Pravne igre u Crnoj Gori

Ustav Crne Gore uopšte ne poznaje, a kamoli kao pravni institut „rekonstrukciju vlade”. Postoji i pravno egzistira samo „institut ostavke ili pak razrešenja člana vlade” (član 103 Ustava). Zato je kompletan javni narativ o „rekonstrukciji vlade”, i Ustavom i po drugom nižom pozitivnom pravnom regulativom Crne Gore – neuređena pravna ustanova. Tu se vidi osnovni pravni feler, i vidan nedostatak Zakona o vladi, jednako kao i nedostatak – Zakona o Vladi Crne Gore.

Ono što se u praksi i našoj svakodnevici kolokvijalno naziva „rekonstrukcijom vlade” jeste zapravo ostavka (ako je dobrovoljna) ili razrešenje (ukoliko nije) većeg broja članova vlade, te sledstvenog izbora novih i drugih lica kao titulara njihovih funkcija umesto prethodnih.

Međutim, treba reći da Ustav Crne Gore ni sa čime ali – i ni kojom heteronomnom pravnom normom baš nigde „ne zabranjuje rekonstrukciju” (odnosno ostavku ili razrešenje) članova vlade kojoj je izglasano nepoverenje. To jeste – aksiom.

Stoga su stavovi o nemogućnosti takvog čina zasnovani – ne na tome kakvo pozitivno pravo jeste (de lege lata) – već na predstavama i pretpostavkama o tome kakvo bi ono trebalo da bude (de lege ferenda). Te i takve predstave, iako mogu biti nekom (prima facie) logične, same po sebi, nisu nikako pravno dovoljne, a kamoli obavezujuće.

Ipak, lako je dokazati da te predstave nisu, štaviše ni – elementarno pravno logične. Pretpostavimo da se ministar vlade koja je u punom mandatu kompromitovao pred javnošću. Može biti da se ispostavila sumnja da je član i kriminalne grupe; može biti da je nekoga fizički napao; može biti da je izjavio nešto što ga u očima javnosti delegitimiše da nastavi da vrši svoju funkciju.

Ukoliko taj ministar ne bi bio spreman da podnese ostavku, niko minimalno razuman ne bi sporio pravo skupštine da ga razreši. Međutim, ako bi se poveli rasuđivanjem aktuelnog kursora i narativa pravničke javnosti: u slučaju da gore navedeno učini ministar vlade kojoj je izglasano nepoverenje – morali bismo da zaključimo kako njega skupština ne može da razreši, uprkos činjenici što je samom činjenicom da pripada vladi kojoj je izglasano nepoverenje njegov mandat jasno manje legitiman od mandata ministra vlade u redovnom, punom mandatu. Takav zaključak zaista nije logičan i ne može biti ničim opravdan. Dakle, iako je za odbacivanje ovakvog stava dovoljna činjenica da nije propisan Ustavom, neminovne posledice njegovog sprovođenja eksplicitno govore o tome da je – apsurdan i pravno –neodrživ.

Ministar u tzv. tehničkoj vladi nije i ne sme biti nedodirljiv.

Skupština ima potpuno ovlašćenje da razreši dužnosti svakog ministra po predlogu svakog ustavnog titulara inicijative – a to nije nikakva i nije ma kakva Ustavom ma kako regulisana „rekonstrukcija vlade”.

Skupština ima jasan pravni prerogativ da razreši i dva i tri ministra za čije je razrešenje podnet predlog ili da jednako tako i odbije taj predlog ako je neosnovan.

Nebitno je to – da li je predlagač vlada u tehničkom ili u punom mandatu, jer to nigde u Ustavu Crne Gore ne piše. Da li neko misli sada dopisivati Ustav, odnosno da li neko zaista misli da može arbitrerno pronicati u izvornu volju ustavopisca? Složićemo se da je to pravno naravno nemoguće. Pravna vlast je nesumnjivo i to apsolutno i isključivo „u rukama” skupštinske većini od najmanje 41. poslanika.

Oko toga ne može biti razumne pravne dileme. Naime, ovde je ako se čak uzme u obzir i ono što Ustav nije uzeo u obzir, tj. propisao „način i proceduru rekonstrukcije vlade” – da je i tada posredi sasvim drugi i drugačiji ustavno-procesni mehanizam i institut od instituta „pretpostavljene rekonstrukcije” (koja nije Ustavom propisano). Q.E.D.

Namerno i ciljano se forsira mantra (mantra je pojam koji se koristi kad fale ozbiljni argumenti a želi se „grupom reči” transformisati ovde pravna svest) koja služi najčešće za manipulaciju i kad je na prvi pogled i to teorijski sasvim tačna: „Naravno da vlada kojoj je izglasano nepoverenje/prestao joj je mandat, ne može vršiti rekonstrukciju.”

Dakle, nije pravna dilema da je to „teorijski” tačno, ali ovde se ne vrši (iako ustavno neprepoznata i nepostojeća) „rekonstrukcija vlade” nego nešto sasvim drugo. Naime ovde skupština kao jedini i nesporni ustavni titular najviših prerogativa/ovlašćenja ima jasnu vlast da „razrešava dužnosti, kako ministra vlade u punom mandatu, tako i ministra koji je u tehničkom mandatu”. Cela je razlika u konkretnom i sva je u tome da se na njihova mesta ne mogu postavljati druga lica za ministre, što bi u pravnoj teoriji ustavnog prava bilo ostvarenje (ponoviću nepropisane) pravne ustanove: „rekonstrukcija vlade”. A ovde je jasno da te resorne nadležnosti preuzima da vrši ili zamenik ministra, ili koordinator tog resora ili sam premijer. Kao što je starešina, odnosno predstavnik resora ili kao nakon razrešenja ministra Leposavića što je bio bivši premijer Zdravko Krivokapić (to je bilo i pravno i naravno ustavno potpuno nesporno i bez reči prigovora). Čak je tad predsednik Sudskog saveta (Zvicerova) pozivala premijera Zdravka Krivokapića na sednicu Sudskog saveta i to kao „predstavnika Ministarstva pravde”.

Uočićete da tu ama baš ne „igra” nikakvu pravnu ulogu: to da li je vlada u tehničkom mandatu. Naprotiv, to skupštini nesumnjivo olakšava data razrešenja.

Stoga, imamo na delu da se sad zapravo jasno vrši grub pokušaj opstrukcije realne pravne moći i ustavne vlasti skupštine i to kroz zamenu teza i gura naizgled „prima facie” tobože logična teza da naravno: „Vlada u tehničkom mandatu ne može vršiti rekonstrukciju”, (kažu: „mrtva je” a jasno je da nije mrtva i da radi već neko vreme u tehničkom mandatu). Jer, da se okanemo Ustava (što je nemoguće) pa da se latimo teorije i neke uporedne prakse ili nekakvog običajnog prava (nonsens) ili pozivamo na precedente (naše pravo nije precedentno kao što je anglosaksonsko common law, (gde npr. Engleska nema čak ni Ustav) nego evropsko – kontinentalno (civil law) tu se ne radi o rekonstrukciji vlade (kada se neki ministri zamenjuju drugim ministrima), već razrešenje dva ministra, a na njihova mesta stupaju kao vršioci dužnosti lica iz tih resora ili nekog drugog resora iz te postojeće tzv. tehničke vlade.

Nije moguće da manjina u skupštini ni ministri i to još u tehničkom mandatu budu iznad skupštine i Ustava. To bi za takav slučaju onda bilo i objektivno i stvarno i ozbiljno i teško – kršenje Ustava Crne Gore.

Iskoristiću pravnu i to ustavnu analogiju koja će biti korisna i svima osvetliti razum: „Nije po elementarnoj pravnoj logici i prosečnom razumu uopšte normalno da skupština može (41 poslanik) uvesti čak „ratno i vanredno stanje”, a da ne može razrešiti dva ministra vlade i to vlade koja je van mandata, tj. u tzv. tehničkom mandatu.

Na kraju mala doza fine ironije: „Skupštini je mnogo tehnički lakše i pravno lagodnije da razreši bilo kojeg ministra u tehničkom nego ministra u redovnom mandatu, zar nije?” A svejedno je, jer je posredi ustavomerno neosporivo jasno ovlašćenje Skupštine Crne Gore. Skupština može kadgod hoće, jer joj tu vlast daje Ustav i ustavni sistem Crne Gore – da razreši bilo kojeg ministra, budući da je to u njenoj nadležnosti shodno članu 82 stav 1 tačka 12 Ustava koji propisuje: „Skupština bira predsednika i članove vlade”. A jedino ograničenje vlade kojoj je izglasano nepoverenje je sadržano u članu 110 stav 2 Ustava: „Ne može da raspusti skupštinu”. To je sve. A sve drugo su ili teorije i/ili politikantske teoreme i jalovo i štetno „doktriniranje s ciljem da se traje unedogled”. To ne može. Ništa nije ni večno, ništa nije ni apsolutno. To pravo zna, a pravnici dužni da razumeju.