i nama, kao i mladima, dostupno sve to na internetu, jer se radi o sistemu ‒ naslutiti po kom principu će sve da funkcioniše.

Ako uzmemo u obzir kontinuitet ovakvih tragedija u zemlji koju imitiramo, možemo doći do bolnog zaključka da je ovaj slučaj bio samo početak, ali ako već imamo šansu da tu, od korone naovamo popularno rečeno, „epidemiju” zaustavimo tako što ćemo ukinuti domaće intenzifikatore devijacija i drvoseče koje onaj panj morala žele da iscepaju za potpalu društva i sveta, a u pitanju su rijaliti programi i njihovi tvorci i popularizatori, onda ne možemo, a da ne podržimo proteste u Beogradu koji se odvijaju svakog petka, jer ovi protesti, iako takozvana „zeleno-leva” opoziciona opcija želi da se predstavi kao organizator istih, ipak jesu stvarna i logična pobuna opravdano uplašene nacije koja ionako nema broj dece koji garantuje opstanak te nacije.

Kroz svoju istoriju, nikad se nismo osećali sigurno zbog često prisutnog nevremena u vidu raznih Oluja, vetrova istorije i kiša bombi, ali smo znali da te opasnosti dolaze spolja i jasno je bilo ko nam nanosi zlo. Ali strepeti od opasnosti u rođenom narodu potpuno je druga stvar, sama po sebi užasna i naizgled neizlečiva.

Pravi problem u jedinom očiglednom, dobronamernom i iskrenom vidu pobune protiv stanja u koje smo dospeli, a to su gorepomenuti protesti, jeste to što je naše društvo duboko podeljeno po svim pitanjima, a tako podeljeno društvo ima velike šanse da se, iz čuvenog inata ili ideologije, ne pomiri sa tim razlikama i iz korena iščupa ovaj korov koji smo sami sadili, pa ponovo zasadi moral.

Međutim, deluje mi kao da će se priča sa protestima završiti potpunom politizacijom istih i samim tim dovesti do nemogućnosti da se značajnije utiče na te domaće intenzifikatore devijacija kojima naši propagatori nemorala zalivaju imitirana iščašenja.

Onaj panj morala koji je držao vrata, potpuno je iscepan i bačen u šporet korporativnog kapitalizma. Sada vrata naše kuće pred promajom tuku u svoj štok i prete da će se potpuno izvaliti. A mi sedimo i oblačimo prsluk da nam ne bude zima. Ako se sad svim tim Mitrovićima i Jeremićkama ne suprotstavimo oduzevši im uticaj, nećemo dugo čekati trenutak u kom ćemo one prsluke koje smo navukli zbog promaje, morati da zamenimo pancirima.

Najviše bih voleo da protesti uspeju sa svojim zahtevima i da ne prerastu u političku kampanju i borbu vlasti i opozicije preko leđa namučenog i uplašenog naroda, jer su ovoga puta u pitanju natpolitički interesi. Ali najsrećniji bih bio da se sve normalizuje i smiri i da za sve gorenapisano ne budem u pravu. Sanjam o tome da me neki čitalac sretne, potapše po ramenu i slavodobitno i samozadovoljno mi, sa dozom ironije i pokude, uputi reči: „Stvarno ponekad pišeš gluposti!”