Priština i vjera u oslobođenje

Piše: Milomir Stepić

 

Patriotski transparenti i murali „Kad se Vojska na Kosovo vrati“ pojavljuju se sve više širom srpskih zemalja, uporedo sa umnožavanjem zahteva neojugoslovenskih NVO aktivista da budu uklonjeni i njihovih akcija prekrečavanja, sa stupidnim obrazloženjima da se radi o „militarističkim porukama“ i „govoru mržnje“.

Podsećanja radi, slogan je poreklom iz nove verzije narodne pesme „Ječam žnjela kosovka devojka“, čiji je autor počivši mitropolit Amfilohije. Njegova snažna poruka jeste da je svaka okupacija „za vremena“ i da se sloboda gubi i vraća ako treba i oružanim putem, ali prvenstveno ako se u nju čvrsto veruje.

A kada (ne ako!) se „slavna srpska vojska“ jednom vrati na Kosovo, figurativno „napoji konje na Sitnici“, a onda i „projezdi pro Gazimestana“, ponovo će ući i u urbano središte kosovsko-metohijskog dela Srbije – Prištinu.

„Osvećeno Kosovo“

Priština je u Prvom balkanskom ratu oslobođena posle gotovo pola milenijuma osmanske vlasti. Nije bilo neke konkretne, dugotrajne, teške vojne operacije – nazovimo je Prištinske bitke – sa mnogo gubitaka na obe strane, mada je štab Vrhovne komande Srpske vojske računao sa oružanim otporom Albanaca (Arbanasa) – osmanskih „carskih sinova“. Učinjeno je to u sklopu šireg sporazuma – Balkanskog saveza – radi vojnog potiskivanja „Bolesnika na Bosforu“ sa Balkana.

Druga armija pod komandom generala Božidara (Bože) Jankovića glavne borbe vodila je na tadašnjoj srpsko-osmanskoj granici kod prevoja Merdare i Prepolac, te duž pravca nastupanja prema Kosovu polju i Gazimestanu. Kada je skršila taj otpor, više je ništa nije moglo zaustaviti. U Prištinu su njene jedinice ušle pre 112 godina, 22. oktobra 1912, gotovo bez borbe, a na oduševljenje tamošnjeg srpskog stanovništva koje nije gubilo veru u oslobođenje.

Iako je glavni vektor nastupanja bio prema jugu i operativni zadatak Prve armije, koja je dan-dva kasnije pobedila u Kumanovskoj bici i zaslužna je za poznati slogan „Kumanovo za Kosovo“, oslobodiocima Kosova pripala je čast ispunjenja Kosovskog zaveta. To je čitavoj srpskoj vojsci i narodu nemerljivo podiglo moral i motivisalo ih na dalja oslobodilačka i ujediniteljska pregnuća prema Staroj Srbiji. Zato je na ratnoj spomenici koja se dodeljivala učesnicima Prvog balkanskog rata pisalo „Osvećeno Kosovo“.

Okupacija, oslobođenje, okupacija, oslobođenje…

Samo nekoliko godina kasnije Kosovo je ponovo bilo okupirano u Prvom svetskom ratu. Mada, vojvoda Mišić, računajući šta Kosovo znači srpskom vojniku, predlagao je da ono bude osnovica kontraofanzive, a ne sabiralište za dramatično i skupo plaćeno povlačenje koje je usledilo kroz crnogorske i albanske gudure, te stavljanja sudbine vojske i države u ruke zapadnih saveznika.

Takođe bez neke presudne, krvave bitke Priština je još jednom oslobođena pre 106 godina, 8. oktobra 1918. Opet se to zbilo u sklopu sveobuhvatnog ratnog poduhvata – u strahovitom naletu od Solunskog fronta ka Otadžbini, koji je izvela srpska vojska ponovo nošena ogromnom verom u pobedu i oslobođenje od zavojevača.

I – 1941. godine ponovo okupacija. Prostor Kosova i Metohije bio je podeljen na okupacione zone Nemačke, Bugarske i Albanije (pod protektoratom Italije), a Priština se našla u (veliko)albanskoj tvorevini. Takođe u širem ratnom poduhvatu geostrategijskih razmera, krajem „Kosovske operacije“, Priština je oslobođena pre 80 godina, 19. novembra 1944. Mesec dana posle Beograda!

Partizanski borci, potpomognuti bugarskim jedinicama, takođe su bili nošeni jakom verom, voljom i željom za slobodom. A Srbi među njima imali su još i motiv „Lazarevog poziva“, iako se već tada radilo na njegovom suzbijanju.

Titoistička „kosovska politika“ ubrzo će pokazati zašto. Oslobođenje nije istovremeno značilo i slobodu.

Neprolazna vrednost Kosovskog zaveta

U vreme SFRJ govorilo se „pokrajinsko rukovodstvo u Prištini“, potom (pogrešno) „iredenta u Prištini“, pa „separatisti u Prištini“… Danas, kako bi se izbegli osetljivi, a jednoj ili drugoj „strani“ neprihvatljivi statusni termini Kosova sa ili bez Metohije, sa ili bez zvezdice, sa ili bez skraćenice tzv, sa ili bez navodnika, sa ili bez kurziva.., onda se često koristi samo „Priština“. „Dijalog Beograda i Prištine“ – o tempora, o mores!

Priština je postala simbol antisrpskog delovanja „kosovskog kontratega“ prema apsurdnom postulatu „Slaba Srbija (Srpstvo) – jaka Jugoslavija“. Istovremeno, sistematski je suzbijano svako poimanje da su Kosovo i Metohija u duhovnom, nacionalnom i političko-teritorijalnom smislu srpski, već je promovisano shvatanje da su albanski. Posebno je to važilo za Prištinu kao pokrajinski „glavni grad“, sa svim albanskim državolikim (paradržavnim) funkcijama.

Činilo se da se srpska i vera i nada, da će ikada biti drugačije i da će Priština, bez obzira na etničku sliku, istinski biti centar Kosova i Metohije kao i faktičkog i formalnog „srca i duše Srbije“ – sve brže gase. Kao da su oslone tačke samospoznaje – proistekle iz kosovske vertikale, vidovdanske etike i svetolazarevskog ideala – izbrisane iz etno-psihološkog koda srpskog naroda.

Pokazalo se, međutim, da su one toliko jake i predanjem vekovima duboko usađivane, da su se pred egzistencijalnim izazovom ukazale u svoj svojoj važnosti. Svesni toga, srpski neprijatelji ulagali su dodatne napore da ih skrajnu i ponište, odnosno da rasrbe i Srbe liše svega onoga što asocira na srpski identitet Kosova i Metohije. Naročito da obesmisle otpor agresiji NATO-a 1999. i borbu da se ono sačuva u sastavu Srbije. U tom smislu, paradigmatično je bilo „reformatorsko“ ukidanje herojskog Prištinskog korpusa. Prištinskog!

Mentalna „Kosovska bitka“

Svedoci smo da se na duhovnom, kolektivno-psihološkom „bojnom polju“ sve više rasplamsava nadmetanje između dve „vojske“.

Jedne, koja nastoji da nametne kolektivnu veru da je otpor uzaludan i da je secesija „Kosova“ definitivna. S time Srbi treba da se pomire, poručuje ta „vojska“, budući da iza „nezavisnog Kosova“ stoji „nepobedivi“ Zapad pod vođstvom američke globalne sile i budući da su Srbi zbog „promašene politike“ i „represije prema Albancima“, eto, „izgubili moralno pravo“ da ga zadrže. Sledstveno, Srbi više nikada ni populaciono, ni politički, ni vojno, niti na bilo koji drugi način neće povratiti Prištinu, „glavni grad Kosova“. I to će biti konačno slamanje kičme srpskom nacionalizmu i velikosrpskom ekspanzionizmu.

I druge „vojske“, koja ima snažnu i sve snažniju veruda Kosovo (i Metohija!) jesu i da će ostati integralni deo Srbije, da je kod izrazite većine Srba neuporedivo snažnije kosovsko opredeljenje nego opredeljenje za evropski put i da činjenica kako više od polovine država sveta, tj. više od dve trećine sveta u populacionom i teritorijalnom smislu ne priznaje „kosovsku nezavisnost“ potvrđuje da su Srbi „na pravoj strani istorije“. Ta „vojska“ čvrsto stoji na stanovištu da „ničija nije gorela do zore“, te da će savremene geopolitičke promene u svetu Srbima za rešavanje kosovsko-metohijskog rebusa doneti povoljnije prilike.

Povoljnije prilike za oslobođenje od okupacije i u konačnom – ujedinjenje u srpsku nacionalnu državu. A kako istorija uči, to može biti rezultat širih, globalnih i (trans)kontinentalnih prekompozicija, koje se, po pravilu, na Balkan i postjugoslovenski prostor samo projektuju, a ne proističu iz autentičnih, domicilnih geopolitičkih impulsa. Shodno tome, nije nemoguće da oslobođenje Kosova i Metohije Srbima bez velike bitke i žrtava „šap’tom padne“ u krilo i da „slavna srpska vojska“ uđe u Prištinu bez otpora, strojevim korakom. Mada, uvek se treba spremati i za drugačiji scenario.

Tu veru trebalo bi da šire svi – porodica, crkva, politika, ekonomija, kultura, mediji, nauka, prosveta. Naročito od posrnuća izbavljena prosveta. Kako bi rekao „gvozdeni kancelar“ Bizmark: „Ujedinjenje Nemačke rezultat je delovanja nemačkog učitelja“.

A srpski učitelji su često primorani da štrajkuju!

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)