Pravi razlog i uslov

Piše: Milorad Vučelić

Konačno nešto ogoljene istine. Reč ima predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen:

„Kada gledamo unapred, i zamišljamo kako će izgledati Evropa, možemo li zamisliti EU bez Zapadnog Balkana, Ukrajine ili Moldavije, koji su pod uticajem Kine i Rusije? Nemoguće.“

Dakle, ništa o otvorenim i zatvorenim poglavljima, evropskim vrednostima i klasterima. Reč je prevashodno o geopolitičkom interesu zapadnih velikih sila. Ključni motiv i razlog proširenja EU je da ova područja evropskog kontinenta slučajno ne padnu pod kineski ili ruski uticaj. Pomenute zemlje treba ponovo da postanu, kao nekada, neka vrsta sanitarnog kordona prema Rusiji, sada i Kini. EU u ovoj viziji postaje, pre svega, neki tabor svrstavanja i organizovanja protiv svih onih koji su van zapadnog sveta i njegovih interesa. Podsetimo se samo, načas, kako je pre jedne decenije počelo sa evropskim integracijama i Ukrajinom u kojoj sada besni rat koji se pretvara u svetski. Ukrajina je, birajući između EU i ruske pomoći od više desetina milijardi, izabrala godine priprema za rat s Rusijom i konačno ga i dobila.

U Srbiji se, dakle, pogrešno mislilo i još uvek misli da je pravi uslov za ulazak u EU samo ekonomski napredak i mir i stabilnost na Balkanu. Nijedan sukob na Balkanu nisu proizveli ni ruski ni kineski uticaj. A posebno ne u Srbiji i BiH. A reč je o sasvim drukčijim kvalifikacijama za ulazak u EU i svet evroatlantskih integracija. Za to je, izgleda, prava pretpostavka održavanje sukoba, građanskog rata i državne krize i teritorijalne podeljenosti. To upravo ilustruju primeri pre svega Ukrajine a onda i Moldavije.

Da je kojim slučajem Prigožin u sadejstvu s još nekima iz vojnih struktura i iz establišmenta uspeo da svrgne Putina, Rusija bi se možda, bar jednim delom, posle novog razbijanja, mogla pojaviti kao polje proširenja EU u ovoj viziji stvaranja „evropske porodice“ naroda. Malo je nedostajalo da se nelegalna oružana pobuna preimenuje na medijskom i političkom zapadu u obojenu revoluciju ili revolucionarni Majdan. Ili rusko proleće poput onog arapskog.

Šta bi u tom slučaju bila najbolja evropska preporuka Rusije? To bi bio građanski rat po starom obrascu primenjenom 1917. godine. Lenjinov recept po kome se dok Carevina vodi rat, u njenoj prestonici propovedaju mir i reforme, koje su u stvari građanski rat i kapitulacija. I ne samo to nego se radi uspostavljanja novih vlasti vrši rasparčavanje državne teritorije na osnovu prava na nacionalno samoopredeljenje do otcepljenja. Neizmerna je zasluga Vladimira Putina što je ta strava građanskog rata ovoga puta izbegnuta, i to ne primenom neposredne oružane sile uz ogromne ljudske žrtve nego sporazumom i dogovorom. Iz ruske istorije su očigledno izvučene i primenjene najvažnije poruke.

Taj metod je inače, da se ne vraćamo u dalju prošlost, primenjen u slučaju razbijanja Jugoslavije. I u Beogradu se u mnogim, najpre intelektualnim krugovima, i to ne samo drugosrbijanskim, taj recept primenjivao. I danas se, kada je Srbija u pitanju, primenjuje. Ali to nikako ne važi za srpski narod u Republici Srpskoj bez obzira na međunarodne garancije date Dejtonskim sporazumom. Tu se radi o potpunoj centralizaciji pod dominacijom Bošnjaka i ometa se svaki mogući mir i sklad.

Zanimljivo je da je Rusija danas, i pored oružanog rata, primer multietničke države koja, uz vođenje neviđeno snažnog hibridnog rata, funkcioniše za razliku od niza evropskih država, gde taj sklad ne funkcioniše i prati ga velika i ekstremna konfliktnost i nasilje. Primer je upravo Francuska, gde vladaju „evropske vrednosti“ a u kojoj se odigrava žestoki društveni sukob na samoj ivici građanskog rata. Jasno je da društveni sukobi ne mogu biti rešeni kroz postojeći politički život i institucije. Ta dva sveta država, državnih i političkih institucija i društva su u ogromnom raskoraku. I to ne važi samo za Francusku.

U Francuskoj surova primena državne sile pokazuje opštepoznato, ne samo marksističko, načelo da ta sila uvek služi da zaštiti postojeći način proizvodnje, društvene odnose i interese vladajuće klase. Tu se na zapadnom horizontu uopšte kritički ne pominje ni autoritarnost vlasti ni eventualno odsustvo demokratije, ljudskih prava i nepoštovanje institucija. O problemima nelegitimnosti vlasti se i ne govori. Ne ukazuje se na drastičnu nesposobnost da se u okvirima postojeće i vladajuće politike postigne sporazum o najvažnijim socijalnim i ekonomskim pitanjima.

I, naravno, nikome na Zapadu u medijima glavnog toka, niti u političkom životu ne pada na pamet da ovo nasilje i sejanje smrti u Parizu i Marselju nazove pariskim ili francuskim letom, ako već nije proleće.

U svetlu onoga što je kvalifikovalo Ukrajinu i Moldaviju za ulazak u EU treba posmatrati i našu situaciju. Bez zlobe i cinizma bi se moglo reći „nedajbože“ da se ti standardi ili kriterijumi ostvare. Jer to bi značilo dalju eskalaciju situacije na Kosovu i odustajanje od Briselskog sporazuma i ZSO, te Rezolucije 1244 SB UN. Evroatlantski nasilno simetrični zahtevi za deeskalaciju nasilja na Kosovu znače upravo to. Aljbin Kurti je taktički preterao, ali to samo znači da će posle sankcija i ozbiljnih packi njemu, nama stići novi zapadni paket „rešenja“ koja su protivna stvaranju ZSO. I to će biti predstavljeno kao kompromis i obnova dijaloga s Prištinom. Edi Rama je već stigao da dovede u pitanje projekat Otvoreni Balkan da bi se neki drugi zapadni plan ili Berlinski proces uspostavio, a koji nema u vidu očuvanje teritorijalnog integriteta Srbije.

Predsednica odbora za spoljnu politiku britanskog parlamenta, izvesna Ališa Kerns optužila je Srpsku pravoslavnu crkvu da krijumčari oružje Srbima na Kosovu i Metohiji. Slagala je, naravno. Ali više od toga je značajno da ni ona, pa i niko drugi relevantan na političkom i medijskom Zapadu nije imao i nema ni jedan jedini osvrt na oružani i nasilni upad policije i specijalaca u Kijevsko-pečersku lavru, jednu od najvećih pravoslavnih svetinja. A njeno skrnavljenje i pljačkanje zaslužilo je bar toliko pažnje kao skandalozno spaljivanje Kurana u Švedskoj. U Rusiji ne da se ne spaljuje Kuran nego se mnogobrojni muslimani, sve s Kuranom u ruci i uz molitvu, bore na ratištu za svoju otadžbinu.

Eto još jedne bitne razlike.

Ponekad se u inostranstvu, a u Beogradu češće, govori o autoritarnoj vlasti u Srbiji kao ozbiljnoj smetnji za naš napredak u evropskim integracijama. Naravno, da bi se to moglo podvrgnuti odgovornoj analizi. A zamislimo samo na tren da Aleksandar Vučić reši da uvede sankcije Rusiji, „ratosilja se tereta Kosova“, sve „sa elementima dostojanstva“ ili i bez toga, odustane od toga da Srbija ostane garant Dejtonskog sporazuma i promeni politički kurs prema RS i Miloradu Dodiku. Bio bi ličnost godine i kandidat za niz međunarodnih nagrada i priznanja. Za početak bio bi srpski De Gol. Nestala bi svaka pomisao da se radi o autoritarnom vladaru. Ne bi nikome smetalo to što je prekršio Ustav, što se oglušio o stav dve trećine svog naroda, što nije ispoštovao političku i istorijsku volju svog naroda. I postao nelegitiman!

„Tamo“ nikome ne bi smetalo što bi postao stvarno politički nelegitiman. Ne treba povlađivati i ulagivati se narodu. A i ovde bi bilo tušta i tma takvih, prvo u prozapadnoj opoziciji. Ali isto toliko ih ima u srpskim vladajućim strukturama, što je nedopustivo i više nego zabrinjavajuće. Hibridni rat protiv Srbije ne vodi se samo spolja i od onih neposredno obučenih i plaćenih za to, on se i te kako i pre svega vodi iznutra, a najpre unutar struktura vlasti, što se često zaboravlja. Ali o tom potom.

I tako se ispoljava privrženost „evropskoj porodici naroda“.