Prošlo je skoro 20 godina od velikog uspjeha reprezentacije SR Jugoslavije

Prošlo je skoro 20 godina od velikog uspeha reprezentacije SR Jugoslavije i poslednjeg košarkaškog zlata u Evropi.

Protivnici su padali prosečnom razlikom od 23 poena, konačni „plus“ našeg tima na semaforu samo je u finalu bio jednocifren (devet poena), a za najboljeg igrača turnira proglašen je Predrag Stojaković.

„Prošlo je skoro 20 godina! Kada se setim 2001, pomislim kako smo dominantni i superiorni bili. Žedni i gladni da se vratimo posle debakla na Olimpijskim igrama 2000. godine u Sidneju“, rekao je Stojaković u intervjuu za FIBA.

„Dominantni i superiorni, to zvuči najtačnije“, dodao je on.

Prethodnog leta, na Olimpijskim igrama u Sidneju reprezentacija Srbije stala je u četvrtfinalu protiv Litvanije i nakon toga se rastala sa selektorom Željkom Obradovićem, a lider Predrag Saša Danilović otišao je u penziju.

Posle Sidneja na klupu reprezentacije seo je Svetislav „Kari“ Pešić, sastavio vrlo snažan tim za Tursku 2001. i vodio ga do dominantnog trijumfa. I poslednjeg evropskog zlata naše košarke.

Redom, naša ekipa je pobedila Hrvatsku, Estoniju, Nemačku, Letoniju, Španiju i Tursku. Svaki meč do finala završen je dvocifrenom razlikom u korist našeg tima, u borbi za zlato „plavi“ su pobedili rezultatom 78:69.

„Naš tim je bio zaista snažan. Veoma ‘dubok’. Nisam siguran da uopšte mogu da zovem našu klupu ‘rezervistima’, jer pričamo o igračima koji su bili glavni akteri u svojim klubovima. Igrali su na zaista visokim nivoima košarke, tako da smo imali dobar balans ekipe, sa Svetislavom Pešićem kao dirigentom tog orkestra“, dodao je Stojaković.

Peđa je tada bio uveliko as Sakramenta, a na Eurobasketu 2001. prosečno je postizao 23 poena po meču. Trojke je šutirao sa više od 50 odsto uspešnosti – 18 od 35. Čak i kada su mu protivnici koliko-toliko otežali posao (kao u finalu, kada je gađao 6/14), tu su bili spremni saigrači. Na primer, Vlado Šćepanović je u finalu dao 19.

„To je ono što sam rekao, da naši igrači sa klupe zapravo nisu bili igrači uloge, već su bili igrači najvišeg nivoa u klupskim karijerama. Šćepo je koristio perfektno svoju ulogu u finalu. Dejan Bodiroga prihvatio je ulogu šestog igrača. Saša Obradović bio je veteran plejmejker koji nam je doneo mnogo mira kada je to bilo neophodno. Trebalo je da napravimo tim kroz tranziciju zlatne generacije, ali sa toliko podrške starijih momaka i sa toliko motivacije svih igrača, ispali smo odlično izbalansiran sastav“.

U tadašnjem sistemu takmičenja nije bilo mesta za oscilacije, ni za popravljanje utiska. Imali ste tri utakmice grupne faze, posle kojih su najuspešniji direktno išli u četvrtfinale. Naš tim je na svaki način bio perfektan, iako se i tada nazirao španski tim, koji će biti najdominantija evropska selekcija od Indijanapolisa, pa praktično sve do danas.

U dresu „furije“ tada su se tek pojavili Pau Gasol, Karlos Navaro, Felipe Rejes, Horhe Garbahosa…

„Pamtim da su Španci ostavili veoma dobar utisak na sve u Turskoj. Posle prve utakmice protiv njih svi smo to pomislili. To je bio početak njihove generacije koja je vladala narednih 15-20 godina. Posle svega, oni su i dalje tu i još uživaju u onome što je tada počelo. Mi smo ih pobedili 2001, igrali smo protiv njih i u Indijanapolisu 2002. i znali smo da će biti veliki. Bio je to dokaz da se isplatilo sav njihov trud i dugogorčno investiranje u sport, klubove, akademije, kampove… Sve se to isplatilo. Samo je potrebno strpljenje“, kaže Stojaković.

Španci su tada završili na trećem mestu, a između našeg tima i njih na postolju su bili drugoplasirani domaćini – Turci.

„2001. je bila takođe godina rođenja velike turske generacije. Hido Turkoglu je došao na EP posle prve NBA sezone, Mehmet Okur je bio tu, kao i naš čovek Mirsad (Jahović Turkdžan), Ibrahim Kutlaj… Bio je to interesantan tim, bez sumnje. Imali su publiku uz sebe i koristili su to perfektno. Sećam se da je njihov put ka finalu bio lud. Igrali su protiv Nemačke u polufinalu ili protiv Hrvatske u četvrtfinalu (čuvena Jahovićeva slobodna bacanja). Čudesno je šta su sve preživeli da bi stigli do finala“.

Ipak, naš tim u je u finalu bio dominantan i osvojio je titulu koja se i dalje pamti. Posle tog zlata i 2002, malo ko je mogao da poveruje da će naša košarka ovoliko dugo čekati zlanu medalju.

Bili smo joj blizu u finalima EP 2009. i 2017, igrali smo u finalima protiv Amerike na SP 2014. i OI 2016, ali najsjajnijeg odličja još nema, dok Indijanapolis ovog leta slavi punoletstvo.

„Postoji mnogo faktora koji utiču na ovakve turnire. Imali smo talente Teodosića, Bogdanovića, Bjelice, ali nekad se činilo da je bilo potrebno malo sreće. U finalima koja su igrali na olimpijskim igrama i evropskim i svetskim prvenstvima činilo se da je uvek nedostajao ključni igrač“, kaže Stojaković.

„Ne mislim da li bi trebalo da budemo zabrinuti zbog toga što gubimo finala sve vreme, ali kada neutralno pogledate trenutnu situaciju, srpski timovi su uvek talentovani. Samo je pitanje motivisanosti, zajedništva i uživanja u praćenju svega što Nikola Jokić i Bogdan Bogdanović mogu da urade zajedno u narednih pet do sedam godina. I trebalo bi to da iskoristimo, da konačno negde uzmemo zlato. Naredni FIBA Eurobasket čini se kao dobra šansa za to. Ali, to je ipak proces. Turnirski formati su uvek nezgodni, jedno odsustvo može da promeni sve“.

Za kraj, da se setimo zlatnog sastava iz Turske 2001:

Dejan Bodiroga, Milan Gurović, Predrag Drobnjak, Vlado Šćepanović, Dejan Tomašević, Marko Jarić, Dragan Tarlać, Saša Obradović, Igor Rakočević, Dejan Milojević i Veselin Petrović. Selektor: Svetislav Pešić.